Agonija skidanja sa opijata - šta bi doktori trebalo da kažu pacijentima o tome?

U Sjedinjenim Američkim Državama živi oko 5 procenata svetske populacije, ali konzumira skoro 70 procenata ukupnih globalnih zaliha opijata, uzrokujući epidemiju koja je odgovorna za desetine hiljada smrti svake godine. Kako smo došli dovde i šta možemo da uradimo povodom toga? U ovoj ličnoj ispovesti, Travis Rider se podseća bolne, često prikrivene borbe sa zavisnšoću o opijatima i otkriva kako lekari koji ih olako (i prekomerno) propisuju nisu opremljeni sredstvima kojima bi ljude skinuli sa lekova.

„Koliko tableta protiv bolova uzimate?“

Ovo rutinsko pitanje
mi je promenilo život.

To je bilo jula 2015,

oko dva meseca nakon što
sam skoro izgubio stopalo

u teškoj motociklističkoj nesreći.

Bio sam u ordinaciji ortopedskog hirurga

na još jednom kontrolnom pregledu.

Pogledao sam suprugu, Sadiju

pa smo počeli da računamo.

„Oko 115 miligrama oksikodona,“ rekao sam.

„Možda više.“

Nisam se uznemirio, s obzirom da sam
na to pitanje odgovorio doktorima

već puno puta do tada,

ipak sada je bilo drugačije.

Moj doktor se uozbiljio,

pogledao me i rekao:

„Travise, to je mnogo opijata.

Trebao bi da razmisliš
o skidanju sa lekova.“

Za dva meseca povećanja doza,

to je bio prvi put da je
iko izrazio zabrinutost.

U stvari, to je bio prvi pravi
razgovor koji sam vodio

po pitanju moje terapije opijatima.

Nisam dobio nikakva upozorenja,

savetovanja,

plan...

samo mnogo, mnogo recepata.

Ono što se sledeće dogodilo je zaista
obeležilo moje celo iskustvo ove povrede.

Dobio sam, ono što sada znam da se zove,
previše agresivan režim smanjenja doze,

prema kojem sam podelio
moje lekove na četiri doze,

izbacujući po jednu svake
nedelje tokom mesec dana.

Posledica toga bila je pojava
apstinencijalnog sindroma.

Ili drugim rečima,

pakao.

Rane faze krize su po mnogo čemu
ličile na teži oblik gripa.

Bilo mi je muka,

izgubio sam apetit,

sve me je bolelo,

bol je bio pojačan
u mom povređenom stopalu;

razvio sam poremećaj spavanja
usled opšteg osećaja nemira.

Tada sam mislio

da je to prilično grozno.

To je zato što nisam znao šta sledi.

Početkom druge nedelje,

moj život se pogoršao.

Simptomi su se pojačali,

moj unutrašnji termostat
bio je u totalnom neredu.

Skoro stalno sam se preterano znojio,

a opet, ukoliko bih izašao
na vrelo avgustovsko sunce,

pogledao bih i video
da sam se ceo naježio.

Nemirnost zbog koje nisam
mogao da spavam prve nedelje

sada se pretvorila u ono što je ličilo
na apstinencijalnu krizu.

Užasna nervoza koja je izazivala trzaje,

učinila je spavanje nemogućim.

Međutim, ono što je najviše uznemiravalo
verovatno je bilo plakanje.

Osetio bih kako mi suze naviru

naizgled bez ikakvog razloga

ili upozorenja.

Tada se to činilo
kao neurološka disfunkcija,

nešto slično trncima.

Sadija je postala zabrinuta,
te je pozvala ordinirajućeg lekara

koji je veoma uslužno savetovao
dosta tečnosti za mučninu.

Kada ga je pritisnula i rekla: „Znate,
njemu je zaista izuzetno loše,“

doktor je odgovorio:
„Ukoliko je baš tako loše

neka još neko vreme
bude na prethodnoj dozi.“

„I šta onda?“, pitao sam se.

„Pokušajte ponovo kasnije“, odgovorio je.

Nije bilo šanse da se
vratim na prethodnu dozu

jer i dalje nisam znao šta
da radim po pitanju krize.

Odlučili smo da nastavimo
i ukinuli još jednu dozu.

Početkom treće nedelje,

moj svet postao je veoma mračan.

Prestao sam da jedem

i jedva da sam spavao

zahvaljujući nervozi koja
bi me drmala celu noć.

Ali najgora -

najgora je bila depresija.

Suze koje su se ranije činile
kao greška u sistemu

sada su imale smisla.

Tokom dana bih osećao stezanje u grudima,

nakon kojeg znate da slede suze,

koje ne bih mogao da zaustavim,

a sa kojima su se pojavile
depresija i očajanje.

