U slavu konflikta

Sukob ne valja; kompromis, konsenzus i saradnja su dobri - barem nam je tako rečeno. Advokat i etičar biologije, Džonatan Marks, dovodi u pitanje ovu konvencionalnu mudrost, pokazujući kako vlade mogu da ugroze javno zdravlje, ljudska prava i okolinu kada se uortače sa industrijom. Važan, aktuelan podsetnik da opšte dobro i zajednički jezik nisu jedno te isto.

Pre dvadeset godina,

kad sam bio advokat
i pravnik za ljudska prava

stalno zaposlen u Londonu

u najvišem sudu u zemlji

koji i dalje zaseda, neki bi rekli
zbog istorijske greške,

u ovoj zgradi ovde,

upoznao sam mladića
koji je upravo dao otkaz

u britanskom ministarstvu
spoljnih poslova.

Kad sam ga upitao: "Zašto si dao otkaz",

ispričao mi je ovu priču.

Jednog jutra je otišao kod šefa i rekao:

"Hajde da nešto preduzmemo
povodom kršenja ljudskih prava u Kini."

A njegov šef je odgovorio:

"Ne možemo uraditi bilo šta
zbog kršenja ljudskih prava u Kini

jer imamo trgovinske odnose s Kinom."

Pa je moj prijatelj otišao povijenog repa

i šest meseci kasnije
ponovo se vratio kod šefa,

a ovaj put je rekao:

"Preduzmimo nešto
povodom ljudskih prava u Burmi",

kako se tada zvala.

Njegov šef je ponovo zastao

i rekao: "Oh, ali ne možemo da uradimo
bilo šta povodom ljudskih prava u Burmi

jer nemamo bilo kakve
trgovinske odnose s Burmom."

(Smeh)

Ovo je bio trenutak
kad je znao da mora da ide.

Nije ga samo licemerje dotuklo.

Radilo se o nespremnosti njegove vlade

da uđe u knflikt s drugim vladama,

u žestoke rasprave,

dok sve vreme nevini ljudi ispaštaju.

Stalno nam govore

da je konflikt loš,

a da je kompromis dobar;

da je konflikt loš,

ali da je konsenzus dobar;

da je konflikt loš,

a saradnja je dobra.

Međutim, po mom mišljenju,

to je suviše pojednostavljeno
viđenje sveta.

Ne možemo da znamo

da li je konflikt loš,

dok ne znamo ko se bori,

zbog čega se bori

i kako se bori.

A kompromisi mogu da budu
u potpunosti truli,

ako povređuju ljude
koji ne donose odluke,

ljude koji su ranjivi, obespravljeni,

ljude koje imamo obavezu da štitimo.

Sad, možda ste unekoliko
skeptični zbog advokata

koji se zalaže za prednosti konflikta

i za stvaranje problema
nasuprot kompromisima,

ali sam takođe kvalifikovani posrednik,

a ovih dana provodim vreme
besplatno držeći govore o etici.

Kao što me menadžer moje banke
voli da podseti, gubim status.

Ali ako prihvatite moj argument,

to bi trebalo da promeni, ne samo to
kako vodimo privatne živote,

koje bih želeo za kratko
da ostavim po strani,

već će da promeni i način
na koji razmišljamo o većim problemima

javnog zdravlja i okoline.

Dozvolite da objasnim.

Svaki osnovac u Sjedinjenim Državama,

uključujući i moju 12-ogodišnju kćerku,

uči da postoje tri grane vlade:

zakonodavna, izvršna i sudska grana.

Džejms Madison je napisao:

"Ako postoji neki princip
svetiji u našem Ustavu,

i zaista u bilo kom slobodnom ustavu,

od bilo kog drugog,

to je onaj koji razdvaja

zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast."

Sad, tvorci sistema
nisu samo bili zabrinuti

zbog koncentracije i vršenja vlasti.

Takođe su razumeli opasnost uticaja.

Sudije ne mogu da određuju
ustavnost zakona,

ako učestvuju u njihovom sastavljanju,

niti mogu da pozivaju druge
grane vlasti na odgovornost,

ako sarađuju s njima

ili imaju bliske veze s njima.

Ustav je, kako je to
jedan čuveni akademik sročio:

"poziv na borbu."

A služe nama ljudima,

kada se ove grane uistinu međusobno bore.

Sad, prepoznajemo važnost borbe,

ne samo u javnom sektoru

među našim granama vlade.

Takođe nam je poznata
i u privatnom sektoru,

u odnosima među korporacijama.

