Šekspirove uvrede - Ejpril Gudenrat (April Gudenrath)

„Vi ste snabdevač ribom!“ Kroz detaljniju analizu Šekspirovih reči, posebno njegovih uvreda, vidimo zašto je on poznat kao majstor među dramaturzima, majstor čija dela prevazilaze vreme i dotiču publiku širom sveta.

Lekcija: Ejpril Gudenrat; naracija: Džulijet Blejk; animacija: TED-Ed.

Pogledajte celu lekciju: http://ed.ted.com/lessons/insults-by-shakespeare

Zašto jadikujemo kada čujemo - „Šekspir“?

Ako mene pitate,

to je najčešće zbog njegovih reči.

Svi ti „tvoj“, „ti“ i „stoga“

i „zašto si ti?“ mogu da budu
više nego pomalo dosadni.

Ipak, morate da se zapitate -
zašto je on tako popularan?

Zašto su njegove drame iznova obrađivane

više nego drame ijednog drugog dramaturga?

To je zbog njegovih reči.

Tamo u kasnom 15. veku i ranom 16. veku,

reči su bile najbolji alat
koji je osoba mogla da ima,

i bilo je mnogo tema za razgovor.

Ipak, većina je bila prilično depresivna.

Znate, uz Crnu kugu i sve to.

Šekspir stvarno koristi mnogo reči.

Jedno od njegovih najvećih dostignuća
je njegova upotreba uvreda.

One bi ujedinile celu publiku;

i bez obzira na to gde ste sedeli

mogli ste da se smejete
onome što se dešavalo na sceni.

Reči, posebno dijalog u postavci drame,

koriste se iz mnogo različitih razloga:

da podese raspoloženje na sceni,

da obezbede više atmosfere postavci,

i da razviju odnose između likova.

Uvrede ovo postižu
na veoma kratak i oštar način.

Hajde prvo da se posvetimo „Hamletu“.

Baš pre ovog dijaloga,

Polonije je otac Ofelije,
koja je zaljubljena u kraljevića Hamleta.

Kralj Klaudije pokušava da odgonetne
zašto se kraljević Hamlet ponaša tako ludo

otkako se kralj oženio Hamletovom majkom.

Polonije nudi da njegova ćerka
izvuče informacije od Hamleta.

Onda dolazimo do scene druge, drugog čina.

Polonije: „Poznajete li me, gospodaru?“

Hamlet: „Vrlo dobro;
vi ste snabdevač ribom.“

Polonije: „Nisam, gospodaru.“

Hamlet: „Onda bih voleo
da ste tako pošten čovek.”

Čak i ako niste znali šta se podrazumeva
pod „snabdevačem ribom“,

možete koristiti
neke tragove iz konteksta.

Prvo: Polonije je reagovao negativno,
znači mora da je nešto loše.

Drugo: Ribe smrde,
znači mora da je nešto loše.

I treće: „snabdevač“
jednostavno ne zvuči kao dobra reč.

Dakle, čak i ako ne znate značenje,

počinjete da shvatate karakterizaciju

odnosa između Hamleta i Polonija,

koji nije bio dobar.

Ako temeljnije istražite -

„snabdevač ribom“ se odnosi
na neku vrstu trgovačkog posrednika,

u ovom okviru, odnosilo bi se
na nešto slično „svodniku”,

kao da Polonije
prodaje svoju ćerku za novac,

što i čini, za kraljevu milost.

Ovo nam dozvoljava da vidimo
da Hamlet nije tako lud kao što se pravi,

i pojačava neprijateljstvo
između ova dva lika.

Želite li još jedan primer?

„Romeo i Julija“

sadrži neke od najboljih uvreda
u Šekspirovim dramama.

To je drama o dva klana,

i nesrećnim ljubavnicima
koji oduzmu svoje živote.

Pa, kao i sa svakim pesničenjem,

znate da ima ozbiljnog vređanja.

I niste razočarani.

Još u prvoj sceni, prvog čina,
odmah na početku,

prikazan nam je nivo nepoverenja i mržnje

između članova dve porodice,
Kapuletijevih i Montekijevih.

Gregorio: „Namrštiću se
kada prođem pored njih,

pa neka shvate kako im je volja.“

Samson: „Ne, već kako smeju.
Ja ću im pokazati šipak;

i to će, ako otrpe, biti sramota za njih.“

Dolaze Avram i Baltazar.

Avram: „Pokazujete li
vi nama šipak, gospodine?“

Samson: „Ja zaista pokazujem
šipak, gospodine.“

Avram: „Pokazujete li
vi nama šipak, gospodine?“

Dobro, kako ovaj razvoj događaja pomaže
da razumemo raspoloženje i likove?

Pa, hajde da analiziramo uvrede.

Pokazati šipak se možda ne čini
nešto bitnim u današnje vreme,

ali Samson kaže da je to uvreda za njih.

Ako je tako primaju,
mora biti da jeste bila uvreda.

Ovo počinje da nam pokazuje
nivo neprijateljstva

čak i između ljudi
koji rade za ove dve kuće.

I obično ne biste nešto nekome uradili

osim ako ne želite
da ih isprovocirate na borbu,

što je upravo ono što će se desiti.

Kad bolje razmislimo, pokazati šipak
u vreme kada je ova drama napisana

je bilo kao danas pokazati
nekome srednji prst.

Prilično jaka osećanja idu uz to,

stoga počinjemo
da osećamo tenziju ove scene.

Kasnije na sceni, Tibalt,
iz kuće Kapuletijevih,

upućuje jednu dobru uvredu Benvoliu,
iz kuće Montekijevih.

Tibalt: „Šta, mačuješ se
sa plašljivim slugama?

Okreni se, Benvolio, i vidi svoju smrt.“

Benvolio: „Ja samo održavam mir.

Vrati mač

ili ga upotrebi sad,
da zajedno ove ljude razvadimo.“

Tibalt: „Zamahuješ mačem, a pričaš o miru!

Mrzim tu reč kao što mrzim pakao,
Montekijeve, i tebe.

Drž' se, kukavico!“

U redu, „plašljive sluge“.

Ponovo, znamo da to nije dobra stvar.

Obe porodice se mrze,
a ovo samo doliva ulje na vatru.

Koliko je tačno loš ovaj ubod?

„Plašljivi sluga“ je kukavica, i nazvati

nekoga tako pred njegovim ljudima

i suparničkom porodicom,

znači da će biti borbe.

Tibalt u suštini izaziva Benvolia,

i, da bi sačuvao svoju čast,
Benvolio mora da se bori.

Ovaj dijalog nam pruža uvid

u karakterizaciju ova dva lika.

Tibalt misli o Montekijevima
da nisu ništa više od kukavičkih pasa,

i nimalo ih ne poštuje.

Ponovo, doprinoseći
dramatičnoj tenziji ove scene.

U redu, ovde sledi upozorenje
za one koji nisu čitali.

Tibaltova vrela krv i jaka mržnja
prema Montekijevima

je ono što mi ljudi književnosti
zovemo njegovom „tragičnom manom“,

ili onim što izaziva njegovu propast.

O, da.

On nastrada od Romeove ruke.

Dakle, kada čitate Šekspira,
stanite i pogledajte reči,

jer one stvarno pokušavaju
nešto da vam kažu.