Počinjao sam da verujem
da se nikada neću oporaviti

ni od nesreće, ni od skidanja sa lekova.

Sadija je ponovo pozvala lekara

koji je sada predložio da pozovemo
lekare koji su prepisali lekove

tokom poslednjeg boravka u bolnici.

To je zvučalo kao dobra ideja,

stoga smo to istog trena i uradili,

nakon čega smo bili šokirani kada
niko nije hteo da priča sa nama.

Osoba koja se javila nam je rekla

da tim lekara koji je zadužen za
kontrolisanje bola obezbeđuje terapiju,

ali da, iako prepisuju
opijate kako bi smanjili bol,

ne nadgledaju smanjenje
terapije ili skidanje sa iste.

Besni, ponovo smo pozvali doktora
i molili ga da uradi bilo šta -

bilo šta što bi mi moglo pomoći -

ali se umesto toga izvinio

govoreći kako ne može ništa da uradi.

„Vidite”, kazao nam je,

„moj prvobitan savet
je očigledno bio pogrešan,

stoga je moja preporuka
da se Travis vrati na početnu dozu

dok ne nađe nekoga
stručnijeg da ga skine sa njih.”

Naravno da sam hteo
da ponovo uzimam lekove.

Bio sam u agoniji.

Međutim, verovao sam da ukoliko
ponovo počnem da uzimam lekove

da ih se nikada neću rešiti,

stoga smo se spremili,

te sam ukinuo i poslednju dozu.

Moj mozak je iskusio život
bez prepisanih opijata

prvi put u poslednjih nekoliko meseci.

Mislio sam da ću da umrem.

Verovao sam da ću umreti -

(Plač)

Izvinjavam se.

(Plač)

Jer ukoliko me tog trenutka
ne bi ubili simptomi,

ubio bih se sam.

Znam da to zvuči dramatično,

jer i meni, koji stojim
ovde godinama kasnije,

živ i zdrav -

čak i meni to zvuči dramatično.

Međutim, duboko u sebi sam verovao u to,

zato što sam izgubio nadu

da ću ikada ponovo biti normalan.

Nesanica je postala nepodnošljiva

i nakon dva dana bez praktično imalo sna,

proveo sam celu noć u podrumu
na podu našeg kupatila.

Čas sam hladio grozničavu glavu

o keramičke pločice,

čas sam silno pokušavao da
povratim iako danima nisam ništa jeo.

Kada me je Sadija pronašla kasno u noć,

bila je užasnuta

i ponovo smo bili na vezi.

Zvali smo sve.

Zvali smo hirurge, specijaliste
i lekare opšte prakse -

koga god smo mogli da nađemo na internetu,

i nijedan od njih mi nije mogao pomoći.

Onih par sa kojima smo
uspeli da razgovaramo

su savetovali da se
vratim redovnoj terapiji.

Nezavisna klinika za smanjenje bolova
rekla je da oni propisuju lekove

ali da ne nadgledaju smanjivanje
doza ili skidanje sa istih.

Kada se u mom glasu moglo
jasno čuti koliko sam depresivan,

kao što se može čuti i sada,

osoba sa druge strane
je duboko udahnula i rekla:

„Gospodine Rider, zvuči
kao da vam treba rehabilitacioni

ili metadonski centar.”

Nisam imao bolje rešenje,
stoga sam prihvatio njen savet.

Prekinuo sam i počeo da zovem te centre,

ali mi nije trebalo mnogo

da shvatim da su mnoge od tih ustanova

opremljene za borbu protiv
dugotrajnih zloupotreba supstanci.

U slučaju opijata,

to najčešće ne uključuje
skidanje pacijenata sa lekova,

nego ih prebacuju na bezbednije,
dugotrajnije opijate:

metadon ili buprenorfin
kao terapiju prevencije kriza.

Plus, gde god sam zvao,
postojala je poduža lista čekanja.

Prosto nisam bio tip pacijenta
za kakvog su bili obučeni.

Nakon što sam ostao bez
rehabilitacione ustanove,

konačno sam priznao poraz.

Bio sam slomljen i isceđen

i više nisam mogao da podnesem.

Stoga sam rekao Sadiji da ću
ponovo početi sa terapijom.

Počeo bih sa najmanjom mogućom dozom

i uzimao bih tek toliko
koliko mi je trebalo

da izbegnem najgore simptome apstinencije.

Te noći mi je pomogla
da se popnem na sprat

te sam prvi put nakon dugo
vremena spavao u krevetu.

Uzeo sam malu narandžastu
bočicu sa lekovima,

stavio je na noćni ormarić...

i više je nisam dotakao.

Zaspao sam,

prespavao celu noć,

a kada sam se probudio,

najgori simptomi su se drastično smanjili.

Preživeo sam.

