Гојазност + Глад = 1 глобални проблем хране

Ко-ауторка филантропске торбе ”FEED”, Елен Густафсон каже да су глад и гојазност две стране истог новчића. На конференцији TEDxEast лансирала је ”Пројекат 30” - посвећен промени начина на који узгајамо и једемо храну у наредних 30 година, и решавању глобалне неједнакости у усхрани, која стоји иза обе епидемије.

Ја сам Елен
и потпуно сам опседнута храном.

Али, у почетку нисам била
опседнута храном.

У почетку сам била опседнута
политиком глобалне безбедности

зато што сам живела у Њујорку
11.септембра,

а то је очигледно била веома важна ствар.

И прешла сам из политике
глобалне безбедности на храну

зато што сам схватила да,
када сам гладна, онда сам стварно бесна.

И претпостављам да је и остатак света.

Нарочито ако сте гладни
и ако су вам деца гладна

и комшијина деца су гладна
и цео комшилук је гладан,

прилично сте љути.

Кад гле, изгледа као да су

делови света у којима се гладује

истовремено и прилично небезбедни.

Тако сам прихватила посао у Светском
Програму Хране Уједињених нација

да бих се суочила
са тим питањима безбедности

кроз питања o храни.

И док сам била тамо, наишла сам

на нешто што је, по мом мишљењу,
њихов најбољи програм.

Зове се ”Исхрана у школи”,
и веома је једноставна идеја

о томе како да стигнемо у центар
круга сиромаштва и глади

који још увек постоји за много људи
широм света и зауставимо га.

Давање бесплатног оброка
ће децу привући у школу,

дакле пружити им образовање, што је
први корак за излазак из сиромаштва.

Али им исто тако даје
све неопходне хранљиве материје

које су им потребне
за ментални и физички развој.

Док сам радила у УН,
упознала сам девојку по имену Лорен Буш.

Она је имала феноменалну идеју

да продајемо торбу
под називом ”FEED” -

што је на наки леп начин иронично
јер ту торбу можете да вежете.

Али свака продата торба ће обезбедити

годишњу вредност оброка за једно дете.

Толико је једноставно
да смо смислили, у реду,

да би се обезбедила годишња

храна за школу, потребно је
између 20 и 50 долара.

Могли бисмо да продајемо ове торбе
и да зарадимо гомилу новца

и подигнемо свест
о Светском Програму Хране.

Али, наравно, понекад се ствари
у УН одвијају веома споро,

и у принципу су нас одбили.

И мислиле смо, ово је тако
добра идеја и зарадиће толико новца”.

Тако да смо одлучиле да
отворимо нашу компанију,

што смо и урадиле пре три године.

То је био мој први сан, да отворим
фирму под називом ”FEED”.

А ево како изгледа наш сајт.

Направили смо ову торбу за Хаити
и пласирали је само месец дана након

земљотреса, да бимо обезбедили
школске оброке за децу Хаитија.

”FEED” напредује сјајно.

До сада смо обезбедили 55 милиона оброка
деци широм света

тако што смо продали 550,000 торби.

Све ово време када размислите о глади,

о њој је тешко размишљати,
јер ми у ствари размишљамо о јелу.

Ја много размишљам о храни
и стварно је волим.

А оно што је помало чудно
о међународној глади

и међународним питањима

је да већина људи жели да зна
шта радимо у Америци.

Шта се ради за америчку децу?

Глад је свакако присутна у Америци,

49 милиона људи
и скоро 16,7 милиона деце гладује.

То је прилично много за нашу земљу.

Глад свакако има другачије значење
у Америци него у остатку света,

али јако је важно суочити се
са питањем глади у сопственој земљи.

Али очигледно,
већи и прилично заступљен проблем

који је свима познат је гојазност.

Друга страшна ствар
је да су и глад и гојазност

у порасту у последњих 30 година.

Нажалост, гојазност
није само проблем у Америци.

Она се заправо шири целим светом

углавном путем прехрамбеног система
који ми извозимо.

