Mentalni poremećaji kao poremećaji mozga | Tomas Inzel (Thomas Insel) | TEDxCaltech

Tomas Inzel nam u ovom govoru iznosi da moramo da promenimo način na koji sagledavamo mentalna oboljenja i da ranija preventivna lečenja, pre nego što se poremećaji u mozgu manifestuju kao psihički poremećaji, mogu da se koriste kako bi se spasili životi ljudi sa mentalnim oboljenjima.

Ovo je prvi put
da sam pratio Miša Pinkija.

(Smeh)

Ako vam ništa drugo ne može reći
da nauka može biti zanimljiva,

da nauka može biti nasuprot intuiciji,
da može da vas oduševi,

i u narednih nekoliko minuta ću vam reći

da nauka može i da spašava živote.

Započnimo nekim dobrim vestima,

a dobre vesti se odnose na to šta mi znamo
na osnovu biomedicinskih istraživanja

koja su zapravo promenila rezultate
mnogih veoma ozbiljnih bolesti.

Započnimo s leukemijom,
akutnom limfoblastnom leukemijom, ALL,

najčešćim oblikom raka kod dece.

Kada sam bio student,
stopa smrtnosti je bila 95 procenata.

Danas, nekih 25-30 godina kasnije,

govorimo o smrtnosti
smanjenoj za 85 procenata.

Svake godine se izleči šest hiljada dece,

koja bi ranije umrla od ove bolesti.

Ako želite zaista visoke brojke,

pogledajte ove brojke za bolesti srca.

Srčane bolesti su nekada bile
najveći uzročnik smrti

pogotovo za muškarce u 40-im.

Danas smo svedoci 63-procentnom
smanjenju smrtnosti od srčanih bolesti -

izvanredno, više od milion smrtnih
slučajeva se izbegne svake godine.

Neverovatno, AIDS je upravo prošlog
meseca proglašen

hroničnom bolešću,

što znači da se za dvadesetogodišnjaka
zaraženog HIV-om

očekivalo da neće živeti nedeljama,
mesecima, godinama

kako smo govorili pre samo 10 godina,

već da će živeti decenijama

i da će verovatno umreti u starosti od 60
ili 70 godina od nekog drugog uzročnika.

To su zaista izuzetno značajne,
izvanredne promene

u prognozi kod nekih od najvećih
uzročnika smrti.

Posebno kod moždane kapi,
za koju možda ne znate

da je bila jednako kao i srčane bolesti

jedan od najvećih uzročnika smrti
u ovoj zemlji pored raka.

To je bolest o kojoj sada znamo

da ako nastradalog možete da odvedete
do hitne pomoći u roku od 3 sata,

bolnicu će napustiti njih oko 30 procenata
bez bilo kakvog invaliditeta.

To su izvanredne priče, dobre novosti
koje dovode do razumevanja

nečega o bolestima što nam je omogućilo

da rano otkrivamo i da rano intervenišemo.

Rano otkrivanje, rana intervencija,

to je priča o tim uspesima.

Govori vam o tome
kako biomedicinska istraživanja

Zaista mogu da promene izglede
za milione ljudi.

Nažalost, ta vest nije u svemu dobra.

Pređimo na jednu drugu priču
u vezi sa samoubistvima.

To, naravno, nije bolest sama po sebi.

To je stanje ili situacija
koja dovodi do smrti.

Ne znate možda koliko je raširena.

U SAD je svake godine 38.000 samoubistava.

To znači jedno u približno
svakih 15 minuta.

Treći najčešći uzrok smrti
u starosti između 15 i 25 godina.

To je neobična priča kada shvatite

da je dvaput češća od ubistava

i u stvari, češći uzrok smrti

od saobraćajnih udesa u ovoj zemlji.

Kada govorimo o samoubistvima,
ovde postoji i doprinos medicine,

pošto je 90 procenata samoubistava
vezano za mentalne bolesti:

depresiju, bipolarni poremećaj,
šizofreniju,

anoreksiju, graničnu ličnost.

