Kako je biti transrodni otac

LB Hana iskreno deli svoja iskustva o roditeljstvu kao dženderkvir osoba - i
šta nas to može naučiti o autentičnosti i zastupanju. „Autentičnost ne znači ‚prijatnost’. Već upravljanje i pregovaranje neprijatnostima svakodnevnog života,“ kaže Hana.

Pre neko jutro sam otišao u prodavnicu

i zaposleni me pozdravio sa:

„Dobro jutro, gospodine,
mogu li Vam pomoći?“

Rekao sam: „Ne, hvala, sve je u redu.“

Ta osoba se nasmešila
i otišli smo svako svojim putem.

Uzeo sam pahuljice i izašao iz prodavnice.

Otišao sam u drive-through
jednog lokalnog kafića.

Nakon što sam naručio,
glas sa druge strane je rekao:

„Hvala gospođo. Prođite napred.“

Za manje od sat vremena,

oslovili su me i sa „gospodine“
i sa „gospođo.“

Što se mene tiče, niko nije pogrešio,

ali nisu ni u potpunosti u pravu.

Ovo slatko malo biće je moja
skoro dvogodišnja kćerka Eliot.

Da, tako je.

Tokom protekle dve godine,

ovo dete me je nateralo da preispitam svet

i kako učestvujem u njemu.

Identifikujem se kao trans i kao roditelj
što me čini transroditeljem.

(Smeh)

(Aplauz)

(Navijanje)

(Aplauz)

Kao što vidite, shvatio sam
ovogodišnju temu previše bukvalno.

(Smeh)

Kao što bi i svaki tata koji voli šalu.

Konkretnije, identifikujem se
kao nebinaran.

Postoji mnogo načina na koje
se može shvatiti nebinarnost,

ali za mene to znači da se
ne identifikujem kao muškarac ili žena.

Osećam se kao da sam između
i ponekad van ove rodne binarnosti.

A biti van ove rodne binarnosti

znači da me nekad oslove
sa „gospodine“ i „gospođo“

za manje od sat vremena
dok obavljam svakodnevne poslove

kao što je kupovina pahuljica.

Ali u tom međuprostoru
se osećam najprijatnije.

Prostoru u kojem mogu biti
i gospodin i gospođa

se čini najboljim i najautentičnijim.

Ali to ne znači da mi
ove interakcije nisu neprijatne.

Verujte mi, neprijatnost može ići
od manje nelagodnosti

do osećaja fizičke nebezbednosti.

Kao jednom u baru na koledžu

kada me je izbacivač uhvatio za vrat

i izbacio iz ženskog toaleta.

Za mene, autentičnost
ne znači „prijatnost.“

Već upravljanje i pregovaranje
neprijatnostima svakodnevnog života,

čak i onda kada nije bezbedno.

Tek kada se moje iskustvo sa transrodnošću

sudarilo sa mojim novim
identitetom roditelja

shvatio sam dubinu svoje ranjivosti

i kako me ona sprečava
da budem najautentičnija osoba.

Za većinu ljudi, to kako će ih dete zvati

nije nešto o čemu previše razmišljaju

izvan okvira kulturno specifičnih reči

ili varijacija na temu pola kao što su
„mama“, „mamice“ ili „tata“, „tatice.“

Ali za mene, mogućnost
kako će me ovo dete,

koje će odrasti i postati tinejdžer
a zatim i prava odrasla osoba,

zvati do kraja života,

je bila i veoma strašna i uzbudljiva.

Proveo sam devet meseci boreći se
sa činjenicom da, ako me bude zvala „mama“

ili tako nešto, to uopšte
neće ličiti na mene.

I nebitno koliko puta ili verzija
tog „mama“ sam isprobao,

uvek se činilo nametnuto
i vrlo neprijatno.

Znao sam da bi većini ljudi bilo lakše
da svare ako me zove „mama“ ili „mamice.“

Ideja da dete ima dve mame
nije ništa novo,

pogotovo u mestu gde mi živimo.

Pa sam pokušao s drugim rečima.

Kada sam se poigrao sa „tatice,“
zvučalo je bolje.

Bolje, ali ne savršeno.

Kao sa cipelama koje
vam se stvarno sviđaju

ali morate prvo da ih razgazite.

