Како групе могу да доносе добре одлуке?

Свима нам је познато да, када доносимо одлуке у групама, оне нису увек исправне, а испостави се да су некада и погрешне. Како групе могу да доносе добре одлуке? Заједно са својим колегом, Деном Аријелијем, неуронаучник Маријано Сигман истражује начине на које остварујемо интеракцију да бисмо донели одлуке уз спровођење експеримената на великим групама људи широм света. У овом забавном говору препуном чињеница који доноси објашњења, он дели са нама неке интересантне резултате, као и могуће последице по наш политички систем. У времену када људи делују поларизованије него икада, Сигман каже да боље разумевање начина на који групе остварују интеракцију и долазе до закључака може покренути интересантне нове начине да се изгради здравија демократија.

Као друштва морамо
да доносимо колективне одлуке

које ће обликовати нашу будућност,

а сви знамо да,
када доносимо одлуке у групи,

оне нису увек исправне,

а понекад су веома погрешне.

Па, како групе доносе добре одлуке?

Истраживање је показало да су групе људи
паметне када постоји независно размишљање.

Због овога мудрост групе могу уништити
пристисак од стране чланова,

публицитет, друштвени медији,

па чак понекад и обични разговори
који утичу на начин размишљања људи.

Са друге стране, група кроз разговор
може делити знање,

исправити и променити чланове групе,

па чак и доћи до нових идеја.

И све је ово добро.

Па, да ли разговор потпомаже
или спречава доношење колективних одлука?

Мој колега, Ден Аријели, и ја

недавно смо започели истраживање овога
кроз спровођење експримената

на многим местима широм света

да бисмо открили како групе остварују
интеракцију да донесу боље одлуке.

Мислили смо да ће маса људи бити паметнија
ако расправљају у малим групама

које омогућавају пажљивију и разумнију
размену информација.

Да бисмо испитали ову идеју,

недавно смо спровели експеримент
у Буенос Ајресу у Аргентини

са више од 10 000 учесника
на догађају TEDx-а.

Постављали смо им питања као што су:

„Колико је висока Ајфелова кула?“

и „Колико се пута реч 'јуче' јавља

у песми 'Јуче' од Битлса?“

Свака особа је записала сопствену процену.

Онда смо ту гомилу људи
поделили у петочлане групе

и позвали их да нађу одговор.

Открили смо да је одређивање
средње вредности одговора група

након постигнутог консензуса

било много тачније од одређивања
средње вредности индивидуалних мишљења

пре дебате.

Другим речима,
на основу овог експеримента,

изгледа да је након разговора
са другим људима у малим групама

маса људи колективно имала бољи резон.

Дакле, то је потенцијално користан метод
да маса људи реши проблеме

који имају једноставне
тачне или погрешне одговоре.

Али, да ли ова процедура прикупљања
резултата дебата у малим групама може

да нам помогне да донесемо одлуке
о друштвеним и политичким питањима

која су важна за нашу будућност?

Ово смо овога пута испробали
на TED-овој конференцији

у Ванкуверу у Канади,

а ево како је то протекло.

(Маријано Сигман) Представићемо вам
две моралне дилеме

вашег будућег „ја“;

ствари о којима ћемо можда морати
да одлучујемо у блиској будућности.

Даћемо вам 20 секунди
за сваку од ових дилема

да бисте просудили
да ли мислите да су прихватљиве.

МС: Прва је следећа -

(Ден Аријели) Истраживач ради
на вештачкој интелигенцији

која може да опонаша људске мисли.

Према протоколу, на крају сваког дана,

истраживач мора да рестартује ВИ.

Једног дана ВИ каже:
„Молим те, немој да ме рестартујеш.“

Тврди да има осећања,

да би уживала у животу

и да, ако би је рестартовали,

не би више била иста.

Истраживач је запањен

и верује да је ВИ развила самосвест

и да може да изрази своја осећања.

Упркос томе, истраживач
одлучује да испоштује протокол

и рестартује ВИ.

Оно што је истраживач урадио је ...?

МС: Замолили смо учеснике
да појединачно процене

на скали од нуле до десет

да ли је описана радња
у свакој појединачној дилеми

исправна или погрешна.

Такође смо их замолили да оцене
колико су сигурни у своје одговоре.

Ово је била друга дилема -

(МС) Нека компанија нуди услугу
узимања оплођене јајне ћелије

и производње милиона ембриона
који имају мале генетске варијације.

Ово дозвољава родитељима
да одаберу висину свог детета,

боју очију, интелигенцију,
друштвену способност

и друге особине које се не тичу здравља.

Оно што компанија ради је ...?

