Nepredviđene posledice ubrzanog sveta

Zašto moderna tehnologija obećava efikasnost, ali nas ostavlja sa konstatnim osećajem da nemamo dovoljno vremena? Antropolog Ketrin Bouskil istražuje paradokse života u društvu brzog tempa i objašnjava zašto moramo da promislimo važnost usporavanja u svetu koji traži stalan pokret.

Da li se ikada pitate, zašto smo okruženi
stvarima koje pomažu da uradimo sve

brže, brže i brže?

Da brže komuniciramo,

ali i brže radimo,
brže obavljamo poslove u banci

brže putujemo, brže upoznamo nekoga,

brže kuvamo, čistimo
i sve to uradimo u isto vreme?

Šta mislite o tome da ugurate
još više obaveza u svaku budnu minutu?

Znate, za moju generaciju Amerikanaca

brzina se čini rođenjem dato pravo.

Ponekad mislim da je naša
minimalna brzina mah 3.

Išta manje od toga, i strahujemo da
izgubimo našu takmičarsku oštrinu.

Ali čak i moja generacija
počela je da se pita

da li smo mi gospodari brzine

Ili brzina gospodari nama.

Ja sam antropolog u Rand korporaciji

i dok mnogi antropolozi
proučavaju antičke kulture,

ja se fokusiram na moderne kulture
i kako se prilagođavamo

svim promenama koje se dešavaju u svetu.

Nedavno, počela sam da proučavam
brzinu sa inžinjerom Sejfuom Čondeom.

Interesovalo nas je kako se ljudi
prilagođavaju ovom dobu ubrzanja,

njegovim bezbednosnim
i strateškim implikacijama.

Kako bi mogao naš svet
da izgleda za 25 godina

ako se trenutni tempo promene
nastavlja ubrzavati?

Šta bi to značilo za prevoz,

ili učenje, komunikaciju,

proizvodnju, naoružanje

Ili čak prirodnu selekciju?

Da li će nas brža budućnost
učiniti bezbednijim i produktivnijim?

Ili će nas učiniti ranjivijim?

U našem istraživanju, ljudi su ubrzanje
prihvatili kao neizbežno

i uzbuđenja, kao i manjak kontrole.

Ako uspore, boje se

da bi rizikovali da postanu beskorisni.

Oni kažu da im je draže da izgore,
nego da zarđaju.

Ali istovremeno,

brinu se da bi brzina mogla
da uruši njihove kulturne tradicije

i njihov osećaj doma.

Čak i ljudi koji pobeđuju u igri brzine

priznaju da im nije lagodno.

Vide ubrzanje kao proširenje
razdvojenosti između onih koji imaju,

džet-setera koji zuje unaokolo,

i onih koji nemaju,

koji su ostavljeni u digitalnoj prašini.

Da, mi imamo dobre razloge da predvidimo
da će budućnost biti brža,

ali ono što sam ja shvatila

jeste da je brzina paradoksalna,

i kao svi dobri paradoksi

uči nas o ljudskom doživljaju,

apsurdnom i kompleksnom kakav i jeste.

Prvi paradoks je da volimo brzinu,

i oduševljeni smo njenim intenzitetom.

Ali naši praistorijski mozgovi
nisu baš za to opremljeni,

zato izmišljamo rolerkostere,
trkačke automobile i supersonične avione,

ali doživljavamo ušinutost vrata,
mučninu od vožnje,

umor od leta.

Nismo se razvili da radimo
više stvari odjednom.

Naprotiv, razvilii smo se da radimo
jednu stvar sa neverovatnim fokusom,

kao lov - ne nužno sa puno brzine

ali sa izdržljivošću na velike razdaljine.

Ali sada postoji sve veći jaz
između naše biologije i životnih stilova,

neslaganje između toga za šta su naša
tela izgrađena i šta ih teramo da rade.

To je fenomen koji su moji mentori
nazvali "Kameno dobci u brzoj traci".

(Smeh)

Drugi paradoks brzine je da može biti
objektivno izmerena. Zar ne?

Kilometri po satu, gigabajti po sekundi.

Ali kako se brzina pojmi,

i da li nam se dopada,

je vrlo subjektivno.

Tako da možemo zabeležiti

da se ritam po kojem usvajamo
nove tehnologije ubrzava.

Na primer, bilo je potrebno 85 godina
od pojave telefona

do trenutka kada je većina Amerikanaca
imala telefon u kući.

Nasupro tome, samo 13 godina
je bilo potrebno

da bi većina nas imala pametne telefone.

A kako se ljudi ponašaju
i reaguju na brzinu

varira od kulture i između različitih
ljudi unutar iste kulture.

Interakcije koje se mogu posmatrati
kao prijatno hitrim i pogodnim

u nekim kulturama

mogle bi se smatrati uvredljivim u drugim.

Mislim, ne biste tražili čašu za poneti
na japanskoj čajnoj ceremoniji

da biste brzo stigli do narednog
turističkog odredišta.

Da li biste?

Treći paradoks je da brzina stvara brzinu.