Znao sam da će ideja da osobu
rođenu kao žena oslovljavaju sa „tatice“

biti teži put sa mnogo više
neprijatnih trenutaka.

Ali, vrlo brzo, došao je trenutak

i Eliot je stigla vrišteći na ovaj svet,
kao i većina beba,

i ja sam dobio novi identitet roditelja.

Odlučio sam da postanem tata,
i naša nova porodica se suočila sa svetom.

Jedna od najčešćih stvari
koje se dešavaju kada nas neko upozna

je da me oslovljavaju sa „mama.“

Kada me nazovu „mama“, interakcija može
da se nastavi na par načina

pa sam nacrtao ovu mapu
da lakše ilustrujem svoje opcije.

(Smeh)

Prva opcija je da ignorišem pretpostavku

i da dozvolim ljudima da me zovu „mama,“

što nije neprijatno drugoj strani,

ali je uglavnom baš neprijatno nama.

I uglavnom me natera da ograničim
svoju interakciju sa tim ljudima.

To je prva opcija.

Druga je da ih zaustavim i ispravim

i kažem nešto u smislu:

„Zapravo, ja sam Eliotin tata“
ili „Eliot me zove ‚tata’.“

Kada to uradim, jedna ili dve
od ovih stvari se dese.

Ljudi to prihvate i kažu npr: „Aha, ok.“

I nastave.

Ili se duboko izvinjavaju

jer se osećaju loše ili neprijatno
ili krivo ili čudno.

Još češće, ljudi se baš zbune,

prodorno pogledaju i kažu nešto u smislu:

„Da li to znači da želiš da promeniš pol?

Da li želiš da budeš muškarac?“

Ili kažu stvari kao što je:

„Kako ona može biti otac?

Samo muškarci mogu biti tate.“

Prva opcija je uglavnom lakši izbor.

Druga opcija je uvek autentičnija.

Svaki od ovih scenarija uključuje
jedan nivo nelagodnosti,

čak i u najboljem slučaju.

Vremenom, moja sposobnost
snalaženja na ovoj složenoj mapi

je postala bolja.

Ali, nelagodnost je i dalje tu.

Ne želim ovde da se pretvaram

da sam sve ovo usavršio,
daleko je od toga.

Ponekad ipak dozvolim i prvu opciju

jer je druga previše teška ili rizična.

Ne možemo verovati ničijoj reakciji,

a ja želim da se uverim
da ljudi imaju dobre namere,

da su ljudi dobri.

Ali, živimo u svetu u kome
nečije mišljenje o mom postojanju

može naići na ozbiljne pretnje po mene

ili čak po emocionalnu ili fizičku
bezbednost moje porodice.

Procenim kolika je cena naspram rizika

i ponekad bezbednost moje porodice
ima prednost nad mojom autentičnošću.

Uprkos riziku,

znam da kada Eliot odraste
i stekne svest i jezičke veštine,

ako ja ne ispravim ljude, ona će.

Ne želim da svoje strahove i
nesigurnosti nametnem njoj,

da oslabim njen duh ili je nateram
da preispituje svoj glas.

Treba da budem primer snage,
autentičnosti i ranjivosti,

a to znači da se upustim
u neprijatne trenutke

kada me oslove sa „mama,“

da se odbranim i kažem: „Ne, ja sam tata.

Čak se i šalim da bih to dokazao.“

(Smeh)

Do sada je već bilo dosta
neprijatnih trenutaka,

čak i nekih bolnih.

Ali je bilo, za samo dve kratke godine,

i vrednih i ponekad oblikujućih trenutaka
na mom putovanju kao tate

i mom putu ka autentičnosti.

Kada smo išli na prvi ultrazvuk,

odlučili smo da želimo da znamo pol bebe.

Tehničar je video vulvu
i bacio reči „Devojčica je“

na ekran, dao nam kopiju
i poslao nas kući.

Pokazali smo sliku porodicama
kao što svi rade

i ubrzo se moja mama pojavila
u našoj kući sa torbom punom -

ne preterujem,

bila je otprilike ovoliko visoka i puna,
prepuna roze graderobe i igračaka.

Malo me je nerviralo što vidim
toliko roze stvari,

a pošto sam istraživao pol

i proveo bezbrojne sate predajući
o tome na radionicama i u učionicama,

mislio sam da sam dobro upućen
u socijalnu konstrukciju pola

i u to kako je seksizam
devalvacija ženskog roda

i kako se manifestuje
esplicitno i implicitno.

