Kako zapravo izgleda kad imate autizam

"Autizam nije bolest, već samo jedan od načina razmišljanja" kaže Itan Lisi. Nudeći mogućnost da zavirite u način na koji doživljava svet, Lisi izlaže neistinite stereotipe o autizmu, deli svoj pogled na uobičajena ponašanja kao što su stiming i maskiranje i promoviše inkluzivnije razumevanje ovog spektra.

Autizam je nešto o čemu dosta ljudi zna.

Na primer, neki ljudi misle

da su autistični ljudi
muške osobe svetle puti

koje pričaju monotonim glasom

i konstantno vrte jednu te istu temu.

Neki ljudi misle da autistični ljudi
ne mogu da razaznaju dobro od lošeg,

da izbegavaju pažnju

i da uglavnom kažu pogrešnu stvar
u pogrešnom trenutku.

Neki ljudi misle da su autistični ljudi
društveno nespretni

i da nemaju smisao za humor i empatiju.

Sad, ako se slažete
sa ovim što sam sad rekao,

žao mi je što ću vam reći,

ali imate pogrešno shvatanje autizma.

Kako to znam?

Zato što ja imam autizam.

I ja imam opsesije stvarima
kao što je elektronika

ili javni prevoz,

ali me to ne definiše.

Svako od nas je različit
i jedinstven na sebi svojstven način.

Međutim, ne postoji dovoljno informacija

o tome kako zapravo izgleda
život autistične osobe,

pa ljudi uglavnom pribegavaju
stereotipima.

Često ih viđamo i u medijima.

Neki od učestalijih stereotipa u medijima

uključuju to da smo društveno nespretni,

da imamo manjak empatije

čak i da smo supergeniji.

Ali nedovoljno znanje
o autizmu se ne završava tu.

Da li ste znali da neki ljudi
pokušavaju da nađu lek za autizam?

To je zato što ga vide
kao nešto negativno,

kao bolest.

Mnogi preispituju ovu ideju

ali mi, mi ne mislimo
da je autizam bolest.

To je samo još jedan način
razmišljanja i pogleda na svet.

Naši mozgovi funkcionišu drugačije
od većine ljudskih mozgova.

Mislite na to kao da poredite
Iksboks i Plejstejšn.

I jedna i druga su vrlo podobne konzole
programirane na različite načine.

Ali kada biste ubacili
Iksboks igricu u Plejstejšn

ne bi radila, jer Plejstejšn
komunicira na drugačiji način.

Kada se pogledam u ogledalo,

ja vidim nekog ko razmišlja drugačije.

O, takođe vidim i lepu frizuru.

(Smeh)

(Aplauz)

Ali pitanje je

da li sam ja bolestan
samo zato što razmišljam drugačije?

Glavni problem života sa autizmom
u današnjem društvu

je taj da svet jednostavno
nije napravljen za nas.

Postoji mnogo načina da se uznemirimo.

Na primer,

ono što me stalno uznemiri
jesu glasni zvuci,

što znači da nikad ne odvrćem muziku

i uglavnom nisam fan velikih žurki.

Ali druge ljude mogu uznemiriti stvari

kao što su jaka svetla ili mirisi

ili stvari gnjecave teksture,

sve to potencijalno može
izazvati anksioznost.

Prisetite se svih društvenih okupljanja
na kojima ste bili u prošlosti.

Da li se puštala glasna muzika?

Da li su svetla bila jaka?

Da li ste mogli da osetite mnogo
različitih mirisa hrane u isto vreme?

Da li se mnogo razgovora
odvijalo u isto vreme?

Te stvari možda vama nisu smetale,

ali nekoga sa autizmom,

one mogu uznemiriti.

Tako da mi u tim situacijama
radimo nešto što se zove stiming,

što je nešto poput repetitivnog
pokreta ili zvuka

ili neko drugo nasumično uzvrpoljavanje
koje može ili ne izgledati normalno.

Neki će mlatarati rukama

ili proizvoditi zvukove ili se vrteti.

Da, to je manje-više naš način
da se isključimo.

Mi često možemo osetiti potrebu
za stimovanjem.

