Želite pravičan svet? Budite neočekivani saveznik

Svet jednak za sve počinje sa vama. Nita Mosbi Tajler, borac za jednakost, pokazuje kroz ključne momente svog života zašto borba za ljude koji trpe nepravdu, iako je mi ne osećamo, vodi pravičnoj i fer budućnosti za sve nas.

Možete pitati koga god želite

i reći će vam da su siti borbe za pravdu.

Pripadnici crne rase
i LGBT zajednice su siti

toga što su uvek oni ti

koji moraju da se zalažu

i istupaju

čak i kada ih drugi ućutkuju

i potiskuju.

Beli saveznici

i cis saveznici su siti takođe.

Siti toga da im se govori
da postupaju pogrešno

ili da ih se ova tema uopšte ni ne tiče.

Ta zasićenost utiče na sve nas.

Zapravo,

verujem da nećemo uspeti

ukoliko ne pristupimo pravdi
na drugi način.

Odrasla sam usred
pokreta za građanska prava

na rasno segregisanom jugu Amerike.

Kao petogodišnja devojčica

bila sam vrlo zainteresovana za balet.

To je, izgleda, bilo često
za petogodišnjakinje '60-ih godina.

Mama me je odvela u školu baleta.

Jednu od onih škola

u kojima profesorke govore o tvom talentu

znajući da nikada nećes postati balerina.

(Smeh)

Kada smo stigle

ljubazno su nam rekli
da ne prihvataju crnce.

Vratile smo se u auto
kao da se vraćamo iz prodavnice

u kojoj je nestalo soka od pomorandže.

Ništa nismo rekle.

Samo smo se odvezle
do sledeće škole baleta.

Rekli su: „Ne prihvatamo crnce.”

Bogami, bila sam zbunjena.

Pitala sam mamu zašto me nisu želeli.

Odgovorila je:

„Pa, nisu dovoljno pametni da te prihvate,

i ne znaju koliko si sjajna.”

(Ovacije)

(Aplauz i ovacije)

Hm, ja nisam znala šta to znači.

(Smeh)

Međutim, bila sam sigurna da nije dobro,

jer sam primetila u maminim očima.

Bila je ljuta,

izgledalo je kao da je na ivici suza.

Istog trena sam odlučila

da je balet glup.

(Smeh)

Imala sam dosta sličnih iskustava

ali kako sam odrastala

počela sam da se ljutim.

Ne samo zbog rasizma i nepravde,

već i na ljude koji su to posmatrali
a ništa nisu rekli.

Zašto nisu beli roditelji
u školi baleta rekli:

„Ovo je pogrešno.

Pustite devojčicu da pleše."

Ili zašto...

(Aplauz)

Zašto beli klijenti
u segregisanim restoranima

nisu rekli: „Hej, to nije ispravno.

Pustite tu porodicu da jede."

Nije mi trebalo mnogo da shvatim

da rasna nepravda nije bila jedina

gde su ljudi u većini ćutali.

Kada bih u crkvi čula homofobičan komentar

podržan biblijskim kontekstom

rekla bih: „Izvinite,

zašto heteroseksualci
ne kažu nešto protiv ove gluposti?"

(Aplauz)

Ili...

U sobi punoj bebi bumera i generacije X

koji omalovažavaju generaciju milenijalaca

govoreći da su razmaženi, lenji, puni sebe

rekla bih: „Izvinite,

zašto neko mojih godina ne kaže
da je dosta stereotipa?"

(Publika) Da!

(Aplauz)

Uvek sam se zalagala za ova pitanja,

ali zašto nisu i svi ostali?

Moja učiteljica iz petog razreda,

Gđa MekFarland,

naučila me je da je za pravdu
potreban saučesnik.

Ali ne bilo kakav.

Rekla je da su nam potrebni
neočekivani saveznici

ako želimo da vidimo prave promene.

