Искористимо игре да поново заинтересујемо дечаке за учење

На конференцији TEDxPSU, Али Кар-Челман истиче три разлога зашто дечаци масовно напуштају школу и представља свој одважни план да их поново укључи: увођењем њихове културе у учионицу, са новим правилима која дозвољавају дечацима да буду дечаци, и играма које, поред тога што забављају и едукују.

Овде сам да бих вам рекла

да имамо проблем са дечацима,

и то озбиљан проблем са дечацима.

Њихова култура не функционише у школама.

Поделићу са вама начине

на које мислим да можемо
да превазиђемо тај проблем.

За почетак, желим да кажем
да је ово дечак,

а ово девојчица.

Ово је вероватно стереотипно

виђење дечака и девојчице.

Ако вам објасним суштину рода,

онда можете одбацити оно што причам.

Али нећу то радити;
не занима ме да то радим.

Ово је један другачији дечак
и другачија девојчица.

Суштина је у томе да нису сви дечаци

у оквиру тих строгих граница

нашег поимања дечака и девојчица.

И нису све девојчице у оквирима

које имамо за девојчице.

Уствари, већина дечака
се понаша на одређени начин,

као и већина девојчица.

Суштина је да, дечацима

начин живота и култура у којој живе

тренутно не иде на руку у школама.

Како то знамо?

Пројекат "100 девојчица"

даје нам добре податке.

На пример: на сваких 100 девојчица
које су суспендоване из школе,

250 дечака буде суспендовано.

На сваких 100 девојчица
које су избачене из школе,

335 дечака буде избачено из школе.

На сваких 100 девојчица
у специјалним школама,

217 дечака иде у специјалне школе.

На 100 девојчица са тешкоћама у учењу,

има 276 таквих дечака.

За сваких 100 девојчица

које имају дијагнозу емоционалних тешкоћа,

има 324 таква дечака.

Успут, сви ови бројеви су знатно виши

ако сте црни,

ако сте сиромашни,

ако похађате школу са великим бројем ђака.

Ако сте дечак,

шансе да имате дијагнозу

ADHD - поремећаја пажње -

четири пута су веће.

Постоји и друга страна медаље.

Важно је да знамо да

је женама и даље потребна помоћ у школи,

да су плате и даље знатно ниже

чак и када се контролишу врсте послова,

и да девојчице и даље годинама имају

тешкоћа са математиком и науком.

То је све истина.

Ништа од тога нас не спречава

да обратимо пажњу на потребе за писменошћу

код наших дечака између 3 и 13 година.

И треба да обратимо пажњу.

У ствари, требало би да препишемо од њих,

јер иницијативе и програми

који су покренути за жене

у науци и инжењерству и математици
су фантастични.

Много доброг су донели

за девојчице у таквим ситуацијама.

И требало би да размишљамо

како да то учинимо и за дечаке

у раном узрасту.

Чак и у каснијим годинама

откривамо да и даље постоји проблем.

Када погледамо универзитете данас,

60% дипломираних студената су жене,

што је значајна промена.

Заправо, управама факултета

је нелагодно због идеје да
се можда ближимо проценту од 70%

женске популације на универзитетима.

То их чини веома нервознима,

јер девојке не желе да иду
у школе у којима нема момака.

Почињу да се појављују

мушки центри и мушке студије које

размишљају о томе како ангажовати мушкарце

да похађају факултет.

Ако разговарате са особљем, они ће рећи,

"Ух. Да, па, они играју видео игре,

коцкају се по целу ноћ на интернету

и играју "World of Warcraft".

А то утиче на њихово
академско постигнуће."

Погађајте!

Видео игре нису узрок.

Видео игре су симптом.

Престали су да се интересују

много пре него што су доспели овде.

Причајмо о томе зашто су престали

да се интересују између 3. и 13. године.

По мом мишљењу, постоји три

разлога због којих дечаци нису
у току са данашњом културом у школама.

Први је непостојање толеранције.

Једној васпитачици коју познајем

је син поклонио све своје играчке,

а онда их је она све прегледала

и одвојила мале пластичне пиштоље.

