Šta se dešava kada u gradu ponestane mesta za mrtve

„Ako želite da otvorite svoje groblje“ u Ujedinjenom Kraljevstvu, kaže Alison Kiling, „zapravo to i možete“. Ona dosta razmišlja o tome gde umiremo i sahranjujemo se, a u ovom govoru, arhitekta i članica TED Fellows programa nudi otrežnjujuću ekonomsku i socijalnu perspektivu zanemarenog dela naših naselja i gradova: groblja. Konkretno se baveći domaćim zakonima, otkriva fascinantne, ponekad smešne i često kontradiktorne regulative o tome gde možete biti sahranjeni.

Imam za vas zanemarenu,
ali potencijalno unosnu

priliku za investiciju.

Tokom proteklih deset godina
u Ujedinjenom Kraljevstvu,

zarada od grobnih mesta
prevazišla je tržište nekretnina

u razmeri od oko tri prema jedan.

Otvaraju se privatna groblja
sa parcelama na prodaju za investitore,

a cene kreću od oko 3900 funti

i očekuje se da dostignu rast
od oko 40 odsto.

Najveća prednost je to što je ovo tržište
sa neprekidnom potražnjom.

Ovo je pravi predlog

i postoje kompanije
koje zaista nude ovakve investicije,

ali je moje interesovanje
prilično drugačije.

Ja sam arhitekta i urbana dizajnerka,

i proteklih godinu i po

posmatrala sam kako pristupamo
smrti i umiranju

i kako su oblikovali naše gradove
i građevine u njima.

Letos sam održala svoju prvu izložbu

o smrti i arhitekturi u Veneciji,

a zvala se „Smrt u Veneciji“.

Budući da je smrt tema

o kojoj je mnogima
neprijatno da razgovaraju,

izložba je bila osmišljena
da bude prilično razigrana -

da bi ljudi bukvalno mogli da se uključe.

Tako je jedan od naših eksponata
bila interaktivna mapa Londona

koja je pokazivala
koliko je tačno nekretnina u gradu

dato smrti.

Dok prelazite rukom preko mape,
ime dela nekretnine -

zgrade ili groblja -

se pokaže.

Beli oblici koje vidite,

sve su to bolnice,
domovi za teško obolele,

mrtvačnice i groblja u gradu.

Zapravo, većina su groblja.

Hteli smo da pokažemo da,
iako su smrt i sahrane

nešto o čemu možda ne razmišljamo,

one su svuda oko nas
i važan su deo naših gradova.

Oko pola miliona ljudi
godišnje umre u Ujedinjenom Kraljevstvu,

i od njih, oko četvrtina
će želeti da bude sahranjena.

Međutim, u Ujedinjenom Kraljevstvu,

kao i u mnogim državama Zapadne Evrope,

ponestaje mesta za sahranjivanje,

pogotovo u većim gradovima.

Uprava šireg Londona
je svesna ovoga već neko vreme,

a glavni uzroci su rast populacije,

činjenica da su
postojeća groblja skoro puna.

Postoji običaj u Britaniji da se smatra
da su grobovi zauvek zauzeti,

a postoji i pritisak novogradnje -
ljudi žele da koriste to isto zemljište

da grade kuće, kancelarije ili prodavnice.

Tako su došli do novih rešenja.

Pomislili su da možda možemo
da koristimo grobove posle 50 godina.

Ili možemo da zakopamo ljude učetvoro,

tako da njih četvoro
može da se sahrani u istoj parceli,

i tako efikasnije možemo
da iskoristimo zemlju,

i na taj način će, nadamo se,
London i dalje imati mesta

za sahranjivanje ljudi
u bližoj budućnosti.

Međutim, tradicionalno, o grobljima
se lokalne vlasti nisu starale.

Zapravo, iznenađujuće je
da ne postoji pravna obaveza

da iko u Ujedinjenom Kraljevstvu
obezbeđuje grobna mesta.

Tradicionalno, to su obavljale
privatne i religijske organizacije,

poput crkava, džamija i sinagoga.

Međutim, povremeno je bilo
i profitnih organizacija

koje su htele da se uključe.

Znate, vide malu veličinu grobnog mesta

i tako visoku cenu,

i deluje kao da može
da se zaradi ozbiljan novac.

Tako da, ako želite da se pojavite
i otvorite svoje groblje,

zapravo možete.

Bio je jedan par u Južnom Velsu;

imali su farmu i gomilu polja do nje,

i hteli su da razviju zemljište.

Imali su gomilu ideja.

Prvo su mislili da naprave
kamp za prikolice,

ali je veće reklo ne.

Zatim su hteli da naprave ribnjak

i veće je opet reklo ne.

Onda su došli na ideju da naprave groblje

i izračunali su da bi time mogli
da povećaju vrednost svog zemljišta

sa oko 95 000 funti na preko milion.

