Može li kompjuter da piše poeziju?

Ako pročitate pesmu i osetite da vas je ganula, a onda otkrijete da ju je zapravo napisao kompjuter, hoće li to uticati na vaše iskustvo? Da li ćete da smatrate kako se kompjuter izrazio i bio kreativan ili ćete se osećati kao da ste naseli na jeftin trik? U ovom govoru, pisac Oskar Švorc istražuje zašto tako snažno reagujemo na zamisao o kompjuteru koji piše poeziju - i kako nam ova reakcija pomaže da shvatimo šta znači biti čovek.

Test za poeziju br. 1

Prva pesma
Muvo mala,
Letnju igru ti
Moja nemarna
Ruka prekrati.

Zar ti nisi
Čovek kao ja,
A ja kao ti
Muva malena?
(Preveo: Dragan Purešić)

Druga pesma
Možemo da osećamo
Aktivista kroz tvog života
Jutra
Zastaje da vidi, tog papu kog mrzim
Nije noć sva za početak
sjajna inače

Vijugaću kovitlace
Prostranstvom nagađajući
Potpuno umni hrčci ako ja
Znam da izdržim jednu ključnu godinu
Apsolutno.

Test za poeziju br. 2

Prva pesma
Lav riče, a pas laje. Zanimljivo je to
i očaravajuće da ptica će da leti ili ne
rika ili lavež. Opčinjavajuće priče o životinjama
su mi u snovima i ja ispevaću ih sve
nisam li suviše umoran il' iscrpljen.

Druga pesma
Ah! kenguri, cekini, čokoladne sode vode!
Uistinu ste krasni! Biseri,
harmonike, žižule, aspirini! Sve
stvari te o kojima oduvek govore

pesma ipak u iznenađenje pretvori!
Te stvari uz nas su svakodnevno
na mostobranima i nosilima čak. One
značenje imaju. Jake su poput stena.

Test za poeziju br 3

Prva pesma
Crvene zastave su razlog za lepe zastave.
I trake.
Trake od zastava.
I nosive tkanine
Razlozi da se nose tkanine.
Pružaju zadovoljstvo.
Mogu li da dobijem oblasti.
Oblasti i zemlju.
Oblasti i točkove.
Svi točkovi su savršeni.
Oduševljenje.

Druga pesma
Ranjeni jelen skače najviše
Slušala sam narcise
Slušala sam zastave danas
Slušala sam priču lovca;
Ovo je sami ushit smrti,
A onda predahu se bliži kraj,
i sunce postaje sve bliže
Skoro da možemo da dotaknemo očaj
pomahnitalu nadu svake dobi.

Imam jedno pitanje.

Može li kompjuter da piše poeziju?

Ovo je provokativno pitanje.

Razmislite na trenutak o tome

i iznenada imate gomilu
drugih pitanja, poput:

šta je kompjuter?

Šta je poezija?

Šta je kreativnost?

Međutim, ovo su pitanja

o čijim odgovorima ljudi
provedu čitav život razmišljajući,

a ne jedan TED govor.

Pa ćemo morati da isprobamo
drugačiji pristup.

Dakle, ovde gore imamo dve pesme.

Jednu je napisalo ljudsko biće,

a drugu je napisao kompjuter.

Zamoliću vas da mi kažete koja je koja.

Pokušajte:

Prva pesma: Muvo mala, / Letnju igru ti /
Moja nemarna / Ruka prekrati

Zar ja nisam / Muva kao ti? /
A zar ti nisi / Čovek kao ja?

Druga pesma: Možemo da osećamo / Aktivista
kroz tvog života / jutra

Zastane da vidi, mrzim papu tog / Nije noć
sva za početak / sjajna inače (...)

U redu vreme je isteklo.

Podignite ruke, ako mislite
da je prvu pesmu napisao čovek.

U redu, većina misli.

Podignite ruke, ako mislite
da je drugu pesmu napisao čovek.

Veoma hrabro od vas

jer je prvu napisao
ljudski pesnik Vilijam Blejk.

Drugu je napisao algoritam

koji je iskoristio sav jezik
iz jednog dana na mom kanalu na Fejsbuku

i potom ga je preradio algoritamski,

služeći se metodama
koje ću da objasnim nešto kasnije.

Pa, isprobajmo još jedan test.

Opet, nemate večnost da ovo pročitate,

prosto verujte osećaju.

Prva pesma: Lav riče, a pas laje
zanimljivo je to / i očaravajuće

da ptica će da leti ili ne / rika ili
lavež. Opčinjavajuće priče o životinjama

su mi u snovima i ja ispevaću ih sve /
nisam li odveć umoran il' iscrpljen.

Druga pesma: Ah! kenguri, cekini,
čokoladne sode vode! / Uistinu ste krasni!

