Kako možete pomoći da se internet pretvori u mesto poverenja

Kako možemo da zaustavimo širenje obmanjujućeg, često opasnog sadržaja dok u isto vreme održavamo slobodu izražavanja u srcu interneta? Stručnjak za dezinformisanje Kler Vardl istražuje nove izazove našeg zagađenog onlajn okruženja i predstavlja plan za pretvaranje interneta u mesto poverenja - uz pomoć svakodnevnih korisnika. „Hajde da zajedno ponovo izgradimo naše informaciono zajedničko dobro,“ kaže Kler.

Bez obzira na to ko ste ili gde živite,

pretpostavljam da imate
barem jednog rođaka

koji voli da prosleđuje one mejlove.

Znate o kojima govorim -

one sa sumnjivim tvrdnjama
ili video-snimcima zavera.

I verovatno ste ih već
blokirali na Fejsbuku

zbog toga što dele objave poput ove.

Ovo je slika banane

kroz čiju sredinu ide čudan crveni krst.

A tekst oko slike upozorava ljude

da ne jedu voće koje ovako izgleda,

jer je navodno u njega ubrizgana krv

zaražena virusom HIV-a.

A poruka iznad jednostavno kaže:

„Molim vas, prosledite
da biste spasili živote.“

Ljudi koji se bave proveravanjem činjenica
opovrgavaju to godinama,

ali ovo je jedna od onih glasina
koja jednostavno ne nestaje.

Zombi glasina.

I naravno, potpuno je lažna.

Možda vas vuče da se nasmejete
ovakvom primeru i kažete:

„Ko bi uopšte poverovao u to?“

Ali ovo je zombi glasina

zbog toga što zadire u najdublje
ljudske strahove o ličnoj bezbednosti,

kao i o bezbednosti onih koje vole.

I ako posmatrate dezinformacije
onoliko dugo koliko ih ja posmatram,

znate da je ovo samo jedan
od mnogih primera

koji zadiru u najdublje
ljudske strahove i osetljivosti.

Svakog dana širom sveta
vidimo gomile novih memova na Instagramu

koji podstiču roditelje
da ne vakcinišu svoju decu.

Na Jutjubu vidimo snimke koji govore
da su klimatske promene prevara.

Na svim platformama viđamo objave
koje su napravljene da demonizuju druge

na osnovu njihove rase,
religije ili seksualnosti.

Dobro došli u jedan od glavnih
izazova našeg vremena.

Kako da održimo internet
koji u srži nosi slobodu govora,

dok u isto vreme vodimo računa
da sadržaj koji se plasira

ne uzrokuje nepopravljivu štetu
našim demokratijama, zajednicama,

i našem fizičkom i mentalnom blagostanju?

Živimo u informacijskom dobu,

a ipak, glavna valuta
od koje svi zavisimo - informacija -

se više ne smatra vrednom poverenja

i ponekad deluje potpuno opasno.

To je delom zbog neobuzdanog rasta
društvenih platformi

koje nam omogućavaju da listamo,

gde se laži i činjenice
nalaze jedne pored drugih,

bez ikakvih uvreženih znakova sigurnosti.

I zaboga, i naš jezik oko ovoga
je neverovatno haotičan.

Ljudi su još uvek opsednuti
frazom „lažne vesti“,

uprkos činjenici da ona uopšte ne pomaže

i koristi se da objasni nekoliko stvari
koje su zapravo veoma različite:

laži, tračeve, prevare,
zavere, propagandu.

I volela bih da prestanemo
da koristimo frazu

koju su političari širom sveta prisvojili,

i levica i desnica,

i koriste je kao oružje
da napadaju slobodnu i nezavisnu štampu.

(Aplauz)

Sada su nam profesionalni mediji
potrebniji nego ikad.

Osim toga, većina ovih sadržaja
se ne i pretvara da su vesti.

To su memovi, snimci, društvene objave.

I većina nije lažna nego obmanjujuća.

Imamo tendenciju da se uhvatimo
za lažno ili istinito.

Ali najveća briga je zapravo
pretvaranje konteksta u oružje.

Jer najubedljivija dezinformacija

je oduvek bila ona
koja u sebi sadrži zrno istine.

Uzmimo ovaj primer iz Londona,
iz marta 2017. godine.

Proširio se jedan tvit

nakon terorističkog incidenta
na mostu Vestminster.

Ovo je prava fotografija, nije lažna.

Žena koja se pojavljuje na slici
je kasnije intervjuisana

i objasnila je da bila potpuno traumirana.

Razgovarala je sa voljenom osobom

i nije gledala u žrtvu iz poštovanja.

Ali ipak je tvit proširen
u ovom kontekstu islamofobije,

sa mnogim heštegovima,
uključujući #BanIslam.

Sad, da radite u Tviteru,
šta biste učinili?