No, doći na ovu ideju
zarađivanja na groblju,

nekako je suludo, zar ne?

Stvar je u tome što visoka cena
tih grobnih mesta

zapravo veoma obmanjuje.

Deluju kao da su skupa,

ali cena oslikava činjenicu
da mesto mora da se održava -

neko mora da kosi travu
narednih 50 godina.

To znači da je veoma teško
zarađivati od groblja,

i to je razlog što ih obično vodi
veće ili neprofitna organizacija.

U svakom slučaju, veće je
ovim ljudima odobrilo zahtev,

i sada pokušavaju da izgrade
svoje groblje.

Da vam samo objasnim kako to funkcioniše.

Ako želim nešto da izgradim u Britaniji,

groblje, na primer,

prvo moram da se prijavim
za plansku dozvolu.

Ako želim da izgradim
novu poslovnu zgradu za klijenta

ili da proširim kuću

ili ako imam radnju i želim
da je preuredim u kancelariju,

moram da nacrtam gomilu crteža

i podnesem ih veću na odobrenje.

Oni će obratiti pažnju
na to kako se uklapa u okolinu.

Gledaće kako izgleda.

Takođe će misliti i o tome kako će uticati
na lokalno okruženje.

I misliće o tome
da li će izazivati zagađenje

ili da li će biti mnogo saobraćaja
ka tome što pravim.

Ipak, gledaće i dobre stvari.

Da li će lokalnoj zajednici
doneti usluge poput prodavnica

koje bi meštani voleli da koriste.

Vagaće prednosti i mane

i doneće odluku.

Tako to izgleda ako hoću
da sagradim veliko groblje.

Međutim, šta ako imam parče zemlje

i hoću da sahranim
samo nekoliko ljudi, pet ili šest?

Pa, ako je tako - zapravo,
ne treba mi ničija dozvola!

Ne postoje gotovo nikakva pravila
o sahranjivanju u Ujedinjenom Kraljevstvu,

a i to malo što ih ima,
je o tome da se ne zagade vodeni tokovi,

poput reka i podzemnih voda.

Tako da, ako želite da napravite
sopstveno mini-groblje, možete.

Ali, mislim, stvarno, ko to radi? Zar ne?

Pa, ako ste aristokratska porodica
i imate ogromno imanje,

svi su izgledi da ćete
na njemu imati mauzolej,

i tamo ćete sahraniti porodicu.

No, najčudnije je

to što ne morate imati
zemljište određene veličine

da biste počeli da sahranjujete
ljude na njemu.

Ovo praktično znači

da se to odnosi i na dvorište
vaše kuće u predgrađu.

(Smeh)

Šta ako hoćete da probate
ovo sami kod kuće?

Postoji nekoliko veća
koja na svom sajtu imaju savete

koji mogu da vam pomognu.

Prva stvar koju vam kažu

je da prvo morate imati
potvrdu o sahranjivanju -

ne smete da ubijete ljude
i gurnete ih pod dvorište.

(Smeh)

Kažu vam i da morate
da vodite evidenciju gde se nalazi grob,

ali to je manje-više sve
što se tiče formalnih zahteva.

Istina, upozore vas
da se ovo možda neće dopasti komšijama,

ali, pravno govoreći, ne mogu
gotovo ništa da urade povodom toga.

I, za slučaj da neki od vas
još imaju ideju o zaradi,

vezano za to koliko koštaju
ta grobna mesta,

a koliko biste mogli da zaradite,

takođe vas upozore
da bi vrednost vaše kuće mogla

da padne za 20 odsto.

Mada je, zapravo, verovatnije

da niko neće ni hteti
da je kupi posle toga.

Ono što me ovde fascinira

je što ovo na neki način sumira
mnoge naše stavove prema smrti.

U Ujedinjenom Kraljevstvu,

a mislim da su brojke
verovatno slične širom Evrope,

svega oko 30 odsto ljudi
je sa nekim razgovaralo

o svojim željama vezanim za smrt,

i čak i od ljudi starijih od 75,

samo 45 odsto je pričalo o ovome.

I razlog što ljudi...

znate, misle da je njihova smrt daleko

ili misle da će ljudima biti neprijatno

ako pričaju o tome.

I znate, donekle,

postoje drugi ljudi
koji se umesto nas pobrinu za stvari.

Vlada ima sva ova pravila
i birokratiju za stvari

poput sahranjivanja, na primer,

i postoje pogrebnici,

koji čitav radni vek posvete
ovim problemima.

Međutim, što se tiče naših gradova

i toga kako se smrt
uklapa u naše gradove,

postoji mnogo manje pravila
i planiranja i mozganja

nego što pretpostavljamo.

Dakle, mi ne razmišljamo o ovome,

ali svi ljudi za koje smatramo
da misle o tome -

takođe se ne brinu o tome.

Hvala.

(Aplauz)