Kako ogoliti korumpirane

Neke od svetskih socijalnih problema koji najviše zbunjuju, tvrdi Peter Ejgen, moguće je pripisati sistematskoj, pervazivnoj vladinoj korupciji, koja ide ruku pod ruku sa korupcijom globalnih kompanija. Na konferenciji TEDxBerlin, Ejgen opisuje uzbudljivi kontranapad njegove organizacije Transparency International.

Govoriću o korupciji,

ali bih voleo da, u isto vreme,

govorim od dve različite stvari.

Jedna je globalna ekonomija,

ogromna globalizovana ekonomija,

a druga je mali, veoma ograničeni

kapacitet naših tradicionalnih vlada

i internacionalnih institucija

da vode, oblikuju, pomenutu ekonomiju.

Zbog postojanja ove asimetrije,

dolazi do, u suštini,

neuspeha vlade.

Neuspeh vlade ogleda se
u mnogim oblastima:

u oblasti korupcije,
uništavanja životne sredine

u oblasti eksploatacije žena i dece,

u oblasti klimatskih promena,

u svim onim oblastima
u kojima nam zaista treba

kapacitet za ponovnim uvođenjem

primarnosti politike

u ekonomiju

koja pokreće svet.

Mislim da je korupcija

i borba protiv korupcije,

kao i uticaj korupcije,

jedan od najinteresantnijih načina

da ilustrujem ono na šta mislim

kada kažem neuspeh vlade.

Dozvolite mi da govorim
o sopstvenom iskustvu.

Radio sam kao direktor

kancelarije Svetske banke u Najrobiju

za istočnu Afriku.

U to vreme, sam primetio

da korupcija, ona velika korupcija,

sistematska korupcija

potkopava sve naše napore.

I stoga sam započeo

ne samo zaštitu

rada Svetske banke

naših projekata i sopstvenih programa

protiv korupcije,

nego sam pomislio: "Treba nam sistem

koji bi zaštitio ljude

u ovom delu sveta

od pustošenja korupcije".

Čim sam započeo ovaj posao

stigao mi je memorandum Svetske banke,

prvo iz kadrovske službe,

u kom su mi rekli:
"Nemaš dozvolu da to radiš.

Mešaš se u unutrašnje poslove
zemalja partnera.

To zabranjuje povelja Svetske banke,

tako da prestani sa tim radnjama".

U međuvremenu, predsedavao sam

donatorskim skupovima, na primer,

na kojima su različiti donatori,

a mnogi od njih
su voleli da budu u Najrobiju -

istina je, to je jedan

od najnebezbednijih gradova na svetu,

ali su voleli da budu tu,
jer su drugi gradovi

bili još neugodniji.

I na ovim donatorskim sastancima,
primetio sam

da mnogo loših projekata -

koji su gurani u prvi plan

od strane naših klijenata, vlada,

promotera,

od kojih su mnogi bili

dobavljači sa severa -

dakle najgori projekti

bili su prvi realizovani.

Dozvolite da vam dam primer

ogroman projekat elektrane,

300 miliona dolara,

ugraditi pravo u

jednu od najranjivijih
i jednu od najlepših,

oblasti zapadne Kenije.

I svi smo odmah zapazili

da ovaj projekat
nema nikakvu ekonomsku dobit:

nije bilo klijenata,
niko ne bi kupovao struju tu,

nikoga nisu zanimali irigacioni projekti.

Naprotiv, znali smo da će ovaj projekat

uništiti životnu sredinu:

uništiće obalske šume,

koje su osnov za

preživljavanje nomadskih grupa,

u ovoj oblasti, grupa Samburu i Turkana.

Svi smo znali da je ovo,
ne beskoristan projekat,

već totalno uništavajući
i užasan projekat -

da ne govorim
o budućoj prezaduženosti zemlje

za ove stotine miliona dolara,

i krađi

oskudnih izvora ekonomije

namenjene mnogo bitnijim aktivnostima

kao što su škole, bolnice i slično.