Ali ova situacija, ova averzija
prema torbi punoj roze stvari,

naterala me je da ispitam odbacivanje
jako feminiziranih stvari

u svetu svog deteta.

Shvatio sam da pojačavam seksizam

i kulturne norme koje sam podučavao
kao problematične.

Koliko god sam verovao
u rodnu neutralnost u teoriji,

u praksi, odsustvo ženstvenosti
nije neutralnost, već muževnost.

Ako svoje dete oblačim
samo u zeleno, plavo i sivo,

spoljni svet neće misliti:
„Jao, baš slatka polno-neutralna beba.“

Misliće: „Jao, baš sladak dečak.“

Moje teoretsko razumevanje pola
i roditeljstvo su se snažno sukobili.

Da, želim raznolikost boja
i igračaka za moje dete.

Želim uravnoteženu sredinu
koju može da istražuje

i razume na svoj način.

Čak smo izabrali i polno-neutralno ime
za našu devojčicu.

Polna neutralnost je mnogo lakši
poduhvat u teoriji

nego što je u praksi.

U svojim pokušajima da stvorim
polnu neutralnost,

nehotice sam privilegovao
muževnost naspram ženstvenosti.

Dakle, umesto da ublažavamo
ili eliminišemo ženstvenost u životima,

zajednički smo se trudili da je slavimo.

Imamo roze među mnogim drugim bojama,

izbalansirali smo slatko sa zgodnim

i lepo sa jakim i pametnim

i jako se trudimo da ne povezujemo
nikakve reči sa polom.

Vrednujemo ženstvenost i muževnost

a ujedno smo i vrlo kritični prema tome.

Dajemo sve od sebe da se ne oseća
ograničeno polnim ulogama.

I sve to radimo u nadi

da ćemo stvoriti zdravu i motivisanu
vezu sa polom za svoje dete.

Ovaj napor da razvijemo zdravu
vezu sa polom za Eliot

naterao me je da preispitam i procenim
kako sam dopustio seksizmu da se ispolji

u mom polnom identitetu.

Počeo sam da preispitujem
kako sam odbacivao ženstvenost

kako bih dostigao muževnost
koja nije bila zdrava

niti nešto što sam želeo
da prenesem dalje.

Ovaj rad na sebi je podrazumevao
odbacivanje prve opcije.

Nisam mogao da ignorišem i nastavim.

Morao sam da odaberem drugu opciju.

Morao sam da aktiviram neke
od svojih najneprijatnijih delova

kako bih se približio
svojoj autentičnosti.

A to je značilo da moram biti realan
o nelagodi koju osećam prema svom telu.

Vrlo je uobičajeno za trans osobe
da se osećaju neprijatno u svom telu,

a ta neprijatnost može ići
od isrcpljujuće do iritantne

i između.

Učiti o mom telu, i kako da mi u njemu
bude prijatno kao trans osobi

je bilo dugogodišnje putovanje.

Uvek sam se mučio sa delovima svog tela

koji se mogu definisati kao ženstveniji -

sa svojim grudima, kukovima, glasom.

Doneo sam tu ponekad tešku,
ponekad laku odluku

da ne uzimam hormone ili
idem na operacije da ga promenim

kako bih bio muževniji
prema društvenim standardima.

Iako definitivno nisam prevazišao
sva osećanja nezadovoljstva,

shvatio sam da, ako se ne bavim
tom neprijatnošću

i ne postignem pozitivnu
i afirmišuću sliku o svom telu,

podstičem seksizam, transfobiju
i dajem primer sramljenja od tela.

Ako mrzim svoje telo,

pogotovo one delove koje
društvo smatra ženstvenim ili ženskim,

potencijalno narušavam način na koji
moje dete vidi mogućnosti svog tela

i svoje ženstvene i ženske delove.

Ako mrzim svoje telo
ili mi je u njemu neprijatno,

kako da očekujem da moje dete voli svoje?

Bilo bi mi lakše da izaberem prvu opciju:

da ignorišem svoje dete kada me pita
za moje telo ili da ga krijem od nje.

Ali svakog dana moram
da biram drugu opciju.

I da se suočim sa svojim pretpostavkama

o tome šta bi telo tate moglo
i trebalo da bude.

