Nova teorija o poreklu Meseca

Zemlja i Mesec su poput identičnih blizanaca, sačinjeni su od potpuno istog materijala - a to je uistinu neobično s obzirom na to da druga nama poznata nebeska tela ne dele ovaj vid hemijske veze. Šta je odgovorno za ovu posebnu vezu? Tragajući za odgovorom, planetarna naučnica i dobitnica Makarturove stipendije „Genije”, Sara T. Stjuart otkrila je novi tip astronomskog objekta - sinestiju - i novi način rešavanja misterije o poreklu Meseca.

Niko ne voli da greši.

A ja sam napravila ogromnu grešku.

A razumevanje u čemu sam pogrešila
je dovelo do otkrića

koje u potpunosti menja način
na koji razmišljamo o Zemlji i Mesecu.

Ja sam planetarna naučnica

i omiljena aktivnost
mi je da izazivam sudare planeta.

(Smeh)

U mojoj laboratoriji, mogu da pucam
u stene pomoću ovakvih topova.

(Pucanj topa)

(Smeh)

U mojim eksperimentima,
mogu da stvorim ekstremne uslove

prisutne tokom nastanka planete.

A uz pomoć kompjuterskih modela,
mogu da sudaram čitave planete

kako bih izazvala njihov rast

ili mogu da ih uništim.

(Smeh)

Želim da razumem
kako da napravim Zemlju i Mesec

i zašto je Zemlja toliko različita
od drugih planeta.

Vodeća ideja o nastanku Zemlje i Meseca

se naziva „teorijom velikog udara”.

Teorija tvrdi da je telo veličine Marsa
udarilo mladu Zemlju

i da je Mesec nastao od diska
formiranog od otpadaka oko planete.

Ova teorija može da objasni
toliko toga u vezi s Mesecom,

ali ima ogromni nedostatak:

predviđa da se Mesec uglavnom sastoji
od planete veličine Marsa

i da su Zemlja i Mesec
sačinjeni od različitih materijala.

Međutim, to nije ono što vidimo.

Zemlja i Mesec su zapravo
poput identičnih blizanaca.

Genetski kod planeta je zapisan
u izotopima elemenata.

Zemlja i Mesec imaju identične izotope.

To znači da su Zemlja i Mesec
sačinjeni od istog materijala.

Zaista je čudno
da su Zemlja i Mesec blizanci.

Sve planete su sačinjene
od različitih materijala,

stoga sve imaju različite izotope,

sve imaju sopstvene genetske kodove.

Ne postoje druga planetarna tela
koja imaju istu genetsku vezu.

Samo su Zemlja i Mesec blizanci.

Kada sam počela da radim
na poreklu Meseca,

postojali su naučnici koju su želeli
da odbace čitavu ideju velikog udara.

Nisu videli način na koji ova teorija
može da objasni posebnu vezu

između Zemlje i Meseca.

Svi smo pokušavali da smislimo nove ideje.

Problem je bio što nije bilo boljih ideja.

Sve druge ideje su imale
čak i krupnije nedostatke.

Pa smo pokušavali da spasimo
teoriju velikog udara.

Mladi naučnik iz moje grupe je predložio
da pokušamo da izmenimo obrtanje

prilikom velikog udara.

Možda je Zemljino brže okretanje
moglo da izmeša više materijala

i tako objasni Mesec.

Odabran je sudarač veličine Marsa

jer je mogao da napravi Mesec

i da uzrokuje dužinu dana na Zemlji.

Ljudima se zaista sviđao taj deo modela.

Međutim, šta ako je nešto drugo
odredilo dužinu dana na Zemlji?

Onda bi postojalo
mnogo više mogućih velikih udara

koji su mogli da stvore Mesec.

Zanimalo me je šta bi moglo da se desi,

pa sam pokušala da simuliram
velike udare brže rotacije

i otkrila sam da je moguće

napraviti disk od iste smeše materijala
kao u slučaju planete.

Bili smo prilično uzbuđeni.

Možda je ovo bio način
da se objasni Mesec.

Problem je bio što smo takođe otkrili
da to nije naročito verovatno.

Većinu vremena,
disk je različit od planete

i činilo se da bi ovakav nastanak Meseca

bio astronomska slučajnost,

a bilo je prosto svima teško
da prihvate ovu ideju

da je Mesečeva posebna veza
sa Zemljom slučajna.

Teorija o velikom udaru
je i dalje bila u nevolji,

a mi smo i dalje pokušavali
da otkrijemo kako da napravimo Mesec.

Onda je došao dan
kad sam uvidela svoju grešku.

Moj student i ja smo posmatrali podatke
o ovim brzorotirajućim velikim udarima.

Tog dana, zapravo nismo
razmišljali o Mesecu,

posmatrali smo planetu.

Planeta postaje veoma vrela
i delimično isparava

od energije udarca.

Međutim, podaci nisu ličili na planetu.

Izgledali su veoma čudno.

Planeta je neobično
bila povezana s diskom.

Javio mi se onaj superuzbudljivi osećaj

kada nešto krajnje pogrešno
može da bude nešto krajnje zanimljivo.

U svim mojim proračunima,

pretpostavila sam postojanje planete
sa odvojenim diskovima oko sebe.

