Druga neprijatna istina | Džonatan Foli | TEDxTC

Vrtoglava potražnja za hranom znači da je poljoprivreda postala najveći pokretač klimatske promene, gubitka biodiverziteta i uništenja čovekove okoline. Na TEDxTC Džonatan Foli prikazuje zašto moramo bezuslovno da počnemo sa "zemljokulturom" - proizvodnjom hrane za celu planetu.

Večeras želim da razgovaramo

o neverovatnom svetskom problemu

gde se prožimaju upotreba zemljišta,
hrana i okruženje,

nešto, što se tiče svih nas

i što sam ja nazvao
drugom neprijatnom istinom.

Prvo, želim da vas povedem
na jedno kratko putovanje.

Hajde da posetimo našu planetu,
ali noću

i iz svemira.

Ovako izgleda naša planeta
iz svemira noću,

kada biste satelitom putovali oko nje.

Ono što biste, naravno, prvo zapazili,

to je, koliko je dominantno
prisustvo ljudi

na našoj planeti.

Vidimo gradove, naftna polja,

možemo čak da razaznamo
ribarske flote na moru,

mnogo dominiramo na planeti,

to se vidi uglavnom
po korišćenju energije noću,

što ovde vidimo.

Hajde da se vratimo
i spustimo se malo niže

i pogledajmo šta se dešava danju.

Danju vidimo pejzaže.

Ovo je deo basena Amazon,
mesto se zove Rondonija,

u južno-centralnom delu
brazilskog Amazona.

Ako pažljivo pogledate
u gornji desni ugao,

videćete tanku, belu liniju,

to je u stvari put
izgrađen sedamdesetih godina.

Ako se vratimo na isto mesto,
ali 2001,

naići ćemo na to, da se ovi putevi

razgranavaju na sve više i više puteva,

na čijem kraju je raščišćena prašuma,

na mestu gde je par goveda.

Goveda se koriste zbog mesa.
Poješćemo ih.

Ova goveda se uglavnom jedu
u Južnoj Americi,

Brazilu i Argentini.
Ne dostavljaju se ovamo.

Samo, ovaj model deforestacije
koji se zove riblja kost,

je nešto što zapažamo
u tropskim područjima,

naročito u ovom delu sveta.

Ako ovu našu malu turu oko sveta
produžimo južnije,

možemo da odemo
do bolivijske ivice Amazona,

ovde 1975,
ako zaista pažljivo gledate,

postoji tanka, bela linija na rubu

i tu je usamljeni farmer

nasred prvobitne prašume.

Hajde da se ponovo vratimo u 2003.

i videćemo da pejzaž više liči

na Ajovu nego na prašumu.

U stvari, ovde se vide polja soje.

Soja se isporučuje u Evropu i Kinu

kao stočna hrana, naročito posle straha
od bolesti ludih krava

pre oko jedne decenije.

Ne želimo da hranimo životinje
životinjskim proteinima,

jer to može da prenosi bolest.

Umesto toga, želimo da ih
hranimo biljnim proteinima.

Došlo je do ekspanzije soje,

pokazujući da su trgovina
i globalizacija

zaista odgovorni za vezu
između prašuma i Amazona -

neverovatno čudan i međusobno povezan
svet koji imamo danas.

Ono što iznova vidimo,
dok posmatramo svet

u ovoj maloj turi oko sveta,

to je da su pejzaži, jedan za drugim

iskrčeni i izmenjeni
zbog proizvodnje hrane

i drugih useva.

Jedno od pitanja koje postavljamo

je koliko se sveta koristi
za proizvodnju hrane,

gde se to tačno nalazi
i kako to možemo promeniti

u budućnosti i šta to znači?

Naš tim proučava ovo u svetskoj razmeri,

koristeći podatke sa satelita,
kao i sa terena, da bismo pratili

poljoprivredu u globalnoj razmeri.

Ono što smo saznali je potresno.

Ova karta pokazuje
prisutnost poljoprivrede

na planeti Zemlji.

Zelena područja su ona
na kojima gajimo useve,

kao što su soja ili kukuruz
ili pirinač ili nešto drugo.

To je 16 miliona
kvadratnih kilometara zemljišta.