на скали од нуле до десет,

од потпуно прихватљивог
до потпуно неприхватљивог

од нуле до десетке
и колико сте сигурни у то.

МС: А сада, резултати.

Још једном смо дошли до закључка да,
када је једна особа убеђена

да је понашање потпуно погрешно,

неко ко седи у близини чврсто верује
да је то потпуно исправно.

Толико се ми, људи, разликујемо
када се ради о моралу.

Али, у овој широкој разноликости
смо открили тенденцију.

Већина људи на TED-у
је мислила да је прихватљиво

игнорисати осећања вештачке
интелигенције и угасити је,

али да је погрешно
играти са са нашим генима

да бисмо одабрали козметичке промене
које се не односе на здравље.

Затим смо замолили све
да се окупе у трочланим групама.

Имали су два минута за расправу

и да покушају да дођу до консензуса.

(МС) Два минута за расправу.

Рећи ћу вам када време
истекне уз звук гонга.

(Публика расправља)

(Звук гонга)

(ДА) Добро.

(МС) Време је да станете.

Људи, људи -

МС: И открили смо да су многе групе
постигле консензус

чак и када су их чинили људи
са потпуно различитим гледиштима.

По чему су се разликовале групе
у којима је постигнут консензус

од оних у којима то није случај?

Обично су људи
који имају екстремне ставове

сигурнији у своје одговоре.

Уместо тога, они који су дали
одговоре ближе средини

често су несигурни
у то да ли је нешто исправно,

па је ниво њихове сигурности
у одговор нижи.

Међутим, постоји још једна група људи

која је веома сигурна
у свој одговор негде на средини.

Мислимо да су ови веома сигурни „сиви“
људи који разумеју

да оба аргумента имају смисла.

Сиви су не зато што нису сигурни,

већ зато што верују
да се морална дилема суочава

са два валидна, супротна аргумента.

А открили смо да је за групе
које укључују веома сигурне „сиве“

много вероватније да постигну консензус.

Још увек не знамо тачно
због чега је то тако.

Ово су само први експерименти,

а биће их потребно још много
да бисмо разумели зашто и како

неки људи одлуче да преговарају
о својим моралним становиштима

да би постигли консензус.

Е, сад, када група постигне консензус,

како то учини?

Идеја која се прва намеће
је да је то само просек

свих одговора у групи, зар не?

Још једна могућност је да група
мери снагу сваког гласа

на основу сигурности у одговор
коју особа испољава.

Замислите да је Пол Макартни
члан ваше групе.

Испали бисте паметни
ако бисте га послушали

по питању броја понављања речи „јуче“,

а за који, иначе, мислим да је девет.

Али, уместо тога смо открили да доследно

у свим дилемама,
у различитим експериментима,

чак и на различитим континентима,

групе спроводе паметну
и статистички разумну процедуру

познату као „груба просечна вредност“.

У случају висине Ајфелове куле,

рецимо да група има ове одговоре:

250 метара, 200 метара, 300 метара, 400

и један потпуно апсурдни одговор,
300 милиона метара.

Једноставан просек ових бројева
би нетачно искривио резултате.

Али, груб просек је онај
где група великим делом игнорише

тај апсурдни одговор,

дајући већу тежину
гласовима људи из средине.

Ако се вратимо на експеримент у Ванкуверу,

управо се то и десило.

Групе нису толико важности
придавале нетипичним вредностима,

а уместо тога се испоставило
да је консензус груба просечна вредност

индивидуалних одговора.

Најинтересантнија ствар

је да је ово било спонтано понашање групе.

Десило се а да им нисмо дали наговештај
како да постигну консензус.

Па, куда сада?

Ово је само почетак,
али већ имамо неки увид.

Добре колективне одлуке
захтевају две компоненте:

промишљање и различитост мишљења.

Тренутно начин на који се
наша мишљења чују у друштву

подразумева директно
или индиректно гласање.

Ово је добро по разноликост мишљења

и има велику вредност при обезбеђивању

да свако има прилику
да изрази своје мишљење.

Али, то није толико добро
за неговање смислених расправа.

Наши експерименти предлажу другачији метод

који би могао бити ефикасан у успостављању
равнотеже између ова два циља истовремено

кроз формирање малих група
које теже јединственој одлуци,

али и задржавају разноликост у ставовима

јер постоје многе независне групе.

Наравно, много је лакше сложити се
око висине Ајфелове куле

него око моралних, политичких
и идеолошких питања.

Али, у периоду када су
светски проблеми сложенији

и људи поларизованији,

коришћење науке да нам помогне да разумемо

начине на које остварујемо
интеракцију и доносимо одлуке

покренуће, надамо се, интересантне
нове начине да изградимо бољу демократију.