Šta sam naučio kao klinac u zatvoru

Ismael Nazario je kao tinejdžer poslat u zatvor na ostrvu Rajkers u Njujorku, gde je proveo 300 dana u samici - i to pre nego što je bio osuđen za neki zločin. Sada, kao zagovornik reforme zatvora, on radi na promeni kulture američkih pritvora i zatvora, gde su mladi često izloženi nezamislivom nasilju. Nazario priča svoju priču i predlaže načine da se pomogne tinejdžerima u zatvorima, a ne da im se naudi.

Moramo da promenimo kulturu
u našim zatvorima,

naročito za mlade zatvorenike.

Država Njujork je jedna
od samo dve u SAD

koja automatski hapsi osobe
od 16 i 17 godina i sudi im kao odraslima.

Ovom kulturom nasilja ovi mladi ljudi

smeštaju se u neprijateljsko okruženje,

a čuvari dozvoljavaju
da se dešava skoro sve.

Ovim mladim ljudima
ne preostaje baš puno toga

kako bi zapravo pojačali svoj talenat
i kako bi se pokušala rehabilitacija.

Dok ne budemo mogli da podignemo
granicu kriminalne odgovornosti na 18,

moramo se usredsrediti na to da promenimo
svakodnevnicu ovih mladih ljudi.

Znam to iz ličnog iskustva.

Pre nego što smo napunio 18 godina,

proveo sam otprilike 400 dana
na ostrvu Rajkers,

i pored toga,

proveo sam skoro 300 dana u samici,

i da vam kažem:

kada vrištite svom snagom
na vratima svoje ćelije

i kada vrištite svom snagom
sa svog prozora,

izmorite se.

Pošto nema baš puno toga
što tamo možete da radite,

počnete da marširate napred-nazad
po svojoj ćeliji,

počnete da pričate sami sa sobom,

misli počinju da vam divljaju

i onda vam sopstvene misli
postanu najveći neprijatelj.

U zatvorima ljudi zapravo
treba da dožive rehabilitaciju,

ne da postanu ljutiti,

isfrustrirani i da se osećaju
još beznadežnije.

Pošto za ove mlade ljude ne postoji
nikakav plan o otpuštanju,

u društvo se vraćaju bez ičega.

Zaista ne postoji mnogo toga
što bi ih sprečilo da ponovo pogreše.

Ali sve počinje sa čuvarima.

Za neke je veoma lako

da ove čuvare vide kao dobre,

a zatvorenike kao loše momke,

a neki to vide i obrnuto,

ali to nije cela priča.

Ovi čuvari su normalni, obični ljudi.

Dolaze iz istih delova grada
kao i populacija kojom "upravljaju".

Oni su samo normalni ljudi.

Nisu roboti, i kod njih
ne postoji ništa posebno.

Otprilike rade sve ono
što rade i drugi u društvu.

Muški čuvari žele da pričaju
i flertuju sa ženskim čuvarima.

Igraju se jedni sa drugima
kao u srednjoj školi.

Raspravljaju se međusobno.

A ženski čuvari tračaraju međusobno.

Proveo sam dosta vremena
sa priličnim brojem čuvara

i ispričaću vam o jednom
koji se zvao Manro.

Jednog dana dovukao me je
između vrata A i B

koja odvajaju severnu i južnu stranu
jedinice gde smo bli smešteni.

Tamo me je dovukao
jer sam imao fizičku razmiricu

sa drugim mladićem iz naše jedinice

i osećao je, pošto je na tom spratu
radio i jedan ženski čuvar,

da sam mu ugrozio smenu.

Pa me je udario u grudi.

Izbio mi je vazduh.

Nisam bio impulsivan,
nisam reagovao odmah,

jer znam da je to njihova kuća.

Ne mogu da pobedim.

Samo je trebalo da pritisne dugme
i odmah bi došla podrška.

Stoga sam ga samo pogledao

i pretpostavljam da je video kako mi
u očima gore bes i frustracija

i rekao mi je:

"Imaćeš problema zbog svojih očiju

jer izgledaš kao želiš da se tučeš."

Počeo je da skida svoj opasač,

skinuo je košulju i značku

i rekao: "Mogli bismo da se tučemo."

Pitao sam ga: "Nećeš da drukaš?"