Kada bi to skupili na jedno mesto,

to bi bilo veličine Južne Amerike.

Drugo, braon područje,
to su pašnjaci sveta

i zemljište pod vegetacijom,
gde žive životinje.

To područje je oko 30 miliona
kvadratnih kilometara

ili kao otprilike zemljište Afrike,

ogromna količina zemljišta,
najboljeg zemljišta naravno,

evo, to vidite.

Preostalo je, na primer,
središnji deo pustinje Sahare ili Sibir

ili središte prašume.

Već sada koristimo dragoceno
zemljište planete.

Pažljivim posmatranjem shvatićemo
da je oko 40 posto

površine Zemlje posvećeno poljoprivredi

i to je 60 puta veće

od svih područja koja krivimo

za širenje naših predgrađa
i gradova u kojima živimo.

Polovina čovečanstva danas
živi u gradovima,

a za proizvodnju hrane koristi se
60 puta veće područje od gradskih.

Ovaj neverovatan rezultat

nas je zaista šokirao,
kada smo ga videli.

Dakle, neverovatno mnogo zemljišta
koristimo za poljoprivredu,

a koristimo i mnogo vode.

Ova fotografija je iz Arizone

i kada je pogledate,
pomislite: "Šta se tu proizvodi?".

Ispostavlja se, da se proizvodi
zelena salata usred pustinje

i zaliva se odozgo.

Ironija je, da se ona
verovatno prodaje

na policama naših supermarketa
u Mineapolisu i Sent Polu.

Ali ono što je zaista zanimljivo,
to je da ova voda mora da dođe

sa nekog mesta, a dolazi odavde,

iz reke Kolorado u Severnoj Americi.

Evo, Kolorada jednog
običnog dana pedesetih godina,

nije ni poplava, ni suša,

nego jedan prosečan dan
koji izgleda ovako.

Ako se vratimo u sadašnjost,
u normalne uslove,

na upravo istu lokaciju,
evo šta je preostalo.

Razlika je zbog zalivanja pustinje,
da bi se proizvela hrana

ili zbog zalivanja golf terena,
u Skotsdejlu, izaberite.

Ovo je mnogo vode
i ponovo crpimo vodu

zbog proizvodnje hrane.

Kada danas putujete dalje
niz reku Kolorado,

videćete da je potpuno presušila
i više se ne uliva u okean.

Potrošili smo, bukvalno,
celu jednu reku u Severnoj Americi,

na zalivanje.

Ovo nije najgori primer na svetu.

Ali ovo jeste: Aralsko jezero.

Setićete ga se sa časova geografije.

Ono je u bivšem Sovjetskom Savezu,

između Kazahstana i Uzbekistana,

jedno od velikih mora u unutrašnjosti.

Postoji paradoks, jer izgleda
kao da je okruženo pustinjom.

Zašto je ovde?

Nalazi se ovde, jer se sa desne strane
vide dve male reke

kako se spuštaju kroz pesak,

napajajući ovaj basen vodom.

U te reke otiče otopljen sneg
sa planina daleko na istoku,

gde se sneg topi, sliva se u reku
kroz pustinju

i formira veliko Aralsko jezero.

1950. godine Rusi su odlučili
da preusmere tu vodu

da bi zalivali pustinju
radi gajenja pamuka,

verovali ili ne, u Kazahstanu,

i da bi ga prodavali
na međunarodnom tržištu,

da privuku stranu valutu
u Sovjetski Savez.

Zaista im je bio potreban novac.

Možete zamisliti šta se dešava.
Prekinete dotok vode

u Aralsko jezero i šta će se desiti?

Evo, 1973,

1986.,

1999.,

2004.

i pre otprilike 11 meseci.

Prilično je neobično.

Mnogo nas živi na Srednjem zapadu.

Zamislite da se to desilo
sa Gornjim jezerom.

Ili sa jezerom Hjuron.

To je neverovatna promena.

Nije u pitanju samo voda i položaj obale,

promena je fundamentalna

za okolinu ove regije.

Da počnemo sa ovim.

Sovjetski Savez nije imao organizaciju
za zaštitu životne sredine.

Da kažem to ovako -

Ono što se vidi na dnu
Aralskog jezera nije lepo.