Dakle, svi smo odbili projekat,

ni jedan od donatora nije bio voljan

da mu se ime poveže sa tim projektom,

a to je, ujedno,
bio i prvi projekat koji je implementiran.

Dobri projekti,
koje bismo mi kao zajednica donatora,

uzeli pod naše okrilje,

tim projektima su bile potrebne
godine, znate,

bilo je previše izveštaja,

i vrlo često nisu uspevali.

Ali ovi loši projekti,

koji su bili apsolutno upropašćavajući
- za ekonomiju

za mnoge generacije, za životnu sredinu,

za hiljade porodica
koje je trebalo raseliti --

odjednom su složeni

od strane konzorcijuma banaka,

agencija dobavljača,

osiguravajućih društava -

kao u Nemačkoj, Hermes i slični -

i ponovo su se pojavljivali, vrlo, vrlo brzo,

na čelu sa mračnim savezom

između jakih elita,

u tim zemljama,

i dobavljača sa severa.

Dakle, ti dobavljači

bili su naše velike kompanije.

To su bili igrači globalnog tržišta,

koje sam pomenuo na početku.

To su bili Simensi ovog sveta

koji su dolazili iz Francuske,
Ujedinjenog Kraljevstva, Japana,

iz Kanade, iz Nemačke,

i sistematski su vođeni,

sveobuhvatajućom korupcijom
na svim nivoima.

Ne govorimo

o 50 000 dolara ovde,

ili 100 000 dolara onde
ili milion dolara tamo.

Ne, govorimo o 10, 20 miliona dolara

na bankovnim računima švajcarskih banaka,

na bankovnim računima u Lihtenštajnu,

na računima predsednikovih ministara,

visokih zvaničnika
u para-vladinim sektorima.

Ovo je bila realnost koju sam video,

i ne samo jedan takav projekat:

video sam, rekao bih,

za sve one godine
koliko sam radio u Africi,

video sam na stotine takvih projekata.

I tako, postao sam ubeđen

da je ovakva sistemska korupcija

koja onemogućava stvaranje
ekonomske politike u ovim zemljama,

glavni razlog

bede, siromaštva,

konflikata, nasilja,

očaja

u mnogima od ovih zemalja.

Danas imamo

više od milijardu ljudi ispod granice
apsolutnog siromaštva,

više od milijardu ljudi

bez ispravne pijaće vode na svetu,

duplo veći broj,

više od dve milijarde ljudi

bez sanitetskog čvora i sličnog,

i bolestima koje su posledice svega

bolesti majki i dece

smrtnost dece je veća od

10 miliona ljudi svake godine

deca koja umiru pre navršene pete godine:

uzrok ovome, u ogromnoj meri,

jeste sistemska korupcija.

Dakle, zašto mi Svetska banka

nije dozvolila da radim ovaj posao?

Saznao sam kasnije

kada sam napustio Svetsku banku,
usled velikog sukoba.

Razlog je što su članice Svetske banke

smatrale da je inostrani mito OK,

uključujući i Nemačku.

U Nemačkoj, inostrano mito je dozvoljeno.

Čak se odbijalo i od poreza.

Nije ni čudo da je većina od najvažnijih

međunarodnih poduhvata u Nemačkoj,

ali i u Francuskoj
i Ujedinjenom Kraljevstvu

i Skandinaviji, svuda,
bilo sistematski korumpirano.

Ne sve, ali većina.

I ovo je fenomen

koji ja nazivam neuspehom vlade,

jer kada sam, onda, otišao u Nemačku

i započeo malu NVO

ovde u Berlinu, u vili Borsing,

rečeno mi je: "Ne možeš zaustaviti

naše nemačke izvoznike u davanju mita,

jer ćemo izgubiti naše ugovore.

Dobiće ih Francuzi,

dobiće ih Šveđani, Japanci".

I stoga, zaista je postojala
zatvorenička dilema,

što je veoma otežalo

pojedinačnim kompanijama

i pojedinačnim zemljama izvoznicama

da kažu: "Mi nećemo

nastaviti ovu smrtonosnu, katastrofalnu

naviku velikih kompanija, da podmićuju".