Svakog dana radim na tome
da mi bude prijatnije u ovom telu

i u tome kako izražavam ženstvenost.

Zato o tome više pričam,

istražujem dubine te neprijatnosti

i pronalazim jezik koji mi je prijatan.

Ova svakodnevna nelagoda mi je pomogla
da izgradim sredstvo i autentičnost

u predstavljanju u svom telu i polu.

Radim na tome da se ne ograničavam.

Želim da joj pokažem da tata
može imati kukove,

da ne mora da ima savršeno ravne grudi

i da čak ne mora da ima dlake na licu.

A kada bude dovoljno odrasla,

želim da pričam sa njom
o mom putovanju sa mojim telom.

Želim da ona vidi moj put ka autentičnosti

čak i kada to znači da treba
da joj pokažem i ružnije delove.

Imamo divnog pedijatra

i ostvarili smo dobru vezu
sa doktorom našeg deteta.

I kao što svi znate,
iako imate istog doktora,

medicinske sestre i tehničari
se stalno menjaju.

Još kada se Eliot rodila,
odveli smo je kod pedijatra

i upoznali se sa prvom sestrom -
zvaćemo je Sara.

Odmah na početku sa Sarom

rekli smo joj da treba da me zove „tata“

a moju partnerku „mama“.

Sara je bila jedna od onih
koji su to lagano podneli,

i naše naredne posete
su prošle vrlo glatko.

Oko godinu dana kasnije,
Sara je promenila smenu

i počeli smo da radimo sa
novom sestrom - zvaćemo je Beki.

Sa njom nismo obavili isti razgovor

sve dok Sara, prva sestra,

nije došla da nam se javi.

Sara je prijatna i vesela i javila se
Eliot, meni i mojoj supruzi

i dok se obraćala Eliot
rekla je nešto u smislu:

„Da li tvoj tata drži tvoju igračku?“

Krajičkom svog oka,

mogao sam videti Beki
kako se vrti u svojoj stolici

i pogledom strelja Saru.

Kada se razgovor prebacio
na našeg pedijatra,

video sam nastavak Sarinog i Bekinog
razgovora koji je išao otprilike ovako.

Beki, odmahuje glavom „ne“
i izgovara reč „mama.“

Sara, odmahuje glavom „ne“
i izgovara „ne, tata.“

(Smeh)

Neprijatno, zar ne?

Ovo se nastavilo još par puta
u potpunoj tišini

dok nismo otišli.

Ovaj razgovor mi je ostao u pamćenju-

Sara je mogla da odabere prvu opciju,

da ignoriše Beki, i pusti je
da me zove mama.

To bi bilo lakše za nju.

Mogla je da prebaci odgovornost na mene
ili da uopšte ne kaže ništa.

Ali u tom trenutku,
odabrala je drugu opciju.

A to je da se suprotstavi pretpostavkama
i da potvrdi moje postojanje.

Insistirala je da osoba
koja izgleda i zvuči kao ja

može zapravo biti tata.

I na mali ali značajan način,

založila se za mene,
moju autentičnost i porodicu.

Nažalost, živimo u svetu koji odbija
da prihvati trans osobe

i raznolikost trans osoba uopšte.

Nadam se da ćemo,
kada nam se pruži prilika

da se zauzmemo za nekog,

preduzeti nešto kao što je Sara učinila,
čak i ako to podrazumeva rizik.

Ponekad se čini da je biti
dženderkvir tata previše riskantno.

Odluka da budem tata je bila jako teška.

I siguran sam da će i dalje biti najteže,

ali i najdragocenije iskustvo
u mom životu.

Uprkos izazovu, svakoga dana
shvatam da je stopostotno vredelo.

Svakog dana potvrđujem obećanje dato Eliot

i isto to obećanje sebi.

Da jako volim nju i sebe

sa praštanjem i saosećanjem,

grubom ljubavi i velikodušnošću.

Da pružim mesta za rast,
guram van granice komfora

u nadi da ću dostići
i živeti značajniji život.

U svojoj glavi i srcu znam

da nas čekaju teški i bolni
i neprijatni dani.

Moj razum i srce takođe znaju

da sve to vodi bogatijem,
autentičnijem životu

na koji ću moći da se osvrnem
bez žaljenja.

Hvala vam.

(Aplauz)