Devojka koja je zahtevala školu

Kakenia Ntaija se dogovorila sa svojim ocem: ona će proći kroz tradicionalni obred ženskog obrezivanja, ako joj on dopusti da ide u srednju školu. Ntaija priča neustrašivu priču o školovanju do fakuleta i radu sa seoskim starešinama kako bi izgradila školu za devojke u svojoj zajednici. To je edukativno putovanje jedne žene koja je izmenilo sudbinu 125 mladih žena. (Snimljeno TEDxMidAtlantic)

Postoji grupa ljudi u Keniji.

Ljudi prelaze okeane da bi ih videli.

Ovi ljudi su visoki.

Skaču visoko. Nose crveno.

I ubijaju lavove.

Možda se pitate, ko su ovi ljudi?

Ovo su Masaji.

I znate li šta je super?
Ja sam zapravo jedna od njih.

Masaji, momci su odgajani da budu ratnici.

Devojke su odgajane da budu majke.

Kada sam imala 5 godina,

saznala sam da sam verena

i da ću se udati čim uđem u pubertet.

Moja majka, moja baka, moje tetke,

su me konstantno podsećale da je

moj muž upravo prošao pored mene.

(Smeh)
Super, zar ne?

I sve što sam morala da radim
od tog trenutka

je bilo da pripremim sebe
da budem savršena žena sa 12 godina.

Moj dan je počinjao u 5 ujutru,

mužom krava, čišćenjem kuće,

kuvanjem za braću i sestre,
sakupljanjem vode, drva za ogrev.

Radila sam sve što je trebalo da uradim

da bih postala savršena supruga.

Išla sam u školu ne zato što su kod Masaja

žene ili devojke išle u školu.

Razlog je to što je mojoj majci
uskraćeno obrazovanje,

i konstantno je mene i braću i sestre
podsećala da

ona nije nikad želela da mi živimo život
koji je ona živela.

Zašto je ona to govorila?

Moj otac je radio kao policajac u gradu.

Dolazio je kući jednom godišnje.

Ponekad ga nismo videli čak i dve godine.

I kad god bi došao kući,
to bi bio drugačiji slučaj.

Moja majka je naporno radila na farmi

da bi usevi rasli kako bismo mi
mogli da jedemo.

Ona je uzgajala krave i koze

da bi mogla da brine o nama.

Ali kad je moj otac dolazio,
on bi prodao krave,

prodao bi proizvode koje smo imali,

i otišao bi i pio sa svojim prijateljima
u barovima.

Zbog toga što je moja majka bila žena,

nije joj bilo dozvoljeno
da poseduje ikakvu imovinu,

podrazumevalo se,
sve u mojoj porodici je svakako

pripadalo mom ocu, pa je imao pravo.

I ako ga je moja majka ikada pitala,

on bi je udarao, zlostavljao
i zaista je bilo teško.

Kada sam otišla u školu, imala sam san.

Želela sam da postanem učiteljica.

Učiteljice su lepo izgledale.

Nosile su lepe suknje i visoke potpetice.

Saznala sam kasnije da su one neudobne,
ali sam im se divila.

(Smeh)

Ali najviše od svega, učiteljica je samo
pisala na tabli -

nije težak posao, to sam mislila,

uporedivši sa tim šta sam radila na farmi.

Želela sam da postanem učiteljica.

Naporno sam radila u školi,
ali kada sam bila u osmom razredu,

to je bio odlučujući faktor.

U našoj tradiciji, postoji obred

kroz koji devojke moraju da prođu
kako bi postale žene

i to je obred prelaza u zrelost.

I završavala sam osmi razred,

i to je bio veliki prelaz za mene
da odem u srednju školu.

To je bila raskrsnica.

Jednom kad prođem kroz ovu tradiciju,
postaću supruga.

Dakle, moj san da postanem učiteljica
neće se ispuniti.