Međutim, ono uglavnom naiđe na osudu,

i mi smo primorani da to sakrivamo.

Kada smo na takav način primorani
da prikrivamo naše autistične crte

to se naziva maskiranje.

A neki se maskiraju bolje od drugih.

Nekada se maskiram tako dobro
da ljudi i ne znaju da sam autističan

dok im ne priredim veliko otkriće. (Smeh)

Ali na kraju dana,
postane poprilično stresno.

Čak i nešto poput domaćeg rada uveče

postane veoma zamarajuće.

Neki ljudi misle,

da zbog moje sposobnosti da se maskiram,

da je ovo lek za autizam.

Međutim, ono što zapravo jeste,
jeste osećaj sramote

zbog prikazivanja našeg pravog ja.

Još jedan čest stereotip koji se
često dovodi u vezu sa autizmom

jeste da autistični ljudi
imaju manjak empatije.

Još jednom, to nije istina.

Ja zapravo imam mnogo empatije.

Samo je ne pokazujem toliko dobro.

Kad god prijatelj pokušava da mi priča

o nekim problemima kroz koje prolazi

ja često ne znam kako da odgovorim.

I zato ne pokazujem onoliku empatiju

koju pokazuju moji prijatelji
koji nisu autistični.

Emocionalni izraz, bilo veliki ili mali

teško mi pada.

A to je zato što iznutra pucam
od svake emocije

koju neko može da oseća
u bilo kom trenutku.

Naravno, ja je ne mogu izraziti
na takav način.

U suprotnom, na primer,

sreća ne bi ispala kao neko
veselo ispuštanje krika,

mlataranje rukama i glasno "vuhu".

(Smeh)

Dok se vi možete samo nasmejati.

(Smeh)

Bilo da je u pitanju
sjajan rođendanski poklon

ili slušanje tragične priče na vestima,

ja ne mogu da se izrazim
bez nekakvog praska,

tako da, još jednom, moram da ga maskiram
kako bih izgledao normalan.

Moja unutrašnja osećanja su neograničena,

ali mi moj um dozvoljava
da izrazim sve ili ništa.

Dakle moje...

Ja nisam dobar sa emocijama,

i komuniciram drugačije

i zbog toga, dijagnostikovan mi je
spektar autističnih poremećaja.

Ova dijagnoza pomaže meni
i mojim prijateljima i porodici,

da razumemo kako moj um radi.

I u svetu,

otprilike jednom procentu populacije

dijagnostikovan je spektar
autističnih poremećaja.

I ovaj broj se povećava.

Međutim, još uvek smo velika manjina.

I dalje postoje ljudi
koji nas ne vide kao jednake.

Ovo je moja porodica.

I u mojoj porodici postoji

još jedna osoba koja ima autizam.

Moja majka.

Da, i odrasle žene mogu biti autistične.

Moj otac i brat nemaju autizam.

Međutim, ponekad nam bude teško
da komuniciramo jedni sa drugima.

Nekad ja kažem nešto tipa

"O, železnička stanica u Torontu, zar ne?"

misleći da mogu

da im pomognem da se sete
određenih apekata vezanih za to.

Kada se zbune, često moram
da elaboriram na tu temu.

I često moramo da pričamo o stvarima

na više različitih načina
kako bi se svi razumeli.

Međutim, uprkos svemu tome

mi se volimo i poštujemo
jedni druge kao da smo jednaki.

U njegovoj knjizi "NeuroTribes"

autor Stiv Silberman kaže da bi autizam
i ostala mentalna stanja

trebalo da se posmatraju kao nešto
što je prirodno ljudski,

što je prirodan deo ljudskog spektra,

a ne kao defekt.

I ovo je nešto sa čime se potpuno slažem.

Kada bi se autizam posmatrao kao delom
prirodnog ljudskog sepektra,

onda bi svet mogao biti formiran
tako da bude pogodniji za autistične.

Ja se ne stidim svoj autizma.

I možda ne mislim kao vi,

ili se ne ponašam kao vi,

ali sam i dalje živo biće
i nisam bolestan.

Hvala.

(Aplauz)