Dakle, evo kako ja to vidim

sa strukturom vlade koja je podbacila,

jer i najsnažnija vlada

koju imamo u Nemačkoj, relativno,

nije u mogućnosti da kaže:

"Nećemo dozvoliti našim kompanijama
da daju mito u inostranstvu".

Bila im je potrebna pomoć,

i same velike kompanije

imaju ovu dilemu.

Mnoge od njih nisu želele da nude mito.

Mnoge od nemačkih kompanija, na primer,

veruju da zaista

proizvode visokokvalitetni proizvod

po dobroj ceni,
tako da su vrlo kompetitivne.

One nisu toliko dobre u podmićivanju

kao što su suparničke
međunarodne kompanije

ali nije im dozvoljeno

da pokažu svoje snage

zato što je svet izjeden

sistemskom korupcijom.

I zato vam sve ovo pričam:

Građansko društvo je podiglo svoj glas.

Imali smo ovu malu NVO

Transparency International.

A oni su počeli da razmišljaju

o razrešavanju zatvoreničke dileme,

i mi smo razvili koncepte

grupne akcije,

u suštini privlačeći različite nadmetače

na jedno mesto,

i objašnjavajući im

koliko je zaista u njihovom interesu

da u isto vreme prestanu sa podmićivanjem,

i da skratim priču,

uspesli smo da napokon

pridobijemo Nemačku da potpiše,

zajedno sa ostalim OECD zemljama

i par drugih izvoznika,

1997. godine, konvenciju pod nadzorom

Organizacije za ekonomsku saradnju
i razvoj,

koja obavezuje sve

da promene svoje zakone

i kriminaliziju inostrano podmićivanje.

(Aplauz)

Hvala vam, vidite interesantno je,

da smo radili ovo

zajedno sa kompanijama.

Imali smo ovde u Berlinu,
na Institutu Aspen u Vanzeju,

sastanke sa oko

20 glavešina u industriji,

i sa njima smo diskutovali

šta raditi po pitanju
međunarodnog podmićivanja.

Na prvom sastanku - a imali smo ih tri

u periodu od dve godine.

Predsednik fon Vajczeker je, uzgred,

predsedavao prvim sastankom,

da bi otklonio strah

preduzetnicima,

koji nisu navikli da se hvataju u koštac

sa nevladinim organizacijama.

I na prvom sastanku su svi oni rekli,

"Ovo nije mito, ovo što mi radimo".
To je tamošnji običaj.

To je ono što kulture
zemalja domaćina zahtevaju.

Oni to čak i podstiču.

Zapravo

i danas se to govori.

Dakle, i dalje je mnogo ljudi

koji nisu ubeđeni da je neophodno
zaustaviti podmićivanje.

Ali na drugom sastanku,

priznali su da se time više neće baviti,

tim nezakonitim poslovima
u drugim zemljama,

niti u Nemačkoj,
Ujedinjenom Kraljevstvu, ni drugde.

Kabinetski ministri su ovo izjavili.

A na poslednjem sastanku
u Institutu Aspen,

svi su potpisali otvoreno pismo

vladi premijera Kola,
premijera u tom periodu,

zahtevajući da

učestvuju u OECD konvenciji.

I ovo je, po mom mišljenju,

primer "meke" snage,

jer smo uspeli da ih ubedimo

da moraju da se slože sa nama,

U vidu smo imali dugoročnu perspektivu.

Imali smo širi,

geografski mnogo širi,

ustavni poredak koji smo
pokuašavli da odbranimo.

I zato je zakon promenjen.

Zbog toga je Simens danas
u problemu u kom jeste

i zbog toga je i MIN u problemu.

U nekom drugim zemljama, OECD konvencija

još uvek nije u potpunosti primenjena.

I opet, građansko društvo

stoji za vratom vladama.