Бројке су прилично страшне.

Има милијарду гојазних или угојених људи

и милијарду гладних људи.

Ове две ствари изгледају
као два раздвојена проблема,

али почела сам да размишљам о томе
шта су гојазност и глад.

О чему се у њима ради?

Оба су у вези са храном.

А када размишљате о храни,

схватите да је у основи оба појма

у ствари, проблематична земљорадња.

А храна долази из земљорадње.

Земљорадња је у Америци веома занимљива.

Веома је консолидована.

А земљорадњом произведена храна
води ка храни коју једемо.

Та храна је мање више кукуруз,
соја и пшеница.

И као што можете да видите,
то је ¾ хране коју углавном једемо,

а то су прерађена и брза храна.

Нажалост, у последње три деценије
се нисмо показали успешним

са нашим земљорадничким системом

и преношењем наших технологија
на остатак света.

Афричка земљорадња је,
а у Африци се гладује највише на свету,

у ствари нагло опала,

док је гладовање порасло.

Некако нисмо направили везу

са извозом доброг земљорадничког система

који ће помоћи да се нахране
људи широм света.

Ко се бави земљорадњом?
То је оно што је мене занимало.

Зато сам стала на велико буре
житарица у централном делу САД-а.

То ми реално није помогло
да разумем пољопривреду,

али мислим да сам направила добар снимак.

Знате, реално

разлика између земљорадника у Америци,

који су заправо, то сам схватила када сам

била у централном делу САД-а,
прилично огромни.

Њихове фарме су исто огромне.

Али земљорадници широм света

су веома мршави, јер гладују.

Најгладнији људи на свету су мали,
породични земљорадници.

Већина су жене -

што је потпуно друга тема
у коју сада нећу улазити,

али бих једном волела
да причам и о феминизму.

Мислим да је веома интересантно

сагледати земљорадњу са ове две стране.

Овде је ова велика,
консолидована земљорадња

која је довела до онога
што једемо у Америци.

А појавила се отрпилике 1980,

после нафтне кризе,

када се догодила масовна консолидација,

масовни егзодус
малих земљорадника у овој држави.

А онда током истог периода,

пустили смо афричке фармере
да раде оно што желе.

Нажалост, оно што је узгојено
завршава на нашим тањирима.

А у Америци, много онога што једемо

је довело до гојазности и до праве промене

састава наше исхране
у последњих 30 година.

Потпуна лудост.

Петина деце испод 2 године узраста
пије газирана пића.

Јуху! Не би требало да стављате
газирана пића у флашице.

Али људи то раде
јер су газирана пића јефтина.

Тако да се наш цео прехрамбени систем
у последњих 30 година

стварно променио.

А то није само у нашој земљи,

ми тај систем заправо извозимо
широм света.

А кад погледате податке
из најнеразвијенијих земаља -

посебно из градова,
који расту веома брзо -

људи једу америчку прерађену храну.

И током једне генерације,

пређу са гладовања

и свих штетних здраствених
последица гладовања,

на гојазност и ствари као што су дијабетес

и срчана обољења,
све током једне генерације.

Тако да тај проблематични
прехрамбени систем

утиче и на гладовање и на гојазност.

Да не давим,

али ради се о глобалном
прехрамбеном систему

где има милијарду гладних људи
и милијарду гојазних људи.

Само се на тај начин
та ситуација може посматрати.

И уместо да те две ствари схватамо

као два одвојена проблема,

заиста је важно да на њих
гледамо као на један систем.

Добијамо доста хране
са свих страна света.

И људи широм света
увозе наш прехрамбени систем.

Веома је важно да почнемо
на то да гледамо на нови начин.

Научила сам нешто -

ви технолози који сте пристуни,
ја стварно не припадам вашој групи -

али изгледа да је потребно 30 година

да би већина технологија срасла са нама,

као што су миш и интернет
и ”Windows" систем.

Постоје тридесетогодишњи циклуси.

Мислим да 2010. може бити
веома занимљива година

јер се тада завршава
тридесетогодишњи циклус.