Postoji dugačak spisak poremećaja
koji tome doprinose

i, kao što sam ranije spomenuo,
česta su u ranom životu.

Ali kod tih poremećaja se ne radi
samo o smrtnosti.

Radi se i o morbiditetu.
Ako pogledate invaliditet,

koji meri
Svetska zdravstvena organizacija,

s nečim što nazivaju DALY
(Godine života prema invaliditetu),

to je vrsta mere na koju niko
ne bi ni pomislio

osim ekonomista,

osim toga to je jedan način kojim se
pokušava uloviti izgubljeno

zbog invaliditeta iz zdravstvenih razloga,

i kao što možete videti,
skoro 30 procenata

od svih zdravstvenih razloga

može se pripisati mentalnim poremećajima,
neuropsihijatrijskim sindromima.

Verovatno mislite da to
nema nikakvog smisla.

Mislim, rak deluje mnogo ozbiljnije.

Bolesti srca deluju mnogo ozbiljnije.

Ali one su zapravo niže na listi,
kao što vidite,

i to je zbog toga što ovde govorimo
o invaliditetu.

Šta je pokretač invaliditet
kod tih poremećaja

kao što su šizofrenija,
bipolarni poremećaj i depresija?

Zašto su one ovde na prvom mestu?

Verovatno postoje tri razloga.

Jedan je da su veoma raširene.

Otprilike jedan od pet ljudi oboleće

od jedne vrste tih poremećaja
u toku svog života.

Drugo, neke ljude

to, naravno, zaista onesposobi,

što se dešava u 4-5 procenata,

možda jedan u 20 bude zaista onesposobljen
nekom od ovih bolesti.

Ali ono što zaista utiče na te brojke,

na taj visok morbiditet
i do neke mere visoku smrtnost

to je činjenica da one nastaju
vrlo rano u životu.

Kod polovine će se pojaviti do 14. godine,
kod 75 procenata do 24. godine,

što daje sasvim drugačiju sliku
od one koja se vidi

ako je reč o raku ili o bolestima srca,
dijabetesu, hipertenziji -

kod većine glavnih bolesti

za koje mislimo da su izvori
morbiditeta i smrtnosti.

To su u stvari hronični
poremećaji mladih ljudi.

Obratio sam vam se sa rečima
da imam neke dobre vesti.

Ovo očito nije jedna od njih.

Ovaj deo je

možda najteži za mene

i na neki način je jedna
vrsta ispovesti za mene.

Moj posao se sastoji iz toga da zapravo

osiguramo napredak
kod svih tih poremećaja.

Ja radim za saveznu vladu.

Zapravo radim za vas, vi mi dajete platu.

I možda ćete sada,kada znate šta radim

ili možda šta sam propustio da uradim,
pomisliti da bi trebalo da me otpuste

i ja bih to sigurno mogao da razumem.

Ali ono što želim da sugerišem

i razlog zbog čega sam ovde,

to je da vam kažem da mislim
da smo skoro zašli u sasvim drugačiji svet

ako razmišljamo o tim bolestima.

To će donekle zavisiti

od rada za koji ćete čuti danas.

To će biti zaista uzbudljivo

i tehnički istinski transformativno.

Želim zapravo da vam prenesem

da su najbitnije informacije konceptualne.

Ono o čemu sam vam do sada govorio

su mentalni poremećaji, bolesti uma.

To zapravo postaje prilično nepopularan
izraz ovih dana

i ljudi osećaju, iz bilo kog razloga,

da je politički bolje da se koristi izraz
poremećaji ponašanja

i da se o tome govori
kao o poremećajima u ponašanju.

Pošteno. To jesu poremećaji ponašanja

i jesu poremećaji uma.

Ali voleo bih da predložim
to da su oba ova pojma,

koja su u igri sto godina ili više,

sada u stvari prepreke za
ostvarivanje napretka,

a napredak koji treba
ovde idejno da napravimo

je da ponovno promislimo o tim
poremećajima kao o moždanim poremećajima.