Da li biste to skinuli ili ostavili?

Moja prva, emocionalna reakcija
je da se to skine.

Mrzim kako je ova slika predstavljena.

Ali sloboda izražavanja je ljudsko pravo

i ako počnemo da uklanjamo sadržaje
zbog kojih se osećamo neprijatno,

bićemo u nevolji.

Ovo možda izgleda kao jasan slučaj,

ali većina govora to nije.

Veoma je teško postaviti granice.

Ono što je za jednu osobu
dobronamerna odluka,

za drugu je direktna cenzura.

Sada znamo da je ovaj nalog,
Texas Lone Star,

bio deo šire ruske
kampanje dezinformisanja,

koja je od tada skinuta.

Da li bi to promenilo vaše mišljenje?

Promenilo bi moje,

jer sad je to slučaj organizovane kampanje

da se napravi razdor.

Za vas koji mislite

da će veštačka inteligencija
rešiti sve naše probleme,

mislim da možemo
da se složimo da smo daleko

od veštačke inteligencije koja može
da razume ovakve objave.

Želim da objasnim tri
međusobno prepletena problema

koji ovo čine tako složenim

i onda da razmotrimo načine
na koje možemo misliti o ovim izazovima.

Prvo, mi jednostavno nemamo
racionalan odnos sa informacijama,

taj odnos je emotivan.

Nije istina da će više
činjenica popraviti sve,

jer algoritmi koji određuju
koji sadržaj vidimo,

pa, oni su programirani
da nagrade naše emotivne odgovore.

A kada se plašimo,

pojednostavljene priče,
zaverenička objašnjenja

i jezik koji demonizuje druge
su mnogo učinkovitiji.

Osim toga, za mnoge od ovih kompanija

je poslovni model povezan sa pažnjom,

što znači da će algoritmi
uvek biti naklonjeni emocijama.

Drugo, većina govora
o kojima govorim ovde su legalni.

Bilo bi drugačije da govorim o slikama
seksualnog zlostavljanja dece,

ili o sadržaju koji podstiče nasilje.

Može biti savršeno legalno
objaviti potpunu laž.

Ali ljudi govore o uklanjanju
„problematičnog“ ili „štetnog“ sadržaja,

bez jasne definicije
šta pod tim podrazumevaju,

uključujući i Marka Zakerberga,

koji je nedavno zatražio globalnu
regulaciju za kontrolisanje javnog govora.

Mene zabrinjava što vidimo vlade

širom sveta

kako donose ishitrene odluke

koje će možda pokrenuti
mnogo ozbiljnije posledice

kada se radi o našem govoru.

Čak i kada bismo mogli da odlučimo
kakav govor da skinemo ili ostavimo,

nikada nije bilo toliko javnog govora.

Svake sekunde, širom sveta,

ljudi objavljuju milione sadržaja

na različitim jezicima,

u različitim kulturnim kontekstima.

Jednostavno nikad nismo imali
dobre mehanizme

da proveravamo toliko sadržaja,

bilo da ga kreiraju ljudi ili tehnologija.

I treće, ove kompanije -
Gugl, Tviter, Fejsbuk, Votsap -

one su deo šireg informacionog ekosistema.

Volimo da ih okrivimo za sve, ali zapravo,

masovni mediji i odabrani političari
mogu imati jednaku ulogu

u podsticanju glasina
i zavera kada to žele.

Kao i mi, kada bez razmišljanja
prosledimo obmanjujuć ili razdoran sadržaj

bez truda.

Dodajemo zagađenju.

Znam da svi tražimo jednostavno rešenje.

Ali takvo ne postoji.

Bilo kakvo rešenje će morati da se primeni
na ogromnom nivou, na nivou interneta,

i da, platforme su navikle
da rade na tom nivou.

Ali da li možemo i da li bi trebalo
da im dozvolimo da reše ove probleme?

Svakako da pokušavaju.

Ali većina nas bi se složila da zapravo
ne želimo da globalne korporacije

budu čuvari istine i pravde na internetu.

Mislim da bi se i platforme
složile sa tim.

A trenutno oni sami sebe ocenjuju.

Vole da nam govore

kako njihove intervencije funkcionišu,

ali oni pišu svoje izveštaje
o transparentnosti,

pa mi ne možemo nezavisno
da proverimo šta se zapravo dešava.

(Aplauz)

I neka bude jasno
da se većina promena koje vidimo

dešava tek pošto novinari pokrenu istrage

i pronađu dokaze o pristrasnosti

ili sadržaj koji krši njihove pravilnike.

Dakle, da, ove kompanije moraju imati
važnu ulogu u ovom procesu,

ali ne mogu da ga kontrolišu.

A šta je sa vladama?

Mnogi veruju da je globalna regulacija
naša poslednja nada,

u smislu raščišćavanja
našeg informacionog ekosistema.