To je izraz koji se često koristi
na ostrvu Rajkers

i koji znači da nikome nećeš ništa reći

i da to nećeš prijaviti.

Rekao je: "Neću da drukam. A ti?"

Nisam ni odgovorio.

Samo sam ga odalamio u lice

i počeli smo da se tučemo na licu mesta.

Pri kraju tuče, priklještio me je uza zid

i dok smo se tukli, pitao me je:
"Dobro si?"

kao da me je dobio,

ali sam znao da sam ja dobio njega,

pa sam arogantno odgovorio:

"O, ja sam dobro, a ti?"

Rekao je: "Da, da, dobro sam."

Pustili smo jedan drugog, rukovali se,
rekao mi je da me je ispoštovao,

dao mi cigaretu i poslao me dalje.

Verovali ili ne, na ostrvu Rajkers
naići ćete na neke čuvare

koji će se tući sa vama jedan na jedan.

Osećaju da razumeju kako je to

i da ću se suprotstaviti njima kako treba.

Pošto se rasprave ovako često rešavaju,

možemo to da rešimo na taj način.

Ja odatle odem kao muškarac,
ti odeš kao muškarac,

i to je to.

Neki čuvari se osećaju
kao da robijaju sa vama.

Zato imaju taj mentalitet i stav

i vode se tim konceptom.

U nekim slučajevima, u istom smo problemu
kao i čuvari.

Ipak, institucije moraju da pruže
ovim čuvarima pravilnu obuku

za to kako da se na pravi način
ophode sa populacijom adolescenata

i moraju da im daju pravilnu obuku

za to kako da se ophode
sa populacijom sa mentalnim problemima.

Ovi čuvari igraju veliku ulogu
u životima ovih mladih ljudi

za X količinu vremena dok ne dođe
do razrešenja u njihovim slučajevima.

Zašto onda ne pokušati sa mentorisanjem
ovih mladih ljudi dok su tamo?

Zašto ne pokušati da im se da
neka vrsta uvida u promene,

tako da kada se vrate u društvo

rade nešto pozitivno?

Druga velika stvar kako bi pomogli
našim tinejdžerima u zatvoru

je bolji raspored.

Kada sam bio na ostrvu Rajkers,
samice su bile velika stvar.

Samice su prvobitno osmišljene

kako bi se osoba slomila
mentalno, fizički i emotivno.

Za to su smišljene.

Državni tužilac SAD
nedavno je objavio izveštaj

u kome se tvrdi da će se zabraniti
upotreba samica

u državi Njujork za tinejdžere.

Dok sam bio u samici, ono što me je
držalo razumnim bilo je čitanje.

Pokušao sam da se obrazujem
koliko god sam mogao.

Čitao sam sve
čega sam mogao da se dočepam.

Pored toga, pisao sam
muziku i kratke priče.

Mislim da bi mladim ljudima koristili

programi terapije umetnošću

za klince koji vole da crtaju
i imaju taj talenat,

a šta je sa mladima
koji su skloni muzici?

Na primer, muzički program
gde bi ih neko zaista naučio

kako da pišu i stvaraju muziku?

To je samo pomisao.

Kada adolescenti dođu na ostrvo Rajkers,

smeštaju se u zgradu C74, RNDC.

Ovo se naziva "školom za gladijatore",

jer imate mladu osobu
koja dolazi sa ulice

i misli da je žestoka

i bude okružena gomilom
drugih mladih osoba

iz svih pet krajeva grada,
i svi misle da su žestoki.

Sada imate hrpu mladića
koji se busaju u grudi

i osećaju da moraju da dokažu
da su jednako opaki

ili opasniji od tebe, tebe i tebe.

Ali budimo iskreni:

ta kultura je veoma opasna
i škodi našim mladima.

Moramo da pomognemo institucijama
i ovim tinejdžerima da shvate

da ne moraju da žive
svojim pređašnjim životom

koji su živeli na ulici,
da zapravo mogu da se promene.

Tužno je reći da kada sam bio u zatvoru,

čuo sam tipove da pričaju o tome
šta će raditi kad izađu napolje,

kakve zločine će činiti

kada se vrate na ulice.