Računanjem sastava diska smo testirali

da li je udar mogao da stvori Mesec.

Međutim, više se nije činilo tako prosto.

Pravili smo grešku

smatrajući da će planeta
uvek da izgleda kao planeta.

Tog dana, znala sam da veliki udar
stvara nešto sasvim novo.

Imala sam trenutke eureke.

Ovo nije bio jedan od njih.

(Smeh)

Zaista nisam znala šta se zbivalo.

Imala sam taj čudni,
novi objekat ispred sebe,

kao i izazov da pokušam da ga razumem.

Šta radite kada se suočite sa nepoznatim?

Kako uopšte da otpočnete?

Sve smo dovodili u pitanje:

šta je planeta?

Kada planeta više nije planeta?

Poigravali smo se s novim idejama.

Morali smo se otarasiti
starog načina razmišljanja

i poigravajući se, mogla sam
da odbacim sve podatke,

sva pravila stvarnog sveta

i oslobodim um da istražuje.

A stvarajući mentalni prostor

na kom sam mogla da isprobavam
skandalozne ideje

i da ih potom vratim
u stvarni svet radi testiranja,

bila sam u stanju da učim.

A poigravajući se,
naučili smo toliko toga.

Kombinovala sam eksperimente
iz laboratorije sa kompjuterskim modelima

i otkrila sam da je nakon
većine velikih udara

Zemlja toliko vrela da nema površinu.

Postoji samo duboki sloj gasa
koji postaje sve gušći sa dubinom.

Zemlja bi izgledala kao Jupiter.

Bez ičega na šta biste stali.

A to je tek bio deo problema.

Želela sam da razumem čitav problem.

Nisam mogla da odustanem od izazova
razumevanja šta se zaista zbiva

tokom velikih udara.

Trebalo nam je skoro dve godine

odbacivanja starih ideja

i stvaranja novih

da razumemo podatke

i shvatimo šta to znači za Mesec.

Otkrila sam novi tip astronomskog objekta.

Ne radi se o planeti.

Sačinjen je od planeta.

Planeta je telo
čija je sopstvena gravitacija

dovoljno jaka da mu podari sferni oblik.

Vrti se u celosti oko sebe.

Ukoliko postane toplija i vrti se brže,

ekvator postaje sve veći
dok ne dosegne prelomnu tačku.

Pogurajte je preko prelomne tačke

i materijal u predelu ekvatora
se širi i postaje disk.

U tom trentuku krši sva pravila
koja je čine planetom.

Više ne može u celosti
da se obrće oko sebe,

oblik joj se sve više menja
kako postaje sve veća;

planeta je postala nešto sasvim novo.

Imenovali smo naše otkriće:

sinestija.

Imenovali smo ga po boginji Hestiji,

grčkoj boginji ognjišta i doma

jer smatramo da je Zemlja postala dom.

Prefiks znači „sveukupno”,

kako bi se naglasila veza
između svih materijala.

Sinestija je ono što planeta postaje

kada je toplota i obrtanje odgurnu
mimo granica sfernog oblika.

Da li biste želeli da vidite sinestiju?

(Klicanje)

U ovoj vizualizaciji
jedne od mojih simulacija,

mlada Zemlja se već obrće brzo
zbog prethodnog velikog udara.

Izobličena je, ali je naša planeta
i dalje prepoznatljiva

po vodi na površini.

Zbog energije od udara,
njena površina isparava,

voda, atmosfera.

I svi gasovi se međusobno izmešaju
za svega nekoliko sati.

Otkrili smo da mnogi
veliki udari stvaraju sinestije,

ali ovi plamteći,
jarki objekti ne žive dugo.

Hlade se, skupljaju
i ponovo postaju planete.

Dok su stenovite planete,
poput Zemlje, rasle,

verovatno su postajale sinestije
jednom ili više puta.

Sinestija nam pruža novi način
rešavanja problema nastanka Meseca.

Naša je pretpostavka da je Mesec oblikovan
unutar ogromne, isparavajuće sinestije.

Mesec je rastao zbog kiša od magme

koje su se kondenzovale
iz isparavanja stena.

Mesečeva posebna veza sa Zemljom

postoji zato što je Mesec
nastao unutar Zemlje

kada je Zemlja bila sinestija.

Mesec je mogao da kruži
unutar sinestije godinama,

skriven od pogleda.

Mesec je otkriven tokom
sinestijinog hlađenja i skupljanja

unutar njene orbite.

Sinestija se pretvorila u planetu Zemlju

tek nakon što se hladila
još stotinama godina.

U našoj novoj teoriji,

veliki udar stvara sinestiju,

a sinestija se cepa u dva nova tela,

stvarajući našu Zemlju i Mesec
koji su izotopski identični.

Sinestije su nastajale širom univerzuma.

A mi smo to tek sad shvatili,
otkrivajući ih u našoj mašti.

Šta mi i dalje promiče
u svetu koji me okružuje?

Šta mi se skriva od pogleda
zbog mojih sopstvenih pretpostavki?

Sledeći put kada pogledate u Mesec,

setite se:

stvari koje mislite da znate

mogu da budu prilike da otkrijete
nešto istinski zadivljujuće.

(Aplauz)