Kako smanjiti siromaštvo? Popravimo domove

1985. godine, arhitekta Pol Foleros dobio je izazov od direktora aboridžinske zdravstvene ustanove da "prekine oboljevanje ljudi" u maloj domorodačkoj zajednici u južnoj Australiji. Ključni uvidi: razmišljati izvan medicine i poboljšati lokalno okruženje. U ovom iskričavom interaktivnom govoru, Foleros opisuje projekte koje je preduzeo "Healthabitat", organizacija koju sada vodi u cilju smanjenja siromaštva, kroz praktične projektantske popravke - u Australiji i izvan nje.

Ideja o iskorenjivanju siromaštva
je sjajan cilj.

Mislim da bi se svi
u ovoj prostoriji složili.

Ono što me brine je,
kada bogati političari

i harizmatične rok zvezde

koriste te reči,

sve to zvuči tako jednostavno.

Ja nemam gomilu novca danas

i nemam politiku koju bih da plasiram,

i nipošto nemam gitaru.

To ću prepustiti drugima.

Ali, ja imam ideju,

i ta ideja se zove
"stanovanje za zdravlje".

"Stanovanje za zdravlje"
se bavi siromašnim ljudima.

Deluje na mestima gde oni žive,

sa ciljem da se poboljša njihovo zdravlje.

Tokom prethodnih 28 godina,

ovaj težak, mukotrpan, prljav posao

radilo je bukvalno hiljade ljudi

širom Australije, a od skora
i u inostranstvu,

i njihov rad je pokazao
da optimalan dizajn

može da poboljša čak
i najsiromašnija životna okruženja.

Može da poboljša zdravlje
i može da utiče

na smanjenje, pa i na
iskorenjivanje siromaštva.

Počeću tamo gde priča kreće,
1985. godine,

u centralnoj Australiji.

Čovek po imenu Jami Lester, domorodac,

vodio je zdravstvenu službu.

80% onoga čime su se bavili,

u smislu bolesti,
bile su infektivne bolesti -

infektivne bolesti trećeg sveta,
zemalja u razvoju,

izazvane lošim životnim okruženjem.

Jami je okupio tim u Alis Springsu.

Imao je lekara.

Imao je stručnjaka
za zaštitu životne sredine.

I odabrao je tim
lokalnih domorodaca, Aboridžina,

za rad na ovom projektu.

Jami nam je na tom prvom sastanku
rekao da nema novca.

To je uvek dobar početak, bez novca.

Rekao je da imamo šest meseci.

I da pokreće projekat
koji je na svom jeziku

nazvao
"uwankara palyanku kanyintjaku",

što u prevodu znači
"plan za zaustavljanje oboljevanja ljudi",

kratko i jasno.

To je bio naš zadatak.

Prvi korak: lekar je otišao

na oko šest meseci,

i radio je na onome što je postalo

devet zdravstvenih ciljeva
kojima stremimo.

Posle šestomesečnog rada
došao je u moju kancelariju

i predstavio mi tih devet reči
na parčetu papira.

[9 principa zdravog života:
kupanje, odeća, otpadne vode,

ishrana, prenaseljenost,
životinje + prašina, temperatura, povrede]

I uopšte nisam bio impresioniran.

Velikim idejama su potrebne velike reči

i po mogućstvu, mnogo njih.

Ovo se nije uklapalo.

Ono što ja nisam video,
i što vi ne vidite,

jeste da je sakupio hiljade stranica

lokalnih, nacionalnih i internacionalnih
zdravstvenih istraživanja,

koje su dale jasnu sliku zašto su ovo

zdravstveni ciljevi.

Slike koje su nastale kasnije

su imale veoma jednostavnu osnovu.

Domoroci koji su nam bili šefovi

i stariji ljudi,
bili su uglavnom nepismeni,

pa je priča morala biti u slikama

koje su predstavile ove ciljeve.

Radimo sa zajednicom,

ne govorimo šta će se dogoditi

na jeziku koji oni ne razumeju.

Imali smo ciljeve,
i svaki od ovih ciljeva -

a neću ih sve preći -

u centar stavlja pojedinca
i njegove zdravstvene probleme,

a onda ih povezuje

sa elementima fizičke sredine

koji su stvarno potrebni
za održavanje dobrog zdravlja.

I najveći prioritet, vidite na ekranu,

je kupanje jednom dnevno,
posebno dece.

Nadam se da sad većina vas misli:

"Molim? To zvuči jednostavno".

Postaviću vam jedno
veoma lično pitanje.

Jutros, pre nego što ste došli,

ko je mogao da se okupa pod tušem?

Ne pitam da li ste se tuširali,
jer sam previše kulturan.

To je to. (Smeh)

Okej. U redu.

Milsim da je u redu reći
da je većina ljudi ovde

jutros mogla da se istušira.

Pitaću vas da još nešto uradite.

Želim da svi odaberete jednu od kuća,

jednu od 25 kuća koje vidite na ekranu.

Želim da odaberete jednu i vidite

poziciju te kuće

i zapamtite je.

Jeste li svi odabrali kuću?
Zamoliću vas

da živite tamo nekoliko meseci,
pa budite sigurni da je to ta.

To je severozapad Zapadne Australije,
veoma prijatno mesto.

Okej. Hajde da vidimo
da li tuš u toj kući radi.

Čujem i "uh" i "aah"

Ako je štrikliran zeleno, vaš tuš radi.

Vi i vaša deca ste dobro.

Ako je precrtano crvenim,

a pogledao sam pažljivo po prostoriji,

na ovu grupu to neće mnogo uticati.

Zašto? Zato što ste svi previše stari.

I znam da će neki od vas
da se zapanje,

ali, jeste.

A pre nego što se uvredite i odete,

moram reći da u ovom slučaju, biti star

znači da su gotovo svi
u ovoj prostoriji, čini mi se,

stariji od pet godina.

Mi se stvarno brinemo za decu
mlađu od pet godina.

A zašto? Kupanje čini odbranu
od raznih vrsta parazita,

čestih infektivnih bolesti očiju, ušiju,

pluća i kože,

koje, ako se jave
u prvih pet godina života,

trajno oštećuju ove organe.

Ostavljaju tragove do kraja života.

To znači da