Šta bi bilo potrebno da se zaista "ponovo izgradi poverenje?" | Baronesa Onora O'nil (Onora O'Neill) | TEDxHousesofParliament

Baronesa O'Nil, jedna od vodećih filozofa Ujedinjenog Kraljevstva, istražuje kako olako pripisujemo ili razumemo poverenje, kao i korake koje možemo preuzeti da ovo popravimo.

Pričaću vam o poverenju

i počeću podsećanjem

na standardne stavove
koje ljudi imaju o poverenju.

Mislim da su toliko uobičajeni

da su postali klišei našeg društva.

Mislim da ih je tri.

Prvi je tvrdnja:

javio se veliki pad u poverenju,
i to mišljenje je vrlo rasprostranjeno.

Drugi je težnja: treba da
imamo više poverenja.

Treći je zadatak: poverenje
treba da povratimo.

Mislim da su te tri stvari, tvrdnja,
težnja i zadatak - sve pogrešno shvaćene.

Danas ću pokušati da vam ispričam

jednu drugačiju priču
o tvrdnji, težnji i zadatku,

koja, mislim, daje jednu
bolju sliku čitave stvari.

Prvo, tvrdnja:

zašto ljudi misle da je poverenje opalo?

Ako istinski razmislim o tome,
na osnovu sopstvenog iskustva,

ja odgovor ne znam.

Težim mišljenju da je možda opalo
u nekim aktivnostima

ili nekim institucijama,
a možda poraslo u drugim.

Nemam nikakav pregled.

Naravno, mogu da pogledam
istraživanja javnog mnenja,

a istraživanja javnog mnenja su navodno

izvor uverenja da je poverenje opalo.

Ako stvarno pogledate istraživanja
javnog mnenja tokom vremena,

nema tako puno dokaza.

To jest, osobe u koje se
nije imalo poverenja pre 20 godina -

najpre novinari i političari -
i dalje ne zavređuju poverenje.

A ljudima kojima se pre 20 godina
jako verovalo

njima se i dalje prilično veruje,
i to su sudije, medicinske sestre.

Mi ostali smo u sredini,

a uzgred, prosečan prolaznik na ulici

je gotovo tačno na sredini.

Ali da li je to dobar dokaz?

Ono što istraživanja javnog mnenja
beleže je, naravno, mišljenje.

Šta drugo mogu beležiti?

Dakle, posmatraju se opšti stavovi

koje ljudi zauzmu

kada im se postave određena pitanja.

Da li verujete političarima?

Da li verujete nastavnicima?

Kad bi vas neko pitao:

„Da li verujete piljarima?

Da li verujete prodavcima ribe?

Da li verujete nastavnicima
u osnovnim školama?".

Verovatno ćete započeti
sa: „U vezi sa čim?"

I to bi bila savršeno razumna reakcija.

I rekli biste,

kada shvatite odgovor na to:

„Pa, nekima verujem, a nekima ne."

To je savršeno razumno.

Ukratko, u našem stvarnom životu

težimo da poverenje
ukažemo na različite načine.

Ne pretpostavljamo da
će nivo poverenja -

koje dajemo svakom

u svakoj situaciji neke vrste,

zvaničniku ili funkcioneru
ili nekoj trećoj osobi -

da će taj nivo svuda biti isti.

Ja bih na primer rekla
da svakako verujem

određenoj nastavnici koju znam

da uči prvake da čitaju,

ali ne bih imala poverenja u nju
da vozi školski autobus.

(Smeh)

Možda, ipak, znam da ona nije dobar vozač.

Možda bih verovala
da moj najbrbljiviji prijatelj

može da održava razgovor,

ali ne - verovatno

ne i da sačuva tajnu.

Prosto.

Ako imamo takve dokaze
u našim običnim životima

o različitim načinima
ukazivanja poverenja,

zašto mi onda takve
informacije zaboravljamo

kada malo apstraktnije
razmislimo o poverenju?

Mislim da su ankete veoma loši
pokazatelji nivoa poverenja

koje zaista postoji,
jer pokušavaju da umanje

zdrav razum koji koristimo
kada nekom ukazujemo poverenje.

Drugo, šta je s ciljem?

Cilj je da imamo više poverenja.

Iskreno, ja smatram da je to glup cilj.

To nije nešto čemu bih ja težila.

Ja bih težila ka tome da imamo
poverenja u one koji su ga vredni,

a ne u one koji nisu.

(Smeh)

Zapravo, ja istinski pokušavam da ne dajem
poverenje onima koji ga nisu vredni.

(Smeh)

I mislim da, od ljudi
koji su, primera radi,

svoju ušteđevinu poverili gospodinu
zgodno nazvanom Mejdof,

koji ih je potom izigrao,

(Smeh)

i kad pomislim na te ljude,

da, onda pomislim
da su imali previše poverenja.

Imati više poverenja
nije pametan cilj u životu.