U Londonu, na primer,

BAE je uspela da se izvuče

iz ogromnog korupcijskog slučaja,

koji je gonila Kancelarija
protiv ozbiljnih prevara,

100 miliona funti,

svake godine, proteklih deset godina,

davano je jednom određenom funkcioneru
jedne određene prijateljske zemlje

koji je od tog novca kupio

44 milijarde funti vrednu vojnu opremu.

Ovaj slučaj se ne tereti
u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Zašto? Zato što ovo smatraju

suprotno bezbednosnim interesima

naroda Ujedinjenog Kraljevstva.

Građansko društvo je uporno,
građansko društvo

pokušava da nađe rešenje ovog problema,

kako u Ujedinjenom Kraljevstvu,

tako i u Japanu,
a to nije dovoljno dobro podržano,

i tako dalje.

U Nemačkoj, trudimo se

da ratifikujemo konvenciju UN,

a to je konvencija koja je usledila.

Mi, u Nemačkoj, je nismo ratifikovali.

Zašto? Zato što bi nas to obavezalo

da kriminalizujemo korupciju

poslanika.

U Nemačkoj, imamo sistem koji

ne dozvoljava da podmitiš
državnog službenika,

ali smeš da podmitiš poslanika.

Ovo je dozvoljeno
u nemačkom zakonodavstvu,

i članovi našeg Parlamenta
ne žele da to menjaju,

i to je razlog zašto ne potpisuju

konvenciju UN protiv
inostranog podmićivanja -

jedna smo od vrlo retkih zemalja

koje zagovaraju poštene
i dobre vlade širom sveta,

ali ne ratifikuju konvenciju,

koju smo uspeli da uvedemo u zakonodavstvo

preko 160 zemalja širom sveta.

Vidim da mi vreme ističe.

Dozvolite da samo pokušam

da izvedem neke zaključke
iz ovoga što se zbilo.

Verujem da smo uspeli da postignemo

u borbi protiv korupcije,

ono što se može postići

u drugim oblastima neuspelih vlada.

Do sada, Ujedinjene nacije

u potpunosti su na našoj strani.

Svetska banka se pretvorila
iz Savla u Pavla, pod Volfensonom,

postali su, rekao bih, najjača

anti-korupcijska agencija na svetu.

Većina velikih kompanija

sada su potpuno ubeđene

da moraju primeniti

veoma jaka pravila

protiv podmićivanja i sličnog.

A ovo je moguće, jer građansko društvo

zajedno sa kompanijama

i zajedno sa vladama

analizira problem

i pronalazi rešenja,

implementira reforme

i kasnije, prati delovanje reformi.

Naravno, ukoliko organizacije
građanskog društva

žele da imaju ovu ulogu,

moraju dorasti ovakvoj odgovornosti.

Nisu sve organizacije
civilnog društva dobre.

Kju kluks klan je nevladina organizacija.

Dakle, moramo biti obazrivi

da građansko društvo

mora samo sebe oblikovati.

Moraju imati mnogo

transparentnije finansijsko poslovanje.

Moraju imati participatorno upravljanje

u mnogim organizacijama civilnog društva.

Lideri građanskih inicijativa
moraju imati dosta kompetencija.

Zato smo napravili školu upravljanja

i Centar za građansko društvo,
ovde u Berlinu,

zato što verujemo
da većina naših obrazovnih

i istraživačkih institucija u Nemačkoj

i kontinentalnoj oblasti Evrope,

još uvek ne obraćaju dovoljno pažnje

na osnaživanje građanskog društva

i edukovanje lidera građanskog društva.

Ali ono što vam govorim iz ličnog
i veoma praktičnog, iskustva:

ukoliko građansko društvo
dobro obavi svoj posao

i uključi druge aktere -

posebno vlade,

vlade i njihove međunarodne institucije,

ali i velike međunarodne igrače,

posebno one koji su se već posvetili

korporativnoj socijalnoj odgovornosti -

onda u ovom magičnom trouglu

između građanskog društva,

vlade i privatnog sektora,

ogromna je šansa

za sve nas, da kreiramo bolji svet.

Hvala vam.

(Aplauz)