Skloništa za nepogode napravljena od papira

Dugo pre nego što je održivost postala slogan, arhitekta Šigeru Ban počeo je svoje eksperimente sa ekološki pogodnim gradivnim materijalima poput kartonskih cevi i papira. Njegove neverovatne strukture su često namenjene da budu privremeni smeštaj i smišljene da pomognu onima koji su lišeni svog imetka u područjima pogođenim nepogodama poput Haitija, Ruande ili Japana. Ipak te zgrade često ostaju kao voljeni deo pejzaža, dugo nakon što su ispunile svoju prvobitnu svrhu. (Snimljeno na TEDxTokyo)

Zdravo, ja sam arhitekta.

Ja sam jedini arhitekta u svetu

koji pravi zgrade od papira
poput ove kartonske cevi,

a ova izložba je prva koju sam uradio

koristeći papirne cevi.

1986, mnogo pre nego
što su ljudi počeli da pričaju

o ekološkim problemima
i problemima životne sredine,

počeo sam da testiram papirne cevi

kako bih ih upotrebio
kao građevinski materijal.

Veoma je komplikovano testirati
novi materijal za zgradu

ali ovo je dosta snažnije
nego što sam očekivao

i takođe je lako načiniti ga vodootpornim,

a pošto je industrijski materijal

takođe ga je moguće učiniti
otpornim na vatru.

1990. sam napravio privremenu strukturu.

Ovo je prva privremena zgrada
napravljena od papira.

Tu je 330 cevi prečnika 55 centimetara.

Ima samo 12 cevi

prečnika 120 centimetara ili 4 stope.

Kao što vidite na fotografiji,
unutra se nalazi toalet.

Za slučaj da vam je nestalo toalet papira,

možete otkinuti unutrašnjost zida.
(Smeh)

Veoma je korisno.

2000. je bio veliki sajam u Nemačkoj.

Pitali su me da projektujem zgradu

jer su tema sajma bili ekološki problemi.

Izabrali su mene da napravim
paviljon od papirnih cevi,

od papira koji se može reciklirati.

Cilj mog dizajna se ne ispunjava
onda kada se on završi.

Cilj se ispunjava onda
kada je zgrada srušena,

jer u svakoj zemlji grade mnogo paviljona,

ali nakon pola godine stvara se
mnogo industrijskog otpada

tako da moja zgrada mora
da se reciklira ili ponovo iskoristi.

Nakon toga, zgrada je reciklirana.

To je bio cilj mog dizajna.

Onda sam imao sreće
i pobedio sam na takmičenju

za izgradnju drugog
Pompidu centra u Francuskoj

u gradu Mec.

Želeo sam da iznajmim
kancelariju u Parizu

ali sam bio siromašan,

tako da to nisam mogao da priuštim,

pa sam odlučio da svoje studente
povedem u Pariz

i da izgradimo svoju kancelariju
na vrhu Pompidu centra u Parizu,

i to sami.

Poneli smo papirne cevi i drvene zglobove

da bismo završili kancelariju
dugu 35 metara.

Tamo smo boravili 6 godina,
a da nismo platili kiriju.

(Smeh)
(Aplauz)

Hvala vam.
Imao sam jedan veliki problem.

Kako smo bili deo izložbe,

čak i kada je neki prijatelj
želeo da me vidi, morao je da kupi kartu.

To je bio problem.

Onda sam završio centar Pompidu
u Mecu.

To je sada veoma popularan muzej

i stvorio sam veliki spomenik za vladu.

Ali onda sam se veoma razočarao

u moje zanimanje kao arhitekte,

jer mi ne pomažemo, ne radimo za društvo

već radimo za privilegovane ljude,

bogate ljude, vladu, graditelje naselja.

Oni imaju novac i moć.

To je nevidljivo.

Oni nas unajmljuju da otelotvorimo
njihovu moć i novac

kroz monumentalnu arhitekturu.

To je naše zanimanje,
čak i kroz istoriju je isto,

čak i sada radimo istu stvar.

Bio sam veoma razočaran
što ne radimo za društvo,

iako ima tako mnogo ljudi

koji su izgubili domove
zbog prirodnih katastrofa.

Ali moram da kažem
da više ne postoje prirodne katastrofe.

Na primer, zemljotresi ne ubijaju ljude,

nego zgrade koje se urušavaju.