Biseri, / harmonike, žižule, aspirini!
Sve / stvari te o kojima oduvek govore....

Uredu, vreme je isteklo.

Dakle, ako mislite da je prvu pesmu
napisalo ljudsko biće,

podignite ruke.

U redu.

A ako mislite da je drugu pesmu
napisalo ljudsko biće,

podignite ruke.

Ovde imamo, manje-više, podelu 50-50.

Bilo je značajno teže.

Odgovor je:

prvu pesmu je sastavio
algoritam koji se zove Racter,

napravljen davnih 1970-ih,

a drugu pesmu je napisao
čovek po imenu Frenk Ohara,

koji je slučajno jedan od mojih omiljenih
ljudskih pesnika.

(Smeh)

Dakle, upravo ste odradili
Tjuringov test za poeziju.

Tjuringov test je predložio
ovaj lik, Alan Tjuring, 1950,

kako bi odgovorio na pitanje:

mogu li kompjuteri da misle?

Alan Tjuring je verovao
da ukoliko je kompjuter u stanju

da vodi razgovor s čovekom,
utemeljen na tekstu,

toliko vično da čovek ne može da odredi

da li razgovara s kompjuterom ili čovekom,

onda se za kompjuter može reći
da ima inteligenciju.

Pa smo 2013,
moj prijatelj Bendžamin Lerd i ja

napravili Tjuringov test za poeziju
na internetu.

Zove se "Bot or not",

i možete da ga posetite i da se poigrate.

U suštini, radi se o igri
koju smo upravo igrali.

Ponuđena vam je pesma,

ne znate da li ju je napisao čovek
ili kompjuter

i morate da pogađate.

Dakle, na hiljade ljudi
je učestvovalo u ovom testu na internetu

i imamo rezultate.

A koji su rezultati?

Pa, Tjuring je rekao da ako kompjuter
može da obmanjuje čoveka

30 posto vremena da je čovek,

onda je prošao
Tjuringov test za inteligenciju.

Imamo pesme u "Bot or not"
bazi podataka

koje su obmanule 65 procenata
ljudskih čitalaca da veruju

da su ih napisali ljudi.

Dakle, mislim da imamo
odgovor na naše pitanje.

Prema logici Tjuringovog testa:

može li kompjuter da piše poeziju?

Pa, da, apsolutno može.

Međutim ako se osećate malčice nelagodno

zbog ovog odgovora, to je u redu.

Ako imate gomilu
instinktivnih reakcija na ovo,

to je takođe u redu
jer ovo nije kraj priče.

Hajde da pustimo treći i poslednji test.

Opet, moraćete da pročitate

i da mi kažete šta je napisao čovek.

Prva pesma: Crvene zastave su razlog
za lepe zastave. / I trake.

Trake od zastava / I nosive tkanine /
Razlozi da se nose tkanine. (...)

2. Pesma: Povređeni jelen skače najviše /
Slušala sam narcise

Slušala sam zastave danas /
Slušala sam priču lovca; /

Ovo je sami ushit smrti, /
A onda predahu se bliži kraj (..)

U redu, vreme je isteklo.

Podignite ruke, ako mislite
da je prvu pesmu napisalo ljudsko biće.

Podignite ruke, ako mislite
da je drugu pesmu napisao čovek.

Opa, to je mnogo više ljudi.

Dakle, iznenadiće vas da je prvu pesmu

napisala baš ljudska pesnikinja
Gertruda Štajn.

A drugu pesmu je sastavio
algoritam, naslovljen RKCP.

Sad, pre nego što nastavimo
dozvolite da vam brzo i jednostavno

objasnim kako RKCP radi.

Dakle, RKCP je algoritam
koga je dizajnirao Rej Kurcvel,

direktor inženjeringa u Guglu

i istinski pobornik
veštačke inteligencije.

Dakle, date RKCP-u izvorni tekst,

on analizira izvorni tekst da bi otkrio
kako je korišćen jezik u njemu,

a onda ponovo stvara jezik

koji podražava taj prvobitni tekst.

U pesmi koju smo upravo videli,

drugoj pesmi, za koju ste svi
verovali da je ljudska,

u algoritam je pohranjena gomila pesama

pesnikinje Emili Dikinson.

Razmatrao je kako je ona koristila jezik,

savladao je obrazac,

a potom je nanovo stvorio obrazac
prema toj istoj strukturi.

Međutim, važno je da znate za RKCP

da on ne zna značenje reči koje koristi.

Jezik je prosto sirovina,

mogao bi biti kineski,
mogao bi biti švedski,

mogao bi to biti izabrani jezik
jednog dana s vašeg Fejsbuk kanala.