Mi koji lično doživljavamo nepravdu

moramo da budemo spremni
da prihvatimo pomoć,

jer kad je ne prihvatimo,

proces promene traje predugo.

Zamislite da se heteroseksualci
i homoseksualci

nisu udružili u borbi za gej brakove.

Ili da predsednik Kenedi

nije bio zainteresovan
za pokret za građanska prava?

Većina pokreta u Americi

bi se odložila ili bi zamrla

da nije bilo neočekivanih saveznika.

Ukoliko se isti ljudi zalažu

na isti način kao i uvek,

uvek će postizati iste rezultate.

Znate, saveznici često sede sa strane

i čekaju da ih neko pozove.

Ali šta bi bilo kada bi neočekivani
saveznici bili na čelu borbe?

Na primer...

Kada bi crni i izvorni Amerikanci
vodili pitanje imigracije?

(Aplauz)

Ili kada bi beli ljudi vodili borbu

da se dovede kraj rasizmu?

(Aplauz i ovacije)

Ili...

Ako bi muškarci vodili borbu
za jednake zarade oba pola?

(Aplauz i ovacije)

Ili...

Ako bi heteroseksualci
bili na čelu borbe za LGBT pitanja?

(Aplauz i ovacije)

I ako bi se osobe sa neoštećenim
motornim sposobnostima

borile za hendikepirana lica?

(Aplauz i ovacije)

Možemo da se založimo za pojedina pitanja

i da se borimo

čak i kada nas se problem
naizgled ne tiče.

To su, u suštini,

najprimamljiviji problemi.

Dobro, da,

ljudima neće biti jasno otkud vi tu,

ali upravo zbog toga mi
koji trpimo nepravdu

moramo da prihvatimo pomoć.

Moramo se boriti protiv nepravde

dostojanstveno.

Kada ljudi bele rase krenu da se bore

za slobodu ljudi crne rase,

oni će morati da prihvate tu pomoć.

I znam da je to teško,

ali to je rad u zajednici

i svi moramo učestvovati.

Jednog dana kada sam bila u vrtiću,

vaspitačica nas je upoznala sa prelepom,

visokom belom ženom, Gđicom En.

Meni je bila najlepša bela žena
koju sam ikada videla.

U stvari, ako mogu da budem iskrena,

mislim da je to bio prvi put
da sam videla belu ženu u našem vrtiću.

(Smeh)

Gđica En je stala pred nas

i rekla da će početi sa časovima baleta

baš u našem vrtiću

i da je ponosna što će biti
naša profesorka baleta.

Bilo je neverovatno.

Odjednom...

(pevušeći) više nisam mislila
da je balet glup.

(Smeh)

Sada znam da je Gđica En bila svesna toga

da baletske škole za belu decu
ne prihvataju crne devojčice.

Bila je besna zbog toga.

Došla je u naselje u kom žive crna deca

da lično započne časove baleta.

Za to su potrebni ljubav i hrabrost.

(Aplauz)

Stvorila je pravdu

gde je nije bilo.

Svi mi smo preživeli

zahvaljujući dostignućima
naših crnih predaka.

Procvetali smo zahvaljujući Gđici En,

jer je bila neočekivani saveznik.

Dodajući svoj glas

i svoje postupke

situacijama za koje smatrate
da vas se ne tiču,

zapravo inspirišete druge da urade isto.

Gđica En me je inspirisala

da uvek tražim situacije koje nisu o meni

ali u kojima uviđam nepravdu

i nejednakost.

Nadam se da će inspirisati i vas,

jer da bismo dobili borbu za pravdu

svi ćemo morati da se oglasimo

i da se založimo.

Svi ćemo morati to da uradimo.

Moraćemo

čak i kada je teško

i kada mislimo da nas se ne tiče.

Tiče vas se.

Tiče nas se.

Pravdi smo potrebni svi.

Hvala.

(Aplauz i ovacije)