Neki od vas će sada reći:

"O bože, evo nas opet.

Sada ćemo slušati
o biohemijskoj neravnoteži

ili ćemo slušati o lekovima

ili ćemo čuti vrlo uprošćenu misao

koja će naše subjektivno iskustvo
pretvoriti u molekule

ili možda u neku vrstu
veoma jednostranog razumevanja

o tome šta to znači imati depresiju
ili šizofreniju."

Tokom ovog dana

čućete da kada pričamo o mozgu,

to može biti sve drugo, samo ne
jednostrano, uprošćeno ili redukovano.

Zavisi, naravno, na kom nivou

ili u kom obimu želite da razmišljate,

ali to je organ nadrealne složenosti

i mi smo tek na početku razumevanja

čak i toga kako da ga proučavamo,

da li kao 100 milijardi neurona
smeštenih u korteksu

ili 100 biliona sinapsi

koje čine sve spojeve.

Tek smo započeli da odgonetamo

kako da se latimo ove veoma složene mašine

koja obrađuje informacije
na izvanredne načine

i koristi naše sopstvene umove da razume
taj zapleteni mozak

koji je potpora našim sopstvenim mislima.

To je zapravo vrsta okrutnog
evolucijskog trika

da jednostavno nemamo mozak

koji bi bio dovoljno dobro spojen
da bi se sam razumeo.

Ali zapravo napredujemo,
i zbog nekih tehnologija

o kojima ćete danas čuti

zapravo možemo da počnemo
da ovo povezujemo.

Na neki način vas on zapravo nagoni,

da, kada ste na sigurnom području
proučavanja ponašanja ili saznanja,

nečega što možete da promatrate,

da se to na neki način čini
jednostavnijim i redukovanijim,

nego pokušavanje da se bavite ovim
veoma složenim, tajanstvenim organom

koji počinjemo da pokušavamo da razumemo.

Dakle, u slučaju moždanih poremećaja

o kojima sam vam već pričao, depresiji,

opsesivno kompulsivnom poremećaju,
posttraumatskom stresnom poremećaju,

iako nemamo produbljeno,
suštinsko razumevanje

kako se oni nenormalno obrađuju

ili šta mozak radi kod tih bolesti,

uspeli smo već da identifikujemo
neke razlike u spojevima ili neke načine

na koje su tokovi različiti

kod ljudi s tim poremećajima.

Mi to nazivamo ljudski konektom

i možete ga zamisliti
kao neku vrstu šeme za povezivanje mozga.

Čućete više o tome za nekoliko minuta.

Ovde je važan deo da kada
počnete da posmatrate

ljude s ovim poremećajima,

jednog od nas petoro
koji se na neki način bori,

otkrivate da postoje mnoge varijacije

u načinu na koji je mozak povezan,
ali da postoje i predvidljivi šabloni.

Ovi šabloni su faktori rizika

za razvoj jednog od ovih poremećaja.

To je malo drugačije od načina mišljenja
o poremećajima mozga kao što su

Hantingtonova, Parkinsonova
ili Alchajmerova bolest

gde imate porušeni deo vaše moždane kore.

Ovde je reč o zastoju u saobraćaju
ili o zaobilaznicama

ili je ponekad problem samo u
načinu kako su stvari povezane

i načinu na koji mozak funkcioniše.

Mogli biste to uporediti, ako želite,

s infarktom miokarda, srčanim udarom,
na jednoj strani,

gde imate odumrlo tkivo u srcu,

naspram aritmije,
gde organ jednostavno ne funkcioniše

zbog unutrašnjih komunikacijskih problema.

U oba slučaja biste mogli umreti;

a samo u jednom od njih
naći ćete veliko oštećenje.

Kada razmišljamo o tome,

možda je bolje da se, u stvari,

malo udubimo u jedan određeni poremećaj,

u šizofreniju.