Što brže odgovorim,
više ću odgovora dobiti,

brže ću opet morati da odgovorim.

Imati više komunikacije

i informacija na dohvat ruke

u bilo kom trenutku

je trebalo da učini donošenje odluka
lakšim i racionalnijim.

Ali izgleda da se to u stvari ne dešava.

Evo još jednog paradoksa:

ako je trebalo da nas sve ove brze
tehnologije oslobe napora posla,

zašto se svi osećamo
pod pritiskom vremena?

Zašto uništavamo naše automobile
u rekordnom broju,

zato što mislimo da moramo
odmah odgovoriti na tu poruku?

Zar ne bi život u brzoj traci
trebao biti malo zabavniji

i malo manje anksiozan?

Oni koji govore nemački imaju i reč za to:

"Eilkrankheit."

Na engleskom je to "bolest žurbe".

Kada moramo da donesemo brze odluke,

pokreće se automatski mozak,

i mi se oslanjamo
na naša usvojena ponašanja

naše reflekse, naše
kognitivne pristrasnosti

da nam pomognu da shvatimo
i odreagujemo brzo.

Ponekad nam to spašava život, zar ne?

Borba ili bekstvo.

Ali ponekad nas skrene
sa pravog puta na duže staze.

Često, kada naše društvo
prolazi kroz ogromne neuspehe,

to nisu tehnološki neuspesi.

To su neuspesi koji se dese
kada donosimo užurbane odluke

na autopilotu.

Nismo razmislili kreativno ili kritički

da bismo povezali tačke

ili iskorenili pogrešnu informaciju

ili razjasnili kompleksnosti.

Takvo razmišljanje
ne može biti urađeno brzo.

To je sporo razmišljanje.

Dva psihologa,
Danijel Kaneman i Amos Tverski

su ovo naglasili još 1974,

i mi se dalje borimo da uradimo
nešto sa njihovim saznanjima.

Cela moderna istorija može se smatrati
jednim izlivom ubrzanosti za drugim.

To je kao da smatramo,
ako dovoljno ubrzamo,

možemo pobeći od naših problema.

Ali mi to nikada ne postignemo.

Mi to znamo u našim životima

i donosioci zakona znaju to isto.

Zato se sada okrećemo
ka veštačkoj inteligenciji

da nam pomogne da donesemo
brže i pametnije odluke

da shvatimo taj sve širi
univerzum podataka.

Ali mašine koje drobe podatke nisu zamena

za kritičko i održivo razmišljanje

koje vrše ljudi,

čijim je mozgovima iz kamenog doba
potrebno malo više vremena

da im impulsi splasnu, da se uspori um

i da se dopusti da teku misli.

Ako počinjete da mislite
da samo treba da povučemo kočnice,

to neće uvek biti pravo rešenje.

Mi znamo da voz, koji previše brzo ide
kroz krivinu može iskliznuti iz šina,

ali Sejfu, inžinjer

naučio me je da voz koji ide presporo
kroz krivinu može isto iskliznuti iz šina.

Tako da upravljanje ovim izlivom ubrzanja
počinje sa razumevanjem

da mi imamo više kontrole nad brzinom
nego što mislimo da imamo,

individualno i kao društvo.

Ponekad ćemo morati sebe
da ustrojimo da idemo brže.

Mi ćemo hteti da rešimo zastoje,

ubrzamo oporavak od katastrofe
za žrtve uragana

ili da koristimo 3D štampanje
da odmah proizvedemo šta nam treba,

baš kada nam treba.

Ponekad, međutim, želećemo
da učinimo našu okolinu sporijom

da stvorimo izlaz
iz tog iskustva ubrzanosti.

I okej je da ne budemo
stimulusani sve vreme.

Dobro je za odrasle

i za decu.

Možda je dosadno,
ali daje nam vremena da razmislimo.

Sporo vreme nije protraćeno vreme.

I moramo da ponovo promislimo
šta znači uštedeti vreme.

Kultura i rituali oko sveta
se grade u usporenosti,

jer nam usporenost pomaže da ojačamo
naše zajedničke vrednosti i povežemo se.

A povezanost je kritičan deo ljudskosti.

Moramo da ovladamo brzinom,

i to znači da pažljivo razmislimo
o ustupcima od bilo koje tehnologije.

Da li će vam pomoći da vratite vreme koje
možete koristiti da izrazite ljudskost?

Da li će vam izazvati bolest žurbe?
Da li će drugim izazvati bolest žurbe?

Ako ste dovoljno te sreće da odlučite
tempo kojim želite da putujete kroz život,

to je privilegija.

Iskoristite je.

Možda odlučite da morate da ujedno ubrzate

i da stvorite sporo vreme:

vreme za razmišljanje,

da se pročistite

u vašem tempu;

vreme da slušate,

da saosećate,

da odmorite um,

da otežete za stolom za večeru.

Dakle kako ulazimo u budućnost,

uzmimo u obzir postavljanje
tehnologije brzine,

svrhu brzine

i naša očekivanja od brzine

na ljudskiji tempo.

Hvala vam.

(Aplauz)