To je prosto sirovina.

A ipak je u stanju da sastavi pesmu

koja zvuči ljudskije
od poezije Gertrude Štajn,

a Gertruda Štajn je ljudsko biće.

Ovde smo obavili, manje-više,
obrnuti Tjuringov test.

Dakle, Gertruda Štajn, koja je čovek,
može da napiše pesmu

koja obmanjuje većinu
ljudskih sudija da veruju

da ju je napisao kompjuter.

Stoga, prema logici
obrnutog Tjurinovog testa,

Gertruda Štajn je kompjuter.

(Smeh)

Zbunjeni ste?

Mislim da je to pošteno.

Dosad smo imali ljude koji pišu kao ljudi,

imamo kompjutere
koji pišu kao kompjuteri,

imamo kompjutere koji pišu kao ljudi,

ali takođe imamo,
verovatno najkonfuznije,

ljude koji pišu kao kompjuteri.

Dakle, šta da zaključimo iz ovoga?

Da li da zaključimo
da je Vilijam Blejk nekako ljudskiji

od Gertrude Štajn?

Ili da je Gertruda Štajn
više kompjuter od Vilijama Blejka?

(Smeh)

Ova pitanja sam sebi postavljao

evo već dve godine

i nemam nikakve odgovore.

Ali imam gomilu zapažanja

o našem odnosu prema tehnologiji.

Moje prvo zapažanje je da iz nekog razloga

povezujemo poeziju s ljudskošću.

Pa, kada pitamo:
"Može li kompjuter da piše poeziju?"

takođe pitamo:

"Šta znači biti čovek

i kako ograničavamo ovu kategoriju?

Kako određujemo ko ili šta
može da bude deo ove kategorije?"

Ovo je, verujem,
u suštini filozofsko pitanje

i test sa da ili ne
ne može da odgovori na njega,

poput Tjuringovog testa.

Takođe verujem da je Alan Tjuring
razumeo ovo

i da kada je osmislio svoj test te 1950,

on ga je napravio
kao filozofsku provokaciju.

Pa je moj sledeće zapažanje da,
kada uradimo Tjuringov test za poeziju,

mi zaista ne testiramo
sposobnosti kompjutera

jer su algoritmi za sastavljanje poezije

prilično prosti i postoje,
manje-više, od 1950-ih.

Tjuringovim testom za poeziju,

mi sakupljamo mišljenja o tome
iz čega se sastoji ljudskost.

Dakle, ono što sam shvatio,

videli smo to nešto ranije,

kažemo da je Vilijam Blejk
više ljudsko biće

od Gertrude Štajn.

Naravno da ovo ne znači
da je Vilijam Blejk

uistinu bio više ljudsko biće

ili da je Gertruda Štajn
više bila kompjuter.

To prosto znači
da je kategorija ljudskosti nestabilna.

Zbog ovoga sam shvatio

da ljudskost nije hladna,
čvrsta činjenica.

Već da je to nešto
što je sačinjeno od naših shvatanja

i nešto što se vremenom menja.

Pa je moje poslednje zapažanje
da kompjuter, manje-više,

funkcioniše poput ogledala
koje odražava bilo koju ideju ljudskosti

koju mu pokažemo.

Pokažemo mu Emili Dikinson,

on nam vrati Emili Dikinson.

Pokažemo mu Vilijama Blejka,

to je ono što će da bude u odrazu.

Pokažemo mu Gertrudu Štajn,

dobićemo opet Gertrudu Štajn.

Više od bilo kog parčeta tehnologije,

kompjuter je ogledalo koje odražava
bilo koju ideju ljudskosti koju nauči.

Siguran sam da je većina vas slušala

mnogo o veštačkoj inteligenciji,
u skorije vreme.

A većina razgovora je o tome

možemo li je napraviti?

Možemo li da napravimo
inteligentan kompjuter?

Možemo li da napravimo
kreativan kompjuter?

Čini mi se da iznova i iznova pitamo:

možemo li da napravimo
čovekoliki kompjuter?

Međutim, upravo smo videli

da ljudskost nije naučna činjenica,

da je to ideja
koja se stalno menja, nadograđuje

i menja tokom vremena.

Pa, kad se uhvatimo u koštac sa zamislima

o veštačkoj inteligenciji u budućnosti,

ne bi trebalo da se samo pitamo:

"Možemo li je napraviti?"

Već bi trebalo i da se pitamo:

"Koju ideju ljudskosti
želimo da nađemo u njenom odrazu?"

Ovo je suštinski filozofska zamisao,

i to takva da na nju
ne može da odgvori samo softver,

već mislim da zahteva trenutak

egzistencijalnog razmatranja
od strane celokupne vrste.

Hvala vam.

(Aplauz)