Ima mnogo toksičnog otpada,

mnogo tog otpada je sada u vazduhu.

Jedno od malih, udaljenih ostrva

kojem je pristup bio nemoguć,

služilo je za testiranje
sovjetskog biološkog oružja.

Danas je pristupačno stići tamo.

Vremenski obrasci se menjaju.

19 od 20 jedinstvenih ribljih vrsta
koje se nalaze u Aralskom jezeru,

zbrisano je sa lica Zemlje.

Ovo je ogromna katastrofa.

Ali, hajde da se vratimo.

Ovo je slika koju mi je
Al Gor dao pre nekoliko godina.

To je snimio kada je bio
u Sovjetskom Savezu pre mnogo godina

i prikazane su ribarske flote
u Aralskom jezeru.

Vidite li kanale koje su iskopali?

Očajnički su pokušavali
da uvedu čamce u ostatke vode,

ali na kraju su morali da odustanu

jer stubovi i sidrišta nisu mogli da prate

povlačenje obale.

Ne znam za vas, ali ja sam užasnut,

budući arheolozi će iskopati ovo
i pisaće priče o našem vremenu,

pitajući se: "O čemu ste mislili?"

Ovakvu budućnost očekujemo.

Već sada koristimo 50 posto
održive vode Zemlje,

a od toga 70 posto
se troši na poljoprivredu.

Mnogo vode, mnogo zemljišta
koristimo za poljoprivredu.

Čak i od atmosfere koristimo mnogo.

Obično, kad pomislimo na atmosferu,

mislimo o klimatskim promenama
i o gasovima staklene bašte

i uglavnom o energiji,

a ispostavlja se, da je poljoprivreda
jedan od najvećih emitera

gasova staklene bašte.

Ako pogledate ugljen dioksid

iz zapaljenih tropskih prašuma

ili metan koji potiče od goveda i pirinča

ili azotni oksid iz previše đubriva,

ispostavlja se da se 30 posto
gasova staklene bašte

oslobađa u atmosferu
zbog ljudske aktivnosti.

To je više od celokupnog saobraćaja.

Više od celokupne električne energije.

U stvari, više od celokupne proizvodnje.

Poljoprivreda je najveći emiter gasova

koji potiče od delatnosti ljudi.

Ipak se ne govori mnogo o tome.

Neverovatno je prisustvo
poljoprivrede danas,

ona dominira našom planetom,

bilo da zauzma 40 posto
površine zemlje,

70 posto vode koju koristimo

ili učestvuje sa 30 posto
u emisiji gasova.

Duplirali smo kruženje
azota i fosfora u svetu

samo zbog upotrebe đubriva,

narušavajući kvalitet voda
u rekama, jezerima, čak i u okeanima.

Poljoprivreda je najveći pokretač

gubitka biodiverziteta.

Bez sumnje, poljoprivreda je

najveća oslobođena snaga
na ovoj planeti

od završetka ledenog doba.
Bez sumnje.

Po važnosti,
rival je klimatskoj promeni.

A obe se dešavaju istovremeno.

Ali, važno je napomenuti,
nije sve tako loše.

Nije stvar u tome
da je poljoprivreda loša.

U stvari, u potpunosti zavisimo od nje.

Ona je obavezna. Nije luksuz.

Ona je apsolutna potreba.

Moramo obezbediti hranu
za ljude i stoku,

vlakna i biogorivo za današnjih
sedam milijardi ljudi sveta.

Tražićemo da se poljoprivreda
čak i uveća u budućnosti.

Potrebe neće prestati,
mnogo će se uvećati,

uglavnom zbog porasta populacije.

Danas nas ima sedam milijardi,
ali idemo ka najmanje devet,

možda devet i po dok se osvrnemo.

Što je još važnije,
menja se način ishrane.

Kako svet postaje bogatiji, a i brojniji,

vidimo porast potrošnje mesa,

što koristi mnogo više resursa
nego vegetarijanska ishrana.

Više ljudi jede više, bogatiju hranu,

a istovremeno imamo i krizu energenata,

moramo zameniti naftu
drugim izvorima energije,

što će automatski uključiti
neke vrste biogoriva

i izvore bioenergije.