Rekla sam - morala sam da smislim plan

da shvatim ove stvari.

Pričala sam sa svojim ocem.

Uradila sam nešto
što većina devojaka nije nikad uradila.

Rekla sam svom ocu:
"Proći ću kroz ovaj obred,

jedino ako me pustiš
da se vratim u školu."

Razlog za to je, da sam pobegla,

moj otac bi bio obeležen,
ljudi bi ga zvali

ocem devojke koja nije prošla obred.

Time bi se sramio do kraja života.

Tako da je shvatio.
"Dakle", rekao je: "u redu,

ići ćeš u školu nakon obreda."

I jesam. Obred se desio.

To je bila sedmica puna uzbuđenja.

To je svečanost.
Ljudi uživaju u njoj.

I dan pre nego što se
stvarno ceremonija desila,

mi smo plesali, bili uzbuđeni

i cele noći nismo spavali.

Taj dan je došao i izašli smo iz kuće
u kojoj smo plesali.

Da, plesali smo i plesali.

Izašli smo iz dvorišta
i tamo je gomila ljudi čekala.

Svi su bili u krugu.

I dok smo plesali i plesali,

mi smo pristupili ovom krugu žena,

muškaraca, žena, dece, svi su bili tamo.

Bila je jedna žena
koja je sedela u sredini

i ona je čekala da nas pridrži.

Ja sam bila prva.

Tamo su bile moje sestre
i par drugih devojaka

i kako sam joj se približila,

pogledala me je i ja sam sela.

I ja sam sela i raširila noge.

Kada sam raširila noge,
druga žena je došla,

i ova žena je nosila nož.

I noseći nož, prišla mi je

pridržala mi je klitoris i odsekla ga je.

Kao što možete zamisliti,
krvarila sam. I krvarila.

Nakon nekog vremena krvarenja,
pala sam u nesvest.

To je nešto zbog čega je mnogo devojaka -

ja sam srećna, ja nisam umrla
- ali mnoge jesu.

Izvežbano je, bez anestezije,
zarđalim starim nožem

i bilo je veoma teško.

Bila sam srećna zbog toga što je, takođe
moja majka uradila nešto

što mnoge žene ne rade.

Tri dana, nakon što su sve
napustile naš dom,

moje mama je otišla
i dovela medicinsku sestru.

I bile smo medicinski zbrinute.

Tri sedmice kasnije bila sam izlečena
i vratila sam se u srednju školu.

Bila sam tako odlučna da budem učiteljica

da bih mogla napraviti neke razlike
u mojoj porodici.

Dok sam bila u srednjoj školi,
nešto se dogodilo.

Upoznala sam mladog gospodina
iz našeg sela

koji je išao na Univerzitet u Oregonu.

Ovaj čovek je nosio belu majicu,
džins, kameru,

bele patike - i ja sam pričala
o belim patikama.

Bilo je nešto u toj odeći i mislim,
u patikama.

To su bile patike i to u selu
u kome nema asfaltiranih puteva.

To je bilo prilično privlačno.

Rekla sam mu:
"Želim da idem tamo gde si ti,"

jer je ovaj čovek izgledao srećno
i divila sam se tome.

A on mi je rekao:

"Kako to misliš, da želiš da ideš?

Zar nemaš muža koji te čeka?"

I ja sam mu rekla: "Ne brini za to.

Samo mi reci kako da stignem do tamo."

Ovaj gospodin, on mi je pomogao.

Dok sam bila u srednjoj školi,
moj otac je bio bolestan.

Doživeo je moždani udar i bio je veoma,
veoma bolestan,

pa mi nije mogao reći šta da radim dalje.

Ali problem je, što moj otac nije jedini
otac kog sam imala.

Svi stari koliko i moj otac,
muškarci u zajednici,

smatrali su se mojim očevima -

moji ujaci, stričevi, svi oni -
i oni su diktirali

kakva će moja budućnosti biti.