Pametno poklonjeno i pametno uskraćeno
poverenje su podesni ciljevi.

Kaže se da,

znači, ono što je pre svega bitno

nije poverenje,
već zavređivanje poverenja.

Procenjivanje koliko su ljudi
vredni poverenja u određenom smislu.

I ja mislim da ta procena zahteva
da obratimo pažnju na tri stvari.

Da li su sposobni?

Da li su iskreni?

Da li su pouzdani?

I ako vidimo da je neka osoba
sposobna za određene stvari,

i pouzdana i iskrena,

imamo prilično dobar osnov
da joj verujemo,

jer je vredna poverenja.

Ako, s druge strane,
nije pouzdana, onda nećemo verovati.

Imam prijatelje koji su
sposobni i pošteni,

ali se ne bih oslonila na njih
da pošalju pismo

jer su zaboravni.

(Smeh)

Imam prijatelje koji veruju

da mogu da urade određene stvari,

ali vidim da precenjuju
sopstvene sposobnosti.

I veoma mi je drago da mogu da kažem
da mislim da nemam puno prijatelja

koji su sposobni i pouzdani,
ali izrazito nepošteni.

(Smeh)

A ako ih ima, onda nisam primetila.

(Smeh)

Ali, to je ono što tražimo:

zavređivanje poverenja
pre samog poverenja.

Poverenje je odgovor na to.

Moramo da procenimo
da li je neko vredan poverenja.

To je, naravno, teško.

Tokom prethodnih nekoliko decenija
pokušali smo da stvorimo

sisteme odgovornosti
različitih institucija,

profesionalaca i zvaničnika, itd.

da bismo sebi olakšali
procenu da li su vredni poverenja.

Mnogo tih sistema ima suprotan efekat.

Ne funkcionišu onako kako bi trebalo.

Sećam se da sam pričala
s jednom babicom koja je rekla:

„Pa, vidite, problem je što
više vremena treba

da se odradi papirologija
nego da se rodi beba."

(Smeh)

I u celom našem javnom životu,
u institucijama

nailazimo na taj problem
da sistem za procenu,

koji bi trebalo da osigura zavređivanje
poverenja i dokaze za to,

zapravo radi suprotno.

Smeta ljudima koji treba da
obavljaju teške zadatke, poput babica,

zahtevajući da, što se kaže,

štrikliraju kvadratiće,

Svi imate primere toga.

Toliko o cilju.

Cilj je, mislim, pre
zavređivanje poverenja

i to će se razlikovati ako pokušavamo
da budemo vredni poverenja

i da našu vrednost pokažemo drugma

i ako pokušavamo da
procenimo da li su drugi ljudi,

zvaničnici ili političari
vredni poverenja.

To nije lako. Tu nema mesta

proceni i prostoj reakciji,

kao ni stavovima.

Treće, zadatak.

Mislim da nazivanje zadatka
ponovnim izgrađivanjem poverenja

znači nešto sasvim suprotno.

To bi značilo da treba
da opet izgradimo poverenje.

Možemo to sami da uradimo.

Možemo ponovo zavrediti
malo poverenja.

Dvoje ljudi mogu pokušati
da zajedno unaprede poverenje.

Ali, na kraju krajeva,
poverenje je posebno

po tome što ga dobijamo od drugih ljudi.

Ne možete ponovo izgraditi
ono što vam ljudi ukazuju.

Morate im dati povoda
da imaju poverenja u vas.

Tako da mislim da
morate biti vredni poverenja.

Naravno, to je zato što
ne možete nekoga varati sve vreme.

Bar obično ne.

(Smeh)

Takođe morate imati opipljive dokaze

da ste vredni poverenja.

Kako to uraditi?

To svakoga dana svuda rade

obični ljudi, zvaničnici, institucije,
i to veoma dobro.

Daću vam jedan prost
komercijalni primer.

Radnja u kojoj kupujem čarape

kaže da ih mogu vratiti,

i da ne postavljaju nikakva pitanja.

Uzmu ih nazad i vrate mi novac

ili mi daju par čarapa
u boji koju tražim.

To je odlično.

Verujem im zato što su sebe

učinili ranjivim.

U tome je velika pouka.

Ako sebe učinite ranjivim

to je onda dobar dokaz

da ste vredni poverenja

i da verujete u to što govorite.

Na kraju, mislim da svi imamo cilj

koji nije toliko teško prepoznati.

To su veze u kojima su
ljudi vredni poverenja

i mogu da procene kada je i kako je

druga osoba vredna poverenja.

Pouka svega ovoga je

da treba da manje
razmišljamo o poverenju,

a da i ne spominjemo
stavove o poverenju,

koje ankete javnog mnenja
otkriju ili ne otkriju,

i treba da više razmišljamo
o tome da budemo vredni poverenja

i o tome kako ljudima pružamo adekvatne,

korisne i jednostavne dokaze
da smo vredni poverenja.

Hvala.

(Aplauz)