Ti razgovori su zvučali pomalo ovako:

"O, kad krenem na ulicu,
moj brat ima ovu vezu

za ovo, ono i nešto treće",

ili: "Moj burazer tamo
ima vezu za nisku cenu.

Hajde da razmenimo informacije"

i "Kad krenemo u grad,
ima da radimo na veliko."

Slušao sam ove razgovore
i u sebi sam mislio:

"Čoveče, ovi likovi stvarno pričaju
o tome da idu nazad na ulicu

i da počine nove zločine".

Smislio sam ime za to,

nazvao sam to šemom
za brzi povratak u zatvor,

jer stvarno, koliko će to da traje?

Je l' se uz to dobije plan za penziono?

Lepa penzijica? Beneficirani staž?

Zdravstveno, socijalno osiguranje?

(Smeh)

Ali da vam kažem ovo:

kada ste u zatvoru,

sretnete neke od najinteligentnijih,
najbriljantnijih

i najtalentovanijih ljudi
koje bih ikada sreo.

Viđao sam ljude
koji bi uzeli kesicu od čipsa

i od nje napravili prelep ram za slike.

Viđao sam ljude koji bi uzeli
državni sapun koji dobiju besplatno

i od njega naprave prelepe skulpture

koje bi učinile da Mikelanđelo
izgleda kao dete iz vrtića.

U svojoj 21. godini bio sam u zatvoru
sa maksimalnim obezbeđenjem

koji se nazivao Popravna ustanova Elmira.

Upravo sam se vratio
iz teretane gde sam vežbao

i video sam starijeg gospodina
kojeg sam znao

kako stoji nasred dvorišta

i gleda u nebo.

Imajte na umu da je ovaj gospodin
služio kaznu 33 godine do doživotne

i da je već odslužio 20 godina od toga.

Prišao sam mu i rekao:

"Šta ima stari, jesi li dobro čoveče?"

Pogledao me je i rekao:
"Da, dobro sam, sinovac."

Pitao sam:
"A što onda gledaš ka nebu, čoveče?

Šta je tamo tako zanimljivo?"

Rekao je: "Pogledaj gore
i reci mi šta vidiš."

"Oblake." (Smeh)

Rekao je: "U redu. Šta još vidiš?"

U tom trenutku, prolazio je avion.

Rekao sam: "U redu, vidim avion."

Rekao je: "Tačno, a šta je u njemu?"
"Ljudi."

"Tačno. A kuda idu ti ljudi i taj avion?"

"Ne znam. Ti znaš?

Javi mi ako znaš, pa mi daj
i neke brojeve za loto."

Rekao je: "Ne vidiš širi plan, sinovac.

Taj avion sa tim ljudima ide nekud,

dok mi ovde tapkamo u mestu.

Ovo je širi plan:

taj avion sa tim ljudima ide nekud,

to je život koji prolazi pored nas
dok smo zaglavljeni među ovim zidinama."

Od tog dana,

to je pokrenulo nešto u mom umu
i znao sam da moram da promenim nešto.

Dok sam rastao, uvek sam bio
dobar, pametan klinac.

Neki bi rekli da sam bio previše pametan
za svoje dobro.

Sanjao sam da postanem
arhitekta ili arheolog.

Trenutno radim u "Fortune Society"

što je program vraćanja u društvo

i radim sa ljudima koji imaju
visok rizik vraćanja zločinu.

Povezujem ih i pružam im potrebne usluge

kada ih puste iz zatvora

tako da mogu da naprave
pozitivan prelaz u društvo.

Kada bih danas video sebe sa 15 godina,

seo bih i popričao s njime
i pokušao da ga obrazujem

i rekao bih mu:
"Slušaj, ovo sam ja. Ja sam ti.

Ovo smo mi. Jedno smo.

Znam sve što ćeš da uradiš

pre nego što kreneš
jer sam to već uradio."

Rekao bih mu da se ne druži
sa nekim ljudima,

da ne ide na određena mesta.

Rekao bih mu da se posveti školi,

jer tamo treba da bude,

jer je to ono što će te odvesti
negde u životu.

Ovo je poruka koju treba da delimo

sa našim mladima.

Ne treba da se prema njima ophodimo
kao prema odraslima i da ih stavljamo

u kulture nasilja iz kojih je
skoro nemoguće pobeći.

Hvala vam.

(Aplauz)