To je odgovornost arhitekata.

Ljudima je onda potreban
privremeni smeštaj

ali tu ne rade arhitekte

jer su zauzeti radeći
za privilegovane ljude.

Pa sam pomislio da čak i kao arhitekte

možemo biti uključeni u rekonstrukciju
privremenog smeštaja.

Možemo ga načiniti boljim.

Zato sam počeo da radim u oblastima
pogođenim katastrofom.

1994. bila je velika katastrofa
u Ruandi u Africi.

Dva plemena su se međusobno borila
- Hutu i Tutsi.

Preko 2 miliona ljudi
postali su izbeglice.

Ali iznenadio sam se kada sam video
sklonište, kamp za izbeglice

koje su organizovale Ujedinjene nacije.

Siromašni su i smrzavaju se

pod ćebadima u sezoni kiša,

a u skloništima Ujedinjenih nacija

obezbedili su samo plastični krov

i izbeglice su morale
da seku drveće, baš ovako.

Ali preko dva miliona ljudi
seklo je drveće

To je postalo veliko, silno krčenje šuma

i ekološki problem.

Zbog ovoga su počeli da dele
aluminijumske cevi i barake.

Veoma su skupe,
izbacuju ih da bi dobili novac

i onda ponovo seku drveće.

Predložio sam moju ideju
da situaciju poboljšamo

koristeći ove cevi
od recikliranog papira

zato što su jeftine i jake,

ali moj budžet je samo
50 američkih dolara po jedinici.

Napravili smo 50 jedinica
kao test posmatranja

izdržljivosti na vlagu, termite i ostalo.

Godinu dana kasnije, 1995.
u Kobeu u Japanu

imali smo veliki zemljotres.

Skoro 7000 ljudi je poginulo

i grad poput ovog u okrugu Nagata

bio je ceo spaljen u požaru
nakon zemljotresa.

Takođe sam saznao da ima mnogo
izbeglica iz Vijetnama

koje pate i skupljaju se
u katoličkoj crkvi -

cela zgrada bila je potpuno uništena.

Otišao sam tamo i predložio sveštenicima:

"Zašto ne bismo ponovo sagradili crkvu
od papirnih cevi?"

On je rekao: "Bože moj, jesi li ti lud?

Predlažeš to nakon požara?"

Nikada mi nije ukazao poverenje,
ali nisam odustao.

Počeo sam da putujem za Kobe

i upoznao sam društvo Vijetnamaca.

Ovako su živeli u parku sa veoma lošim

plastičnim pokrivačima.

Predložio sam obnovu.
Skupio sam novac od priloga.

Za njih sam napravio
sklonište od papirnih cevi,

a kako bi za studente bilo lako
da ih naprave

kao i da ih unište,

za osnovu sam koristio gajbe od piva.

Za pomoć sam pitao pivaru Kirin

jer je u to vreme pivara Asahi

pravila crvene gajbe za pivo,

koje se nisu slagale
sa bojom papirnih cevi.

Slaganje boja je veoma bitno.

Takođe se sećam da smo očekivali

da ćemo u gajbama dobiti pivo,

ali bile su prazne.
(Smeh)

Sećam se da je to bilo
veoma razočaravajuće.

Sa svojim studentima preko leta

sagradili smo preko 50 jedinica skloništa.

Konačno mi je i sveštenik
ukazao poverenje za obnovu.

Rekao je: "Dok god sam skupiš novac

i dovedeš svoje studente na obnovu,
možeš da uradiš to."

Proveli smo pet nedelja u obnovi crkve.

Trebalo je da tu ostane tri godine

ali ostala je 10
jer su je ljudi obožavali.

Onda su na Tajvanu imali veliki zemljotres

i predožili smo da doniramo ovu crkvu,

pa smo je rastavili

i poslali je volonterima na sastavljanje.

I danas stoji na Tajvanu
kao stalna zgrada.

Tako da je ova zgrada postala trajna.

Onda sam se zapitao,
šta je trajna, a šta privremena zgrada?

Čak i zgrada od papira

može biti trajna dokle god je ljudi vole.

Čak i zgrada od betona
može biti privremena

ako je cilj da se zaradi novac.

U Turskoj se 1999. desio veliki zemljotres

i otišao sam tamo da iskoristim
lokalne materijale i napravim sklonište.

2001. u zapadnoj Indiji
takođe sam napravio sklonište.