(Aplauz)

Hvala, to je bila i moja reakcija.

(Smeh)

Stoga -

Izvinjavam se, treba mi malo
da se priberem.

Smatram da je ova priča bitna.

Ne zato što mislim da sam poseban.

Ova priča je bitna upravo
zato što nisam poseban;

zato što se meni nije
dogodilo ništa jedinstveno.

Moja zavisnost od opijata
je bila potpuno predvidiva

s obzirom na količinu koja je prepisana

i na vreme trajanja koje sam uzimao.

Zavisnost je prirodan odgovor
mozga na opijatsko okruženje

stoga je potpuno razumljivo da
pomišljate na to od samog početka.

Bio mi je potreban dobro osmišljen plan
skidanja sa lekova pod nadzorom lekara.

Međutim, naš zdravstveni sistem
još uvek nije odlučio

ko je odgovoran za pacijente poput mene.

Jedni su me videli kao
komplikovanog pacijenta

kojem je trebala posebna nega,

u vidu lekova protiv bolova.

Drugi su smatrali da je
njihov posao da smanje bol,

a kada nisam mogao da se skinem sa lekova,

videli su me kao problem
lečenja zavisnosti.

Međutim lečenje zavisnosti
je previše usmereno

i fokusirano na one koji
pate od dugotrajne zavisnosti.

Ukratko, propisan mi je lek koji je
zahtevao dugoročno nadgledanje,

a onda mi taj nadzor nije pružen,

niti je bilo jasno čiji je to posao bio.

Ovo je recept za katastrofu,

a svaka ovakva katastrofa je
interesantna i vredna pričanja -

verovatno vredna TED govora -

ali neuspešno skidanje sa
opijata je značajan problem

trenutno u Americi,

jer se nalazimo u središtu epidemije

u kojoj je 2015. godine
33 000 ljudi umrlo usled predoziranja.

Skoro polovina ovih smrti je
uključivala propisane opijate.

Tačnije, zdravstvena zajednica je
počela da reaguje na ove uzbune,

ali njihov odgovor uglavnom podrazumeva
propisivanje manje količine lekova -

što će naravno biti od značaja.

Na primer, imamo dokaze koji ukazuju da

američki lekari često propisuju lekove

čak i kada to nije neophodno,

barem što se tiče opijata.

A ukoliko zaista jesu potrebni,

često se propisuju mnogo
više nego što treba.

Ova razmatranja pomažu
da se objasni zašto Amerika,

uprkos tome što obuhvata
samo pet posto svetske populacije,

koristi skoro 70 procenata
ukupne potrošnje opijata.

Međutim, ako se fokusiramo
samo na stopu propisanih lekova

rizikujemo da predvidimo
dve ključne stvari.

Prva je da opijati jesu

i da će nastaviti da budu značajan
deo terapije protiv bolova.

Kao neko ko je patio
od jakog i dugotrajnog bola,

mogu da vam garantujem
da ovi lekovi čine život podnošljivim.

A kao drugo:

možemo da se borimo protiv epidemije
dok razumno propisujemo opijate

ljudima koji ih stvarno trebaju,

tako što ćemo zahtevati od doktora
pažljivo rukovođenje propisanim lekovima.

Na primer,

hajde da se vratimo na režim
smanjivanja koji mi je preporučen.

Da li je razumno očekivati

da ijedan lekar koji propisuje opijate
zna da su oni previše agresivni?

Nakon što sam objavio svoju priču
u naučnom časopisu,

neko iz centra za kontrolu bolesti
mi je poslao vodič za skidanje sa opijata.

U pitanju je dokument od 4 strane,

od kojih većinu predstavljaju slike.

U njima uče lekare kako da smanje
dozu opijata u lakšim slučajevima

i jedna od njihovih preporuka

je da nikada ne smanjujete više od
10 procenata od ukupne doze nedeljno.

Da mi je moj doktor dao taj raspored,

moje skidanje bi trajalo mesecima,
umesto nekoliko nedelja.

Siguran sam ne bi bilo lako.

Verovatno bi bilo prilično neugodno,

ali možda ne bi bio pakao.

To se čini kao informacija

koju bi neko ko propisuje
ove lekove trebalo da ima.

Na kraju,

moram da kažem da pravilno
kontrolisanje propisanih opijata

neće samo po sebi rešiti problem.

Epidemija u Americi je mnogo veća od toga,

ali kada lekovi postanu odgovorni
za desetine hiljada smrti godišnje,

nema opravdanja za neodgovorno
korišćenje tih lekova.

Pomaganje ovakvim pacijentima
da se skinu sa lekova

koji su im propisani

možda nije celokupno
rešenje naše epidemije,

ali bi definitivno pomoglo napretku.

Hvala.

(Aplauz)