Zamislimo da se dva američka
avioprevoznika zajedno dogovore

da neće obarati cene

u njihovoj ekonomskoj klasi
ispod 250 dolara po karti.

To je saradnja, neki bi rekli dosluh,

a ne konkurencija

i na štetu je nas ljudi

jer skuplje plaćamo karte.

Slično, zamislite
da dva avioprevoznika kažu:

"Pazite, avioprevoznik A će da uzme
rutu od Los Anđelesa do Čikaga",

a avioprevoznik B kaže: "Mi ćemo da uzmemo
rutu od Čikaga do Vašingtona

i nećemo biti konkurencija."

Ponovo, radi se o saradnji ili dosluhu,
umesto konkurentnosti

i na štetu je nas ljudi.

Te razumemo važnost borbe

kada se radi o odnosima
između grana vlade,

javnog sektora.

Takođe razumemo važnost konflikta

kada se radi o odnosima
među korporacijama,

privatnom sektoru.

Ali zaboravili smo je

u odnosima između
javnog i privatnog sektora.

A vlade širom sveta sarađuju s industrijom

kako bi rešili probleme
javnog zdravlja i okoline,

često sarađujući baš s onim korporacijama

koje stvaraju ili pogoršavaju
probleme koje pokušavaju da reše.

Rečeno nam je da su ovi odnosi

situacije bez gubitnika.

Ali šta ako je neko na gubitku?

Daću vam neke primere.

Agencija Ujedinjenih nacija je odlučila
da se bavi ozbiljnim problemom:

lošom sanitacijom u školama
u ruralnoj Indiji.

Uradili su to ne samo u saradnji
sa nacionalnom i lokalnom vladom,

već i sa televizijskom firmom

i sa velikom multinacionalnom
firmom gaziranih pića.

U zamenu za manje od milion dolara,

gde je korporacija dobila prednosti
višemesečne reklamne kampanje,

uključujući 12-očasovni teleton,

sa sve upotrebom firminog logoa
i zaštitnih boja.

Ovo je bio dogovor,

koji je bio u potpunosti razumljiv

s tačke gledišta korporacije.

Uvećava ugled firme

i stvara odanost brendu
i njegovim proizvodima.

Ali po mom mišljenju,

ovo je suštinski problematično
za vladinu agenciju,

agenciju koja ima misiju
da promoviše održivost.

Povećanjem potrošnje
pića sa šećernim zaslađivačima,

proizvedenih iz oskudnih zaliha vode
i koji se piju iz plastičnih flaša,

u državi koja se već bori sa gojaznošću,

ovo niti je održivo
s gledišta javnog zdravlja,

niti sa gledišta ekologije.

A kako bi rešila jedan problem
javnog zdravlja,

agencija seje seme

drugog.

Ovo je tek jedan primer
od desetina koje sam otkrio

tokom istraživanja za knjigu
o odnosima između vlade i industrije.

Takođe bih mogao da vam govorim
o inicijativama u parkovima

u Londonu i širom Britanije,

koji uključuju istu firmu
koja promoviše vežbanje

ili zaista o britanskoj vladi
koja stvara dobrovoljne garancije

u partnerstvu s industrijom,

umesto da reguliše industriju.

Ove saradnje ili partnerstva
su postale paradigma u javnom zdravstvu

i, opet, imaju smisla
s tačke gledišta industrije.

Omogućuju im da formulišu
probleme i rešenja u javnom zdravstvu

tako da oni predstavljaju
najmanju pretnju,

kako bi bili najsaglasniji
s njihovim komercijalnim interesima.

Tako gojaznost postaje problem

odlučivanja pojedinca,

ličnog ponašanja,

lične odgovornosti
i nedostatka fizičke aktivnosti.

To nije problem,

kada se ovako formuliše,

multinacionalnog prehrambenog sistema
koji uključuje veće korporacije.

I, opet, ne krivim industriju.

Industrija se prirodno uključuje
u strategije uticaja

kako bi promovisala sopstvene
komercijalne interese.

Međutim, vlade imaju odgovornost

da razviju kontrastrategije

da zaštite nas

i opšte dobro.

Greška koju vlade prave

kada sarađuju na ovaj način

s industrijom

je to da stapaju

opšte dobro

i zajednički jezik.

Kada sarađujete s industrijom,

nužno sklanjate sa stola

ono što bi moglo da podstiče opšte dobro,
na šta industrija neće pristati.

Industrija neće pristati
na pojačanu regulaciju,

ukoliko ne smatraju da bi to
odbilo još veću regulaciju

ili bi možda izbacilo
neku konkurenciju sa tržišta.

