Da li postoji vaša prava ličnost? |Džulijan Bagini (Julian Baggini) | TEDxYouth@Manchester

Šta vas čini vama? Da li je to ono što mislite o sebi, šta drugi misle o vama, ili nešto sasvim drugo? U ovom govoru, Džulijan Bagini se oslanja na filozofiju i neurologiju kako bi vam dao iznenađujuć odgovor.

Hvala vam mnogo.

Sigurno neću biti veoma [nejasno],
ali izdržite.

Ovo će možda biti - ne, sigurno neće biti
interesantno, koliko dobro ili zabavno.

Da li postoji vaša prava ličnost?

Ovo vam možda deluje
kao vrlo čudno pitanje.

Jer, možda se pitate,

kako nalazimo pravu ličnost,

kako da znate kakva je
vaša prava ličnost?

I tako dalje.

Ali ideja da mora postojati
vaša prava ličnost,

to je svakako očigledno.

Ako je nešto stvarno na svetu,
onda ste to vi.

Pa, nisam baš siguran.

Makar moramo malo bolje
da razumemo šta to znači.

Svakako, mislim da ima mnogo toga
u kulturi oko nas

što nekako pojačavaju ideju

da svako od nas ima nekakvu srž,
suštinu.

U tome šta znači biti vi
se nalazi nešto što vas definiše,

i to je trajno i nepromenljivo.

Najbanalniji način
u kome je to dato

su stvari kao što je horoskop.

Znate, ljudi su zapravo
veoma posvećeni ovome.

Stavljaju ih na svoje Fejsbuk profile

kao da su od značaja,

čak znaju i svoj kineski horoskop.

Postoje i naučne verzije ovoga,

razni načini profilisanja
tipova ličnosti,

kao što su Majers-Brigsovi testovi,
na primer.

Ne znam da li ste ih radili.

Dosta kompanija ih koristi
za regrutovanje.

Odgovarate na mnogo pitanja,

i to bi trebalo da otkrije nešto
o vašoj suštinskoj ličnosti.

I naravno, popularna fascinacija ovime
je ogromna.

U ovakvim magazinima, videćete,

u donjem levom uglu,
reklamiraju u gotovo svakom broju

nešto u vezi sa ličnošću.

I ako uzmete neki od tih magazina,

teško je odoleti, zar ne?

Raditi test da otkrijete
koji je vaš stil učenja,

koji je vaš stil u ljubavi,
stil na poslu?

Da li ste ova ili ona vrsta osobe?

Mislim da imamo tu zdravorazumsku ideju

da postoji neka vrsta srži
ili suštine nas samih

koja treba da bude otkrivena.

I da je to neka trajna istina o nama,

nešto što ostaje isto kroz ceo život.

Pa, to je ideja koju želim da osporim.

I moram da kažem sada,
reći ću malo kasnije,

ali ne dovodim ovo u pitanje
samo zato što sam čudak,

preispitivanje zapravo ima vrlo,
vrlo dugu i karakterističnu istoriju.

Evo zdravorazumske ideje.

Tu ste vi.

Vi ste pojedinci kakvi jeste,
i imate tu neku srž.

U vašem životu, dešava se da vi, naravno,

gomilate različita iskustva i tako dalje.

Imate sećanja,

i ta sećanja pomažu
da nastane ono što jeste.

Imate želje, možda za kolačićem,

možda za nečim
o čemu ne želimo da govorimo

u 11 sati ujutru u školi.

Imate uverenja.

Ovo je registarska tablica
nekog iz Amerike.

Ne znam da li ova tabla,
koja kaže "mesija 1",

ukazuje da vozač veruje u mesiju,

ili da je on mesija.

U svakom slučaju,
ima uverenja o mesiji.

Imamo znanje.

Takođe imamo osećaje i iskustva.

Nisu to samo intelektualne stvari.

Dakle ovo je neki zdravorazumski model,
ja mislim,

o tome šta je osoba.

Tu je osoba koja ima sve one stvari
koje sačinjavaju naša životna iskustva.

Ali predlog koji želim
da vam iznesem danas

je da postoji nešto suštinski pogrešno
u vezi sa ovim modelom.

I mogu vam pokazati šta je pogrešno
jednim klikom.

A to je da ne postojite zaista "vi"
u srcu ovih iskustava.

Čudna pomisao?
Možda ne.

Šta se tamo nalazi, onda?

Pa, jasno je da su tamo sećanja,
želje, namere, osećaji,

i tako dalje.

Ali ono što se dešava
je da ove stvari postoje,

i nekako su integrisane,

preklapaju se,
povezane su na više različitih načina.