Sve to zajedno znači da je teško shvatiti:

teško je predvideti
kako ćemo stići do kraja veka

bez barem udvostručenja
svetske poljoprivredne proizvodnje.

Pa, kako ćemo to uraditi?

Kako ćemo udvostručiti
svetsku poljoprivrednu proizvodnju?

Možemo pokušati
da obrađujemo više zemljišta.

Ovo je analiza koju smo uradili,
levo su usevi danas,

desno je gde bi mogli biti

na osnovu zemljišta i klime,
pretpostavljajući da klimatska promena

ne remeti mnogo od ovoga,

što i nije dobra pretpostavka.

Mogli bismo obrađivati i više zemljišta,
ali problem je u tome

što je ostatak zemljišta
u osetljivim područjima.

Ona imaju bogat biodiverzitet,
mnogo ugljenika,

stvari koje želimo da zaštitimo.

Mogli bismo da proizvodimo više hrane
uvećanjem obradivog zemljišta,

ali bolje je da to ne radimo,

jer je sa aspekta ekologije
to veoma opasno.

Umesto toga, mogli bismo
da zamrznemo uticaj poljoprivrede

i da bolje obrađujemo postojeće zemljište.

Ovde pokušavamo
da naglasimo mesta u svetu,

gde bismo mogli povećati prinose,

a da ne štetimo okolini.

Zelena područja pokazuju polja kukuruza,

navodimo kukuruz kao primer,

gde su prinosi zaista visoki,
verovatno maksimalni

za tu klimu i tlo,

a braon i žuta područja su mesta

gde su prinosi samo 20 ili 30 posto

od onoga što bi trebalo da dobijemo.

Ovo se dešava najviše u Africi,
čak i u Latinskoj Americi,

ali zanimljivo je da u Istočnoj Evropi,
gde se nalazio Sovjetski savez

i gde su bile zemlje Istočnog bloka,

poljoprivreda još uvek nije uređena.

Potrebna je hrana i voda.

Može biti organska ili konvencionalna

ili neka mešavina i jednog i drugog.

Biljkama je potrebna voda i hrana.

Postoje šanse da uspemo u ovome.

Moramo to uraditi tako
da vodimo računa

i zadovoljimo potrebe za bezbednošću
hrane u budućnosti

i bezbednosti okoline u budućnosti.

Moramo otkriti kako doći do kompromisa

između veće proizvodnje hrane
i bezbedne delatnosti po okolinu.

Sada je to vrsta plana sve-ili-ništa.

Možemo proizvoditi hranu
u ovim okolnostima -

ovo su polja soje,

i ovaj dijagram pokazuje
da proizvodimo mnogo hrane,

ali nemamo mnogo čiste vode,
ne skladištimo ugljenik,

nemamo razgranat biodiverzitet.

U prvom planu imamo ovo preriju,

koja je divna sa tačke gledišta okoline,

ali tu ništa nije jestivo.
Šta može ovde da se jede?

Moramo smisliti način
kako da spojimo ovo

u jednu novu vrstu poljoprivrede
koja sve spaja.

Kada o ovome pričam,
ljudi mi često govore:

"Zar odgovor nije _____?"
- organska hrana, lokalna hrana,

GMO, nove trgovačke subvencije,
novi računi za farme -

imamo mnogo dobrih ideja ovde,

ali nijedna nije pravi pogodak.

Više liči na sačmu.

A ja volim pravi pogodak.

Sastavite ih
i dobijate nešto zaista moćno,

ali potrebno je da ih spojimo.

Moramo da otkrijemo
novu vrstu poljoprivrede,

mešavinu najboljih ideja

komercijalne poljoprivrede
i zelene revolucije

sa najboljim idejama
o organskoj proizvodnji i lokalnoj hrani

i sa najboljim idejama
o zaštiti životne sredine;

da se ne sukobljavaju jedna sa drugom,
nego da sarađuju;

da bismo stvorili novu
vrstu poljoprivrede;

nešto, što ja zovem "zemljokulturom",
odnosno proizvodnjom za celu planetu.

Pošto je ovo dogovaranje zaista teško

i ozbiljno smo se trudili
da damo ove ključne tačke ljudima,

da smanjimo polemiku,

a povećamo saradnju.