У вртићу не можете имати пластичне

ножеве и мачеве и секире

и такве ствари.

Чега се бојимо да би овај младић
могао учинити са тим пиштољем?

Мислим, стварно.

Али овде он представља завет

да данас нема грубе игре на игралиштима.

Ја не промовишем насилнике.

Не говорим да би требало

да дозволимо пиштоље и ножеве у школама.

Али када кажемо да један
млади узвиђач у средњој школи,

у чијем се паркираном
и закључаном аутомобилу

налази џепни нож

треба да буде суспендован из школе,

мислим да мало претерујемо
са нултом толеранцијом.

Још један начин на који се она испољава
је у писменим радовима дечака.

У многим данашњим учионицама

није дозвољено писати
о било чему насилном.

Није дозвољено писати о било чему

што има везе са видео играма -
те теме су забрањене.

Дечак дође кући из школе и каже:

"Мрзим писање."

"Зашто мрзиш писање, сине?
Шта фали писању?"

"Морам да ми пишем оно што она каже."

"Океј, а шта она каже да пишеш?"

"Песме. Морам да пишем песме.

И о малим тренуцима у мом животу.

Не желим да пишем то."

"У реду. Шта желиш да пишеш?
О чему желиш да пишеш?"

"Хоћу да пишем о играма.
О томе како се левелујем.

О том стварно занимљивом свету.

Хоћу да пишем о торнаду
који улеће у нашу кућу

и разбија све прозоре

и уништава сав намештај и убија све."

"У реду. Океј."

Реците то учитељици

и она ће вас, потпуно озбиљна, питати,

"Да ли би ово дете требало
да пошаљемо код психолога?"

А одговор је не, он је само дечак.

Он је само дечак.

Данас на часовима

није у реду да се пише о овим стварима.

То је први разлог:

политика нулте толеранције
и начини њеног спровођења.

Следећи разлог због ког се култура
дечака не слаже са школама:

имамо мање мушкараца учитеља.

Они преко 15 година не знају шта то значи,

јер у последњих десет година

се број учитеља у основним школама

преполовио.

Са четрнаест процената

дошли смо на седам.

То значи да је 93% наставног особља

с којима се наши дечаци у основним школама

сусрећу, женског пола.

На који начин је ово проблем?

Жене су супер. Да, апсолутно.

Али мушки узори за дечаке

који кажу да је у реду бити паметан -

имају очеве, имају свештенике,

имају тренере,

али на крају, шест сати дневно,
пет дана у недељи,

они проводе у учионици.

А већина тих учионица нису

места на којима има мушкараца.

Онда они мисле, ово није место за дечаке.

Ово је место за девојчице.

И мени ово баш и не иде,

па боље да идем

и играм игру или се бавим
спортом или слично,

јер очигледно је да овде не припадам.

Очигледно је да мушкарци
овде не припадају.

То је можда веома директан начин

на који се то догађа.

Али мање директно,

недостатак мушке фигуре у култури -

имате зборнице

где се воде разговори

о Џоију и Џонију
који су се потукли на игралишту.

"Шта ћемо да радимо са овим дечацима?"

Одговор на то питање се мења
у зависности ко седи за столом.

Има ли мушкараца за тим столом?

Има ли за тим столом
мајки које подижу дечаке?

Видећете, разговор се мења

у зависности од тога ко се ту налази.

Трећи разлог због ког су дечаци
у раскораку са школом:

обданиште је некадашњи
други разред, народе.

Тамо се дешава озбиљно згушњавање градива.

Било би вам боље да са три године
знате правилно да напишете своје име,

у супротном ћемо вас третирати
као заостале у развоју.

Када стигнете до првог разреда

требало би да знате
да читате пасусе текста

који можда имају, а можда немају слику,

у књизи од можда 25-30 страна.

Ако не знате, вероватно ћемо вас ставити

на допунску наставу из читања.

И ако питате учитељице
допунске наставе, рећи ће вам

да у тим разредима имају 4-5 дечака
на сваку девојчицу,

у нижим разредима.