Povezuju se delom,
a možda i uglavnom,

zato što pripadaju
jednom telu i jednom mozgu.

Ali takođe postoji i narativ,
priča koju pričamo o nama,

iskustva koja imamo
kada se prisećamo prošlih stvari.

Radimo stvari zbog drugih stvari.

Tako je ono što želimo
delom posledica onoga u šta verujemo,

a ono čega se sećamo nas takođe
obaveštava o onome što znamo.

I tako u stvari, tu su sve te stvari,

kao što su verovanja, želje,
osećaji, iskustva,

sve su one međusobno povezane,

i to ste prosto vi.

Na neki način, razlika je mala
u odnosu na zdravorazumsko shvatanje.

Na neki način, ogromna je.

To je prelaz između razmišljanja o sebi

kao nečemu što ima sva iskustva života,

i razmišljanja o sebi
prosto kao o toj zbirci

svih iskustava o životu.

Vi ste suma svojih delova.

Ti delovi su takođe i fizički delovi,
naravno,

mozgovi, tela i noge i ostalo,

ali oni nisu tako bitni, zapravo.

Ako imate transplantaciju srca,
i dalje ste ista osoba.

Ako imate transplantaciju sećanja,
da li ste i dalje ista osoba?

Ako imate transplantaciju verovanja,
da li biste i dalje bili ista osoba?

Ova ideja da smo mi,
način za razumevanje nas samih,

nije kao nekog postojanog bića,
koje ima iskustva,

već nekakve zbirke iskustava,

možda vam deluje kao čudna.

Ali zapravo, ne mislim
da bi trebalo da bude čudna.

Na neki način, to je zdrav razum.

Jer vas pozivam da razmisite o,
poređenja radi

o bilo čemu drugom u univerzumu,

možda osim
najfundamentalnijih sila ili snaga.

Uzmimo nešto poput vode.

Nisam baš dobar sa naukom.

Možemo reći da voda ima
dva dela vodonika

i jedan deo kiseonika, zar ne?

Svi to znamo.

Nadam se da niko u ovoj sobi
ne misli da to znači

da postoji nešto što se zove voda,
i da su za nju prikačeni

atomi vodonika i kiseonika,

i da je to voda.

Naravno da ne.

Mi razumemo, vrlo lako,
vrlo jasno,

da voda nije ništa drugo

do molekula vodonika i kiseonika
prikladno raspoređenih.

Sve drugo u univerzumu je isto takvo.

Nema misterije po pitanju mog sata,
na primer.

Kažemo da sat ima naličje, kazaljke,

mehanizam i bateriju.

Ali ono što stvarno mislimo je,

ne mislimo da postoji stvar
koja se zove sat

za koju su prikačeni svi ti delovi.

Razumemo vrlo jasno
da kada imate delove sata,

sastavite ih zajedno,
i napravili ste sat.

Ako je sve drugo
u univerzumu ovakvo,

zašto smo mi drugačiji?

Zašto mislimo o sebi

kao da nekako nismo samo
zbirka naših delova,

već da smo nekako odvojeni,
postojani entiteti koji imaju te delove?

Ovo gledište nije naročito novo, u stvari.

Ima prilično dugo poreklo.

Naći ćete ga u budizmu,

u filozofiji XVII, XVIII veka

sve do današnjice,
kod ljudi kao što su Lok i Hjum.

Ali zanimljivo, to je gledište
koje takođe

sve više osnažuje neurologija.

Ovo je Pol Broks,
on je klinički neuropsiholog,

i on kaže sledeće:

"Mi imamo duboku intuiciju
da postoji srž,

suština, i to je teško odbaciti,

verovatno nemoguće odbaciti,
pretpostavljam.

Ali istina je da neurologija pokazuje
da ne postoji centar u mozgu

gde se sve stvari spajaju."

Dakle kada pogledate mozak,

i pogledate kako mozak čini mogućim
opažanje sebe,

otkrićete da ne postoji
centralna kontrolna tačka u mozgu.

Ne postoji takva vrsta središta
u kome se sve dešava.

Postoji mnogo različitih procesa u mozgu,

i svi rade, na neki način,
prilično zasebno.

Ali zbog načina na koji se povezuju,

imamo taj osećaj sebe.

Termin koji koristim u knjizi,
nazivam ga ego trikom.

To je kao mehanički trik.

Nije da ne postojimo,

nego je trik u tome da učini
da pomislimo da unutar nas

postoji nešto jedinstvenije
nego što zaista jeste.

Možda ćete pomisliti da je to
zabrinjavajuća ideja.

