Jednostavni saveti za život sa Parkinsonovom bolešću

Jednostavna rešenja su ponekad najbolja, čak i kada imate posla sa nečim što je komplikovano, poput Parkinsonove bolesti. U ovom nadahnutom govoru, Mileha Sonedži deli pristupačna rešenja koja svakodnevne poslove onih koji žive sa ovom bolešću čine lakšim. "Nije uvek stvar u tehnologiji", kaže ona. "Potrebna su nam rešenja fokusirana na ljude."

U Indiji imamo ogromne porodice.

Kladim se da ste svi čuli za njih.

To znači da imamo
mnogo porodičnih događaja.

Kao dete, roditelji su me vukli
na ove porodične događaje.

Ali najviše sam se radovala

igranju sa mojim rođacima.

Tu je uvek bio jedan ujak

koji bi bio tamo,

uvek spreman, skačući okolo s nama,

imao bi igre za nas,

činio je da se mi deca ludo provodimo.

Ovaj čovek je bio veoma uspešan:

bio je samouveren i moćan.

Onda sam videla ovu čilu i srčanu osobu
kako joj se polako urušava zdravlje.

Dijagnozirali su mu Parkinsonovu bolest.

To je bolest koja izaziva
degeneraciju nervnog sistema,

što znači da ova osoba,
koja je bila nezavisna,

sada ima poteškoća sa aktivnostima,
poput ispijanja kafe, zbog drhtanja.

Moj stric je počeo da šeta uz šetalicu,

a kako bi se okrenuo,

bukvalno je morao da ide
korak po korak, ovako,

i to je trajalo celu večnost.

Ova osoba koja je bila u centru pažnje

na svakom porodičnom okupljanju,

odjednom se krila iza ljudi.

Krio se od sažaljivog pogleda
u očima ljudi.

On nije jedini na svetu.

Svake godine, kod novih 60 000 ljudi
dijagnozira se Parkinsonova bolest,

a ovaj broj samo raste.

Kao dizajneri imamo san
da svojim dizajnima

rešimo ove višestrane probleme,

jedno rešenje za sve,

ali ne mora uvek da bude tako.

Možete se fokusirati
na jednostavne probleme

i za njih stvoriti mala rešenja
i na kraju imati veliki uticaj.

Moj cilj nije bio
da izlečim Parkinsonovu bolest,

već da obolelim pojednostavim
njihove svakodnevne aktivnosti,

i tako napravim razliku.

Prvo sam se fokusirala na drhtanje.

Stric mi je rekao da je prestao
da pije kafu ili čaj u javnosti

iz sramote,

tako da sam dizajnirala
šolju iz koje se ne prosipa.

Funkcioniše prosto zbog svog oblika.

Zaobljenje na vrhu vraća tečnost
svaki put kada imaju drhtanje

i ovo zadržava tečnost
u poređenju s normalnom šoljom.

Ključ je u tome da nije obeležena
kao proizvod za obolele od Parkinsona.

Izgleda kao šolja koju možete koristiti
vi, ja, bilo koja nespretna osoba

i zbog toga je za njih mnogo lakše
da je koriste, da se uklope.

Jedan problem je rešen,

ostaje ih još dosta.

Tokom svega ovoga sam ga intervjuisala,

ispitivala ga,

i onda sam shvatila da sam dobijala
samo površne informacije,

ili samo odgovore na moja pitanja.

Ali zaista je trebalo da zagrebem dublje
da bih imala novu perspektivu.

Pomislila sam, hajde da ga posmatram
u svakodnevnim aktivnostima,

dok jede, dok gleda TV.

Dok sam ga zapravo posmatrala
dok ide do trpezarijskog stola,

palo mi je napamet, ovaj čovek
kome je tako teško da hoda po ravnom,

kako se penje uz stepenice?

Jer u Indiji nemamo prefinjeni eskalator
koji vas povede uz stepenice

kao u razvijenim zemljama.

Morate da se popnete uz stepenice.

Rekao mi je:

"Hajde da ti pokažem kako to radim."

Pogledajmo šta sam videla.

Trebalo mu je mnogo vremena
da dođe do ovog mesta,

a sve to vreme, ja mislim:

"Bože, hoće li zaista uspeti?

Hoće li zaista uspeti da to uradi
bez svoje šetalice?"

I onda...

(Smeh)

I tako se lako okretao.

Tako da - šokirani?

I ja sam bila.

Ova osoba koja nije mogla
da hoda po ravnoj površini

odjednom je bila ekspert
za penjanje uz stepenice.

Istraživajući ovo, shvatila sam da je tako
jer se radi o kontinuiranom pokretu.

Postoji još jedan čovek
koji pati od istih simptoma

i koristi šetalicu,

ali kada ga stavite na bicikl,

svi njegovi simptomi nestaju,

jer je to kontinuiran pokret.

Za mene je ključ bio u tome da se prevede
ovaj osećaj hodanja po stepenicama

u osećaj hodanja po ravnom.

Isprobali smo mnogo ideja na njemu,

ali konačno je funkcionisala ova.
Hajde da pogledamo.

(Smeh)

(Aplauz)

Hodao je brže, zar ne?

(Aplauz)

Ovo zovem iluzijom stepenica,

i zapravo kada se iluzija naglo završila,
on se zamrznuo u mestu,

a ovo se zove zamrzavanje hoda.

To se dešava često,

pa zašto ne bismo imali
iluziju stepenica u svim njihovim sobama,

kako bi oni imali
mnogo više samopouzdanja?

Nije uvek stvar u tehnologiji.

Potrebna su nam rešenja
fokusirana na ljude.

Lako sam mogla od toga
da napravim projekciju

ili Gugl naočare ili nešto slično.

Ali držala sam se jednostavne
odštampane slike na podu.

Ova slika se može staviti u bolnice

kako bi se oni osećali dobrodošlim.

Želim da se svaka osoba
obolela od Parkinsonove bolesti

oseća kao moj ujak tog dana.

Rekao mi je da se zbog mene osećao
kao onaj stari.

"Pametno" je u današnjem svetu
sinonim za visoku tehnologiju,

i svet iz dana u dan
postaje sve pametniji.

Ali zašto pametno ne bi moglo biti
nešto što je jednostavno i efikasno?

Potrebno nam je samo malo saosećanja
i znatiželje

da izađemo, posmatramo.

Ali nemojmo stati tu.

Pronađimo ove složene probleme.
Nemojte ih se plašiti.

Slomite ih, razgradite ih
na mnogo manje probleme,

i onda za njih nađite prosta rešenja.

Isprobajte ova rešenja,
neuspešno ako je to potrebno,

ali sa novim uvidima u to
kako da ih poboljšate.

Zamislite šta bismo sve mogli da uradimo
ako bismo smislili prosta rešenja.

Kakav bi svet bio kada bismo svi
kombinovali svoja prosta rešenja?

Napravimo pametniji svet,
ali uz pomoć jednostavnosti.

Hvala vam.

(Aplauz)