Niti firme mogu da pristanu
da urade određene stvari,

na primer da povećaju cene
svojih nezdravih proizvoda

jer bi to narušilo zakon o konkurenciji,

kako smo utvrdili.

Stoga, naše vlade ne bi trebalo da mešaju

opšte dobro sa zajedničkim jezikom,

naročito kad zajednički jezik
znači postizanje dogovora sa industrijom.

Želim da vam dam još jedan primer,

da se pomaknemo sa visokoprofilne saradnje

na nešto što je ispod zemlje,

i bukvalno i figurativno:

hidraulično kopanje prirodnog gasa.

Zamislite da ste kupili zemljišnu parcelu,

ne znajući da su prodata
prava na minerale.

To se desilo pre pomame za gasom.

Izgradite svoj dom iz snova na tom placu

i uskoro

otkrijete da naftna kompanija
gradi bunarsku platformu na vašoj zemlji.

To su bile nedaće porodice Halovič.

Za kratak vremenski period,

počeli su da se žale na glavobolje,

bolove u grlu, peckanje u očima,

uz smetnje zbog buke, vibriranje

i jaka svetla od plamsanja prirodnog gasa.

Veoma glasno su iznosili kritike,

a potom su ućutali.

I zahvajujući "Pitsburg Post-gazeti"
gde je objavljena ova slika,

i još jednim novinama,
otkrili smo zašto su ućutali.

Novinari su pošli na sud i pitali:
"Šta se desilo sa Halovičima?"

A ispostavilo se da su Haloviči
postigli tajno poravnanje

sa rukovodiocima naftne firme,
i to je bilo poravnanje "uzmi-ili-ostavi".

Naftna firma je rekla,

možete da uzmete šestocifreni iznos,

preselite se drugde
i započnite život iznova,

ali zauzvrat

morate da obećate da nećete govoriti
o svom iskustvu s našom firmom,

da nećete govoriti
o svom iskustvu s kopanjem gasa,

nećete govoriti o zdravstvenim posledicama

koje su potencijalno otkrivene
tokom lekarskog pregleda.

Sad, ne krivim Haloviče jer su prihvatili

poravnanje "uzmi-ili-ostavi"

i što su započeli svoje živote drugde.

I možemo da razumemo

zašto bi firma želela
da utiša šarku koja škripi.

Želim da uprem prst
u pravni i regulatorni sistem,

sistem u kom postoji mreža sporazuma,

baš poput ovoga,

koja služi za utišavanje ljudi
i skrivanje jedinica podataka

od eksperata za javno zdravlje
i epidemologa,

sistem u kom će se regulatori

čak uzdržati od izdavanja ukaza o prestupu

u slučaju zagađenja,

ukoliko se vlasnik zemljišta
i plinska firma

dogovore o poravnanju.

Ovo nije sistem koji je samo loš
sa tačke gledišta zdravstva;

on izlaže opasnosti lokalne porodice

koje su u neznanju.

Sad, dao sam vam dva primera,
ne zato što su to usamljeni primeri.

To su primeri sistemskog problema.

Mogao bih da podelim neke protivprimere,

na primer, slučaj javnog zvaničnika

koji tuži farmaceutsku firmu

zbog prikrivanja činjenice

da njihovi antidepresanti povećavaju
samoubilačke misli kod adolescenata.

Mogao bih da vam govorim o regulatoru
koji se ustremio na prehrambenu firmu

jer je preuveličavala navodnu
zdravstvenu korist njihovog jogurta.

I mogu da vam govorim o zakonodavcu

koji se uprkos žestokom lobiranju,
usmerenom sa obe strane,

bori za zaštitu okoline.

Ovo su usamljeni primeri,

ali su svetionici u mraku

i mogu da nam pokažu put.

Započeo sam predlažući
da se ponekad moramo upustiti u sukob.

Vlade bi trebalo da se rvu,

bore, ponekad uključuju
u direktan sukob sa korporacijama.

Ne iz razloga što su vlade
po prirodi dobre,

a korporacije su po prirodi zle.

I jedni i drugi
su sposobni za dobro i zlo.

Ali korporacije, razume se, delaju u cilju
promovisanja svojih komercijalnih interesa

a rade to tako što nekad podrivaju,
a nekad promovišu opšte dobro.

Međutim, odgovornost je vlada

da štite i promovišu opšte dobro.

I trebalo bi da insistiramo

da se bore za to.

Zato što su vlade

zaštitnici

javnog zdravlja;

vlade su zaštitnici

okoline;

i vlade su te

koje su zaštitnici

tih suštinskih delova našeg opšteg dobra.

Hvala vam.

(Aplauz)