Možda ćete pomisliti da ako je to istina,

da ne postoji trajno jezgro ličnosti
za svakog od nas,

nema postojane suštine,

da li to znači da je zapravo
ličnost iluzija?

Da li to znači da u stvari ne postojimo?

Nema stvarnog vas.

Pa, dosta ljudi zaista koristi
ovu priču o iluziji i tome slično.

Ovo su tri psihologa:
Tomas Mecinger, Brus Hud,

Suzan Blekmor,

mnogi od ovih ljudi zaista govore
jezikom iluzije,

ličnost je iluzija, to je fikcija.

Ali ja ne mislim da je to naročito
koristan način sagledavanja.

Vratimo se na sat.

Sat nije iluzija,
jer sat nije ništa drugo

do zbirke njegovih delova.

Na isti način, ni mi nismo iluzije.

Činjenica da smo, na neki način,
samo te vrlo, vrlo kompleksne zbirke,

uređene zbirke stvari,

ne znači da nismo stvarni.

Mogu vam dati vrlo grubu metaforu za ovo.

Uzmimo nešto kao vodopad.

Ovo su Iguacu vodopadi u Argentini.

Ako uzmete nešto ovakvo,

možete da cenite činjenicu
da na mnogo načina,

nema ničeg trajnog u vezi s ovim.

Kao prvo, uvek se menja.

Vode uvek usecaju nove kanale,

sa promenama struja i vremena,

neke stvari presuše,
nove stvari se stvaraju.

Naravno, voda koja protiče kroz vodopad

je različita u svakom trenutku.

Ali to ne znači da su
Iguacu vodopadi iluzija.

To ne znači da nisu stvarni.

Ono što znači je da moramo
da razumemo da je to

nešto što ima istoriju,

ima izvesne stvari koje ga
održavaju kao jedno,

ali to je proces, to je nepostojano,
uvek se menja.

To je, po meni, model za razumevanje
nas samih,

i mislim da je to oslobađajući model.

Jer ako mislite da imate
fiksiranu, trajnu suštinu,

koja je uvek ista,
kroz ceo život, bez obzira na sve,

na neki način ste zarobljeni.

Rođeni ste sa suštinom,

to je ono što jeste dok ne umrete,

ako verujete u život posle smrti,
možda nastavite.

Ali ako mislite o sebi,
na neki način,

ne kao o takvoj stvari,
već kao o nekakvom procesu,

nečemu što se menja,

onda mislim da je to vrlo oslobađajuće.

Jer za razliku od vodopada,

mi zapravo imamo kapacitet
da usmeravamo

pravac našeg razvoja samostalno
do izvesne mere.

Moramo ovde da budemo pažljivi, zar ne?

Ako previše gledate X-faktor,
možda vas kupi ideja

da svi možemo da budemo
šta god poželimo da budemo.

To nije istina.

Čuo sam neke fantastične muzičare jutros,

i vrlo sam siguran da nikako
ne bih mogao biti dobar kao oni.

Mogao bih da vredno vežbam
i možda budem dobar,

ali nemam tu prirodnu sposobnost.

Postoje ograničenja
onoga što možemo postati.

Postoje ograničenja
onoga što možemo učiniti od sebe.

Ali ipak, imamo kapacitet

da, na neki način, oblikujemo sebe.

Prava ličnost, kakva bi bila,

nije nešto što treba da otkrijete,

nećete se zagledati u svoju dušu
i naći svoju pravu ličnost.

Ono što bar delimično činite

jeste zapravo
stvaranje svoje prave ličnosti.

I ovo je, po meni, vrlo, vrlo značajno,

naročito u fazi života u kojoj ste.

Bićete svesni činjenice

koliko ste se promenili poslednjih godina.

Ako imate snimke sebe
pre tri ili četiri godine,

verovatno ćete se postideti
jer ne prepoznajete sebe.

Želim da prosledim tu poruku,
da ono što treba činiti

je da razmišljamo o sebi
kao o stvarima koje možemo oblikovati,

usmeravati i menjati.

Ovo je opet Buda:

"Kopači bunara sprovode vodu,

izrađivači strela zavijaju strele,

stolari seku drvo,

mudri ljudi kroje sebe."

To je ideja sa kojom vas želim ostaviti,

da vaša prava ličnost
nije nešto za čim treba tragati,

kao za misterijom i možda je nikada
ni ne pronaći.

U izvesnoj meri imate pravu ličnost,

to je nešto što delom otkrivate,

a delom stvarate.

I to je, po meni,
oslobađajuća i uzbudljiva perspektiva.

Hvala vam puno.

(Aplauz)