Ali ja vidim zakonodavce
koji se muče da budu u toku

sa brzim promenama u tehnologiji.

I još gore, oni rade u mraku,

jer nemaju pristup podacima

da bi razumeli šta se dešava
na ovim platformama.

Uostalom, kojim vladama
bismo verovali da ovo rade?

Potreban nam je globalni,
a ne nacionalni dogovor.

Karika koja nedostaje smo mi.

Ljudi koji svakog dana
koriste te tehnologije.

Da li možemo da napravimo
novu infrastrukturu

koja će da podrži kvalitetne informacije?

Pa, ja verujem da možemo,

i imam nekoliko ideja
šta bismo mogli da uradimo.

Prvo, ako ozbiljno želimo
da u ovo uključimo javnost,

da li možemo da uzmemo
Vikipediju kao inspiraciju?

Oni su pokazali šta je moguće.

Da, nije savršeno,

ali pokazali su da sa pravim strukturama,

sa globalnim stavom i mnogo,
mnogo transparentnosti,

možete da napravite nešto
čemu će mnogo ljudi verovati.

Moramo da pronađemo način
da iskoristimo kolektivnu mudrost

i iskustvo svih korisnika.

Ovo naročito važi za žene,
ljude tamne kože,

i marginalizovane grupe.

Jer, znate šta?

Oni su stručnjaci kad se radi
o mržnji i dezinformacijama,

jer oni su već dugo mete ovih kampanja.

Tokom godina skreću pažnju,

ali niko ih ne sluša.

To mora da se promeni.

Da li bismo mogli da napravimo
Vikipediju za poverenje?

Da li možemo da pronađemo način
da korisnici daju predloge?

Mogli bi da daju predloge u vezi sa
teškim odlukama o upravljanju sadržajem.

Mogli bi da daju povratnu informaciju

kada platforme odluče da unesu promene.

Drugo, iskustva ljudi
sa informacijama su lična.

Moje vesti na Fejsbuku
su mnogo drugačije od vaših.

Vaši predlozi na Jutjubu
su veoma drugačiji od mojih.

To nam onemogućava da pregledamo

koje informacije ljudi vide.

Da li bismo mogli da zamislimo

da razvijemo nekakvo centralizovano
otvoreno skladište anonimnih podataka

u koje su već ugrađene
privatnost i etičke norme?

Zamislite šta bismo mogli da saznamo

ako bismo izgradili globalnu mrežu
zainteresovanih građana

koji žele da doniraju
svoje društvene podatke nauci.

Jer mi veoma malo znamo

o dugoročnim posledicama
mržnje i dezinformacija

na stavove i ponašanja ljudi.

A većina onoga što znamo

je sprovedena u SAD-u,

uprkos činjenici
da je ovo globalni problem.

Moramo i na tome da radimo.

I treće,

možemo li da pronađemo način
da složimo kockice?

Nijedan sektor, a kamoli
nevladina organizacija, startap ili vlada

neće ovo rešiti.

Ali širom sveta postoje
veoma pametni ljudi

koji rade na ovim izazovima,

od novinskih redakcija, civilnog društva,
akademaca, grupa aktivista.

Neke možete videti ovde.

Neki prave indikatore
kredibilnosti sadržaja.

Drugi proveravaju činjenice,

kako bi platforme mogle da potisnu
lažne tvrdnje, snimke i slike.

Neprofitna organizacija
čije sam osnivanje pomogla, First Draft,

radi sa novinskim redakcijama
širom sveta koje su inače konkurenti

i pomaže da izgrade
istraživačke programe koji sarađuju.

A Deni Hilis, softverski arhitekta,

programira novi sistem
koji se zove The Underlay,

koji će biti baza svih
javnih izjava činjenica

povezanih sa izvorima,

kako bi ljudi i algoritmi
bolje prosudili šta je pouzdano.

A edukatori širom sveta
testiraju razne tehnike

za nalaženje načina da ljudi kritički
razmatraju sadržaj koju konzumiraju.

Svi ovi napori su izuzetni,
ali svi rade izolovano

i mnogi nisu dovoljno finansirani.

Postoje takođe stotine
veoma pametnih ljudi

koji rade u ovim kompanijama,

ali opet, ovi napori deluju nepovezano

jer razvijaju različita rešenja
za iste probleme.

Kako možemo dovesti ljude

na jedno fizičko mesto
na nekoliko dana ili nedelja,

kako bi radili zajedno na ovim problemima,

ali iz svojih drugačijih perspektiva?

Možemo li to da uradimo?

Da li možemo da napravimo
koordinisani, ambiciozni odgovor,

koji odgovara veličini
i složenosti problema?

Stvarno mislim da možemo.

Hajde da zajedno ponovo izgradimo
naše informaciono zajedničko dobro.

Hvala vam.

(Aplauz)