Исто тако је и рођендан
глобалног прехрамбеног система.

То је први рођендан
о коме желим да говорим.

Знате, ако стварно мислимо

да се ово десило у последњих
30 година, онда има наде.

Навршава се 30 година
генетички модификованих усева

и ”Big gupl” сока, ”Биг Мек-а”
и концентрисаног кукурузног сирупа,

и пољопривредне кризе у Америци

и промене у нашем односу
према интернационалној пољопривреди.

Дакле, има много разлога због којих
би овај тридесетогодишњи период

требало сматрати креацијом
новог прехрамбеног система.

Нисам само ја опседнута овим
тридесетогодишњим периодом.

Познатији људи као што су Мајкл Полан

и Џејми Оливер, док је говорио
поводом добијања TED награде,

су поменули да су ове
последње три деценије

веома важне за промену
у нашем прехрамбеном систему.

Мени је 1980. година веома важна

јер је ове године
и моја тридесетогодишњица.

Током мог живота,

доста онога што се у свету догодило -

а пошто сам ја опседнута храном -

доста се ствари и променило.

Мој други сан је да сматрам

да можемо да гледамо на следећих 30 година

као на време за промену
прехрамбеног система.

А добро знамо шта се десило у прошлости,

тако да ако сада почнемо
и погледамо технологије

и побољшања прехрамбеног система
на дуге стазе,

можда ћемо моћи да променимо
прехрамбени систем.

Тако да када будем давала свој следећи
TED говор са 60 година старости,

моћи ћу да кажем да смо били успешни.

Зато данас проглашавам
почетак нове организације,

новог фонда у оквиру фондације
”FEED”, под називом ”Пројекат 30”.

Тај пројекат је фокусиран

на идеје о промени

прехрамбеног система на дуге стазе.

Ако сакупимо интернационалне
поборнике који се боре са светском глађу

и оне који се боре са гојазношћу код нас,

можемо да тражимо решења на дуге стазе

која ће прехрамбени систем
побољшати за све нас.

Сви ми обично мислимо
да су ови системи другачији.

А људи полемишу о томе да ли органска
храна може нахранити свет.

Али ако узмемо тридесетогодишњи поглед,

постоји нада за сарадњу.

Надам се да спајајући
веома различите организације

као што су кампања ”Један”
или ”Спора Храна”,

које у овом тренутку
немају много тога заједничког,

можемо да разматрамо дуготрајна,
холистичка и системска решења

која ће побољшати храну за све.

Једна од идеја које сам ималa

је о томе да деци из Јужног Бронкса
требају јабуке и шаргарепе,

а исто то треба деци из Боцване.

Како ћемо тој деци допремити ту храну?

Друга, од скоро глобална ствар,
је производња меса и рибе.

Морамо разумети
како да произведемо протеин

на начин које ће бити здрав
за природну средину и за људе

да бисмо се суочили са стварима
као што су промена климе,

и начин на који користимо
петрохемијска вештачка ђубрива.

Знате, ове важне теме

су дуготрајне

и важне и за људе у Африци
који су мали, породични земљорадници

и за људе у Америци
који су земљорадници и једу.

Такође подржавам другачије
размишљање о прерађеној храни

у коме загађења као што су
петрохемијска средства

и спирање вештачких ђубрива у реке,
заправо имају цену

која је урачуната у цену производа,
на пример чипса.

Ако та кеса чипса постане

скупља од јабуке,

онда је можда време за другачији став

личне одговорности о избору хране

јер избор онда постаје разноврстан,
насупрот ситуацији

у којој је ¾ производа направљено
од кукуруза, соје и пшенице.

Лансирали смо вебсајт ”30Project.org”

а за почетак сам сакупила
коалицију неколико организација

која ће у наредних
неколико месеци порасти.

Али стварно се надам да ћете сви
размишљати о начинима који ће вам

омогућити да гледате
на ове ствари на дуге стазе

и да направите промену.

(Аплауз)