Vesti su stigle, aplicirala sam za školu

i bila sam prihvaćena
u Randolf-Mejkon ženskom fakultetu

u Linčburgu, Virdžiniji,

ali nisam mogla da odem bez podrške sela,

jer sam morala da skupim novac
za avionsku kartu.

Dobila sam stipendiju
ali mi je trebalo da dođem ovde.

Ali trebala mi je podrška sela

i evo opet, kada su muškarci čuli,

i kada su ljudi čuli
da je žena dobila priliku da ide u školu,

rekli su: "Kakva izgubljena prilika.

Ovo je trebalo da dobije muškarac.
Ne možemo da radimo ovo."

Vratila sam se nazad i morala sam
da se vratim tradiciji.

Postoji verovanje u našem narodu

da jutro donosi dobre vesti.

Tako da sam morala da smislim
nešto da radim ujutru,

jer su dobre vesti ujutru.

I u selu takođe,
postoji jedan poglavica, stariji,

i ako on kaže da, svi će ga pratiti.

Otišla sam kod njega veoma rano ujutru,
čim je sunce izašlo.

Prvo što je video kada je otvorio
vrata bila sam ja.

"Dete moje, šta ti radiš ovde?"

"Oče, treba mi pomoć.
Možeš li me podržati da odem u Ameriku?"

Obećala sam mu
da ću biti najbolja devojka,

da ću se vratiti,
šta god požele nakon toga,

ja ću to uraditi za njih.

On je rekao: "U redu,
ali ja to ne mogu da uradim sam."

Dao mi je spisak ostalih 15 muškaraca
kod kojih sam išla -

još 16 muškaraca - svakog jutra

ja sam išla i posećivala ih.

Oni su svi došli zajedno.

Selo, žene, muškarci, svi su došli zajedno

da me podrže da odem
i steknem obrazovanje.

Stigla sam u Ameriku.
Možete li zamisliti, šta sam pronašla?

Pronašla sam sneg!

Pronašla sam tržne centre, usisivače

i mnogo hrane u menzi.

Bila sam u zemlji izobilja.

Uživala sam, ali tokom tog tenutka
dok sam bila ovde,

otkrila sam mnoge stvari.

Naučila sam da se obred
kroz koji sam prošla

kada sam imala 13 godina,
zove sakaćenje ženskih genitalija.

Naučila sam
da je to bilo ilegalno u Keniji.

Naučila sam da nisam morala
da \prodam deo svog tela

da bih stekla obrazovanje.
Imala sam pravo.

U ovom trenutku, tri miliona devojaka

u Africi rizikuje da proživi
ovo sakaćenje.

Naučila sam da je moja mama imala
pravo na sopstvenu imovinu.

Naučila sam da ona
nije morala biti zlostavljana

zbog toga što je žensko.

Ove stvari su me razljutile.

Želela sam da nešto uradim.

Kad sam se vraćala,
svaki put kada sam otišla

saznala sam da su se devojke
iz komšiluka udavale.

Sakatili su ih i evo

nakon što sam ovde diplomirala,
radila sam za Ujedinjene nacije,

vratila sam se u školu da uradim
svoj diplomski rad

i konstantan plač ovih devojaka
mi je bio u glavi.

Morala sam nešto da uradim.

Kad sam se vratila, počela sam
da pričam sa muškarcima,

sa selom i majkama i rekla sam:

"Želim da se vratim
onako kako sam vam obećala

da ću se vratiti i pomoći vam.
Šta vam treba?"

Kada sam pričala sa ženama,
rekle su mi:

"Znaš šta nam treba?
Zaista nam treba škola za devojke."

Jer tamo nije postojala škola za devojke.

I razlog zbog čega su one želele školu
za devojke jeste

zbog toga što kada siluju devojku
dok ona ide do škole,

majka je kriva zbog toga.

Ako zatrudni pre nego što se uda,

majka je kriva zbog toga i nju kažnjavaju.