Mislim da je to dobar slučaj
da se pomogne u razumevanju

toga zašto je bitno misliti
o ovome kao poremećaju mozga.

Šizofrenija je poremećaj koji se javlja

što se tiče simptoma psihoze,

što je način na koji je dijagnostikujemo,

prividi, halucinacije,
problemi sa razmišljanjem,

problemi s pažnjom,

uglavnom u periodu
od 18 do 22, 23, 24. godine.

Ovo su snimci skenera Džudi Rapoport
i njenih kolega

na Nacionalnom institutu za
mentalno zdravlje

na kojima su proučavali decu
s veoma ranom pojavom šizofrenije,

i već možete videti u gornjem delu

područja koja su crvena ili
narandžasta, žuta,

to su mesta u kojima je
manje sivih ćelija,

i kako su ih pratili
u periodu od 5 godina,

upoređivali ih s kontrolnim
starosnim uzorcima,

možete videti da posebno u predelima

kao što je dorzolateralni
prefrontalni deo korteksa

ili superiorni temporalni girus

postoji temeljan gubitak sivih ćelija.

I to je važno,

ako pokušate da ovo modelirate,

možete da razmišljate o normalnom razvoju

kao o procesu u kome se
gubi masa moždane kore,

sive ćelije korteksa,

Kod šizofrenije se dešava

da u nekom trenutku pređete tu tačku

i kada se to desi,

prelazite prag, a prag je taj

gde kažemo, ovo je osoba
koja ima tu bolest,

zato što oni imaju simptome u ponašanju,

halucinacije i privide.

To je nešto što možemo promatrati.

Ako pogledate izbliza,

možete videti da su
zapravo prešli različite pragove.

Oni su prešli moždani prag mnogo ranije

možda ne u starosti od 22 ili 20 godina

nego već u starosti od 15 ili 16

počinjete da uočavate
da je razvojna putanja sasvim različita

na nivou mozga, ali ne i
na nivou ponašanja.

Zbog čega je to važno?

Prvo zato što kod moždanih poremećaja,
ponašanje se poslednje promeni.

Mi to znamo za Alchajmerovu, Parkinsonovu,
Hantingtonovu bolest.

Promene u mozgu postoje deceniju ili više

pre nego što se primete prvi znaci
promena u ponašanju.

Instrumenti koje sada imamo,
a ovome ćete čuti više

u toku dana,

poboljšavaju se svake godine,

sada nam dozvoljavaju da otkrijemo
ove moždane promene mnogo ranije,

mnogo pre nego što se simptomi pojave.

Ali, ono što je najvažnije,
da se vratimo na početak.

Dobre vesti u medicini su

rana otkrića, rane intervencije.

Da smo čekali do srčanog udara,

svake godine bi u ovoj zemlji stradalo

više od milion života od bolesti srca.

To je tačno to što radimo danas

kada odlučujemo da svaki oboleli
od jednog od tih moždanih poremećaja,

poremećaja moždanog toka,
ima poremećaj ponašanja.

Mi čekamo dok se ponašanje ne ispolji.

To nije rano otkrivanje.
To nije rana intervencija.

Sada da razjasnim, mi još nismo
sasvim spremni da to radimo.

Nemamo sve činjenice.

Zapravo još ne znamo
ni kakvi će biti instrumenti,

niti tačno šta da tražimo
u svakom primeru

da bismo mogli dopreti tamo pre nego
što se pojave promene u ponašanju.

Ali ovo nam govori koliko je nužno da
o tome razmišljamo i gde treba da idemo.

Da li ćemo uskoro u tome biti?

Mislim da je to nešto što će se dogoditi

tokom sledećih par godina,

ali bih voleo da završim citatom

o pokušaju predviđanja
kako će se to dogoditi,

nekoga ko je mnogo razmišljao

o idejnim i tehnološkim promenama:

"Mi uvek precenjujemo promene
koje će se dogoditi

u sledeće dve godine i potcenjujemo

promene koje će se dogoditi
u sledećih 10." - Bil Gejts

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)