2004. u Šri Lanki nakon
zemljotresa na Sumatri

i cunamija, obnovio sam
sela muslimanskih ribara.

2008. u Čengduu, u oblasti Sičuan u Kini

skoro 70 000 ljudi je poginulo,

a naročito je uništeno mnogo škola

zbog korupcije između vlasti
i izvođača radova.

Zamolili su me da obnovim
privremenu crkvu.

Poveo sam svoje studente iz Japana
da rade sa kineskim studentima.

Za mesec dana završili smo
devet učionica,

preko 500 kvadratnih metara.

Još uvek se koriste, čak i nakon
skorašnjeg zemljotresa u Kini.

2009. u Italiji, u L'Akvili,
takođe se desio veliki zemljotres.

Ovo je veoma zanimljiva slika:

bivši premijer Berluskoni

i japanski bivši bivši bivši bivši
premijer gospodin Aso -

znate, jer moramo da menjamo
premijera svake godine.

Oni su veoma ljubazni
i finansirali su moj model.

Predložio sam veliku obnovu,
privremenu muzičku salu

jer je L'Akvila veoma poznata po muzici

a sve koncertne dvorane su bile uništene,

pa su se muzičari iseljavali.

Predložio sam to gradonačelniku,

da želim da obnovim
privremeni auditorijum.

On je rekao: "Dok god to uradiš
svojim novcem, može."

Imao sam puno sreće.

Gospodin Berluskoni
sazvao je sastanak grupe G8

i došao je naš bivši premijer

i pomogli su nam da skupimo novac

i dobio sam pola miliona evra
od japanske vlade

za obnovu ovog privremenog auditorijuma.

2010. je bio veliki zemljotres na Haitiju,

ali je nemoguće doleteti tamo

pa sam otišao u Santo Domingo
u susednoj zemlji,

i vozio šest sati da dođem do Haitija

sa lokalnim studentima iz Santo Dominga

kako bismo napravili 50 jedinica
skloništa od lokalnih papirnih cevi.

Ovo se desilo u Japanu pre dve godine,
na severu Japana.

Nakon zemljotresa i cunamija

ljudi su morali da se evakuišu
u velike prostorije poput sala za fizičko.

Ali pogledajte ovo.
Nema privatnosti.

Ljudi pate, mentalno i fizički.

Otišli smo tamo da izgradimo odeljke

sa svim studentima volonterima
sa papirnim cevima,

jednostavno sklonište sa okvirom
od cevi i zavesom.

Ipak neki od nadređenih u objektu

nisu hteli da to radimo
jer, kako su rekli,

jednostavno je postalo teže
da kontrolišu ljude.

Ali zaista je neophodno da se to uradi.

Nemaju dovoljno ravnog zemljišta
da sagrade

standardne vladine jednospratne
zgrade poput ovih.

Pogledajte ovo.
Čak i civilna vlada pravi

tako slabu konstrukciju
privremenog smeštaja,

tako gustu i neurednu jer nema skladišta,
ničega, voda curi,

pa sam pomislio da moramo
da napravimo višespratnu zgradu

jer nema dovoljno zemljišta
i ovo nije baš udobno.

To sam predložio gradonačelniku
dok sam pravio odeljke.

Konačno sam upoznao veoma finog
gradonačelnika u selu Onagava

u Mijagiju.

Zamolio me je da napravim trospratne
zgrade na igralištima za bejzbol.

Koristio sam kontejner za transport

i studenti su takođe pomogli
da napravimo

sav nameštaj u zgradi

kako bi im bilo udobno,

u granicama vladinog budžeta.

Površina kuće je identična

ali je kuća sada puno udobnija.

Dosta ljudi želi da zauvek ostane ovde.

To me je veoma obradovalo.

Sada radim u Krajstčerču na Novom Zelandu.

Oko 20 dana pre nego što se desio
zemljotres u Japanu,

oni su takođe imali veliki zemljotres

i dosta japanskih studenata
je takođe poginulo,

a najvažnija katedrala u gradu,

simbol Krajstčerča,
bila je potpuno uništena.

Zamolili su me da dođem i obnovim
privremenu katedralu.

Ovi radovi su u toku.

Hteo bih da nastavim da pravim zgrade

koje ljudi vole.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)

Hvala vam.
(Aplauz)

Mnogo vam hvala.
(Aplauz)