Pretuku je.

Rekle su: "Želimo da smestimo
naše devojke na sigurno."

Kada smo se preselili,
otišla sam da pričam sa očevima,

očevi, naravno,
možete zamisliti šta su rekli:

"Mi želimo školu za dečake."

I ja sam rekla:
"Postoji nekoliko muškaraca iz mog sela

koji su bili napolju i stekli obrazovanje.

Zašto oni ne mogu da izgrade
školu za dečake,

a ja ću da izgradim školu za devojčice?"

To je imalo smisla. I oni su se saglasili.

I rekla sam im, želim da mi pokažu
znak posvećenosti.

I jesu. Donirali su zemlju
gde smo sagradili školu za devojke.

Sagradili smo je.

Želim da upoznate
jednu devojku iz te škole.

Anđelina je došla da se prijavi za školu,

i nije ispunjavala nijedan
od kriterijuma koje smo imali.

Ona je siroče, da,
mogli smo je primiti zbog toga.

Ali ona je bila starija.
Imala je 12 godina,

a mi smo primali devojčice koje su bile
u četvrtom razredu.

Anđelina se selila sa jednog mesta -

jer je bila siroče,
nije imala ni majku, ni oca -

selila se iz kuće jedne babe
do kuće druge babe, od tetke do tetke.

Nije bilo stabilnosti u njenom životu.

I pogledala sam je, sećam se tog dana,

i videla sam nešto više
nego što sam videla u Anđelini.

I da, ona je bila prestara
za četvrti razred.

Dali smo joj priliku da dođe na čas.

Pet meseci kasnije, to je Anđelina.

Transformacija je počela u njenom životu.

Anđelina želi da bude pilot
da bi mogla da leti oko sveta

i da napravi razliku.

Nije bila najbolja učenica
kada smo je uzeli.

Sada je ona najbolja učenica,
ne samo u našoj školi,

nego i u celom našem okrugu.

To je Šeron. Pet godina kasnije.

To je Evelin. Pet meseci kasnije
i to je promena koju pravimo.

Kako se nova zora budila u mojoj školi,

novi početak se dešavao.

U ovom trenutku, 125 devojaka
neće nikada biti osakaćeno.

Sto dvadeset pet devojaka neće biti
udato sa 12 godina.

Sto dvadeset pet devojaka
stvaraju i ispunjaju svoje snove.

Ovo je poenta toga što radimo,

dajemo im priliku
gde one mogu da napreduju.

U ovom trenutku, žene više ne tuku

zbog revolucije koju smo započeli
u našoj zajednici.

(Aplauz)

Želim da vas izazovem danas.

Slušate me jer ste ovde,

veoma optimistični.

Vi ste neko ko je veoma strastan.

Vi ste neko ko želi da vidi bolji svet.

Vi ste neko ko želi kraj ratova,
kraj siromaštvu.

Vi ste neko ko želi da napravi razliku.

Vi ste neko ko želi
da naše sutra učini boljim.

Ja želim da vas izazovem
danas da budete prvi,

jer će vas ljudi pratiti.

Budite prvi. Ljudi će vas pratiti.

Budite hrabri. Ustanite.
Budite neustrašivi. Budite samouvereni.

Odselite se, jer kako menjate svet,

kako menjate svoju zajednicu,

kao što mi verujemo
da utičemo na jednu po jednu devojku,

jednu po jednu porodicu

jedno po jedno selo,
jednu po jednu državu.

Mi pravimo razliku,
ako vi menjate svoj svet,

vi ćete menjati svoju zajednicu,

vi ćete menjati svoju državu
i razmislite o tome.

Ako vi to radite i ja to radim,

zar nećemo stvoriti bolju budućnost
za našu decu,

za vašu decu, za naše unuke?

I živećemo u veoma mirnom svetu.
Puno vam hvala.

(Aplauz)