Želim da vam pokažem kratak video
koji pokazuje naše napore

da približimo obe strane
u jedan razgovor.

Dozvolite da vam to prikažem.

(Muzika)

[Institut za zaštitu okoline,
Univerzitet u Minesoti:

Podstaknut za otkrivanjem]

(Muzika)

[Svetsko stanovništvo uvećava se

svake godine za 75 miliona ljudi.

To je skoro veličina Nemačke.

Danas smo se približili broju
od 7 milijardi ljudi.

Ovim tempom, do 2040. godine
biće 9 milijardi ljudi.

Svima nam je potrebna hrana.

Ali kako?

Kako ćemo hraniti svet,
a da ne uništimo planetu?

Već znamo da je klimatska promena
veliki problem.

Ali nije jedini.

Moramo se suočiti
sa "drugom neprijatnom istinom".

Sa svetskom krizom poljoprivrede.

Porast stanovništva + potrošnja mesa

+ potrošnja mleka + cena energije
+ proizvodnja bioenergije

= pritisak na prirodne resurse.

Više od 40 posto obradive zemlje
je nestalo zbog poljoprivrede.

Njive u svetu pokrivaju 16 miliona km².

To je skoro veličina Južne Amerike.

Pašnjaci pokrivaju 30 miliona km².

To je veličina Afrike.

Poljoprivreda koristi 60 puta
više zemljišta

od gradskih i prigradskih
područja zajedno.

Zalivanje je najveći potrošač vode
na planeti.

Svake godine koristimo 2800 km³
vode za zalivanje useva.

To je dovoljno da se napuni 7.305 zgrada
Empire State svakog dana.

Danas mnoge velike reke
imaju smanjen protok.

Neke se skroz isuše.

Pogledajte Aralsko jezero,
pretvorilo se u pustinju.

Reka Kolorado se više ne uliva u okean.

Đubriva su više nego udvostručila
količinu fosfora i azota u okolini.

A posledica toga?

Zagađenje vode širom sveta

i masovna degradacija jezera i reka.

Začudo, poljoprivreda najviše
doprinosi klimatskoj promeni.

Ona stvara 30% emisije
gasova staklene bašte.

To je više od emisije celokupne
električne energije i industrije

ili od emisije svih aviona,
vozova i automobila na svetu.

Većina poljoprivrednih emisija
dolazi od krčenja tropskih šuma,

metana životinjskog porekla
i sa pirinčanih polja

i od azot oksida
zbog preterane upotrebe đubriva.

Ništa ne transformiše svet
više od poljoprivrede.

I ništa od ovoga nije sudbonosnije
za naš opstanak.

Evo dileme...

pošto se svet uvećava
za nekoliko milijardi ljudi,

moraćemo udvostručiti ili čak utrostručiti
svetsku poljoprivrednu proizvodnju.

Kuda da idemo odavde?

Potreban nam je opširniji razgovor,
međunarodni dijalog.

Moramo investirati u prava rešenja:
podsticaje za farmere,

preciznu poljoprivredu,

stvaranje novih vrsta useva,
navodnjavanje kap po kap,

recikliranje otpadne vode,
bolju praksu oranja, pametniju ishranu.

Potrebno je da se svi okupe.

Zagovornici komercijalne poljoprivrede,

očuvanja životne okoline

i organske proizvodnje...

svi moraju raditi zajedno.

Nema prostog rešenja.

Potrebna nam je saradnja,

mašta,

odlučnost,

jer ne smemo pogrešiti.

Kako ćemo hraniti svet,
a da ga ne uništimo?]

Suočavamo se sa jednim
od najvećih izazova

u ljudskoj istoriji danas:

to je ishrana devet milijardi ljudi,

a da to bude održivo,
ravnopravno i pravedno,

a istovremeno i da zaštitimo
našu planetu za ovu,

a i sledeće generacije.

Ovo će biti jedna od najtežih stvari

koju smo ikada uradili
u ljudskoj istoriji

i moramo ovo apsolutno tačno uraditi

i to iz prvog i jedinog pokušaja.

Hvala mnogo.
(Aplauz)