Ово је проблем због тога што је порука
коју дечаци добијају

следећа "мораш сво време да радиш оно

што ти учитељица каже да радиш".

Учитељицина плата зависи

од такмичења и не запостављања
ниједног детета

и изводљивости и тестирања

свега тога.

Она мора да пронађе начин

да сви дечаци и девојчице прођу градиво.

Сабијено градиво је лоше

за сву активну децу.

И онда се дешава да она говори:

"Молим вас, седите,

будите тихи, радите како вам се каже,
поштујте правила,

управљајте временом, усредсредите се,

будите девојчица."

То је оно што она говори.

Индиректно, то је оно што говори.

Ово је веома озбиљан проблем.
Одакле потиче?

Потиче од нас.

(Смех)

Желимо да наше бебе читају са шест месеци.

Јесте видели огласе?

Желимо да живимо у идеалној земљи

где је свако дете изнад просека.

Али ово није здраво за нашу децу.

Није развојно прикладно

и посебно је лоше по дечаке.

И шта да радимо?

Морамо се наћи на њиховој територији.

Морамо се убацити у културу дечака.

Морамо код дечака у основним школама

променити размишљање о прихватању.

Прецизније, можемо урадити
неке веома одређене ствари.

Можемо програмирати боље игре.

Већина едукативних игара
које данас постоје

су само подсетници.

Прецењене вежбе и дресура.

Немају дубину, дубоку причу

које имају оне стварно привлачне игре

за које су дечаци заиста заинтересовани.

Дакле потребно је
да програмирамо боље игре.

Морамо да разговарамо
са учитељицама и родитељима

и члановима школских одбора
и политичарима.

Морамо бити сигурни да људи схватају

да нам је потребно
више мушкараца у учионицама.

Морамо пажљиво да спроводимо
политику нулте толеранције.

Има ли она смисла?

Морамо да размислимо како да растеретимо
план и програм ако је могуће,

да покушамо да дечаке вратимо

у неки простор у којем им је угодно.

О свему томе треба да се разговара.

Постоје одлични примери неких школа -

"Њујорк Тајмс" је недавно писао
о једној школи.

Један програмер игара из "Нове школе"

је основао изврсну школу видео игара.

Али има само неколико ученика.

Дакле није баш репрезентативна.

Морамо да променимо културу и осећања

која политичари и чланови одбора
и родитељи

имају у вези са оним што је
данас у школама прихватљиво.

Морамо пронаћи више новца
за програмирање игара.

Јер добре игре, стварно добре, коштају,

а "World of Warcraft" има велики буџет.

Већина едукативних игара нема.

Где смо почели:

моје колеге - Мајк Петнер, Шон Вашо и ја -

почели смо испитујући ставове учитељица

и откривањем шта заиста мисле о играма

и шта о томе кажу.

Открили смо да оне,

о деци која у школи причају о играма,

говоре на прилично понижавајући начин.

Кажу, "О, да. Они увек причају о томе.

Говоре о својим малим акционим играчкама

и тим неким постигнућима или заслугама

или шта год да је то што добијају.

И увек причају о тим стварима."

Као да је у реду да тако говоре.

Размислите како би било

да се ради о вашој култури.

Веома је неугодно бити на оној страни

која такве речи слуша.

Оне су нервозне око свега

што има било какве везе са насиљем,

због политике нулте толеранције.

Убеђене су да родитељи и администрација
неће ништа прихватити.

Заиста морамо да се позабавимо
ставовима учитељица

и проналажењем начина да их променимо

да би учитељице биле отвореније

и прихватиле културу дечака у учионицама.

Јер, на крају, ако то не урадимо,

дечаци ће напуштати основну школу уз речи,

"Па, мислим да је то место
за девојчице, није за мене.

Мени преостају игре или спорт."

Ако променимо то, ако обратимо
пажњу на ове ствари

и поново ангажујемо дечаке у учењу,

они ће завршавати основну школу
мислећи: "Ја сам паметан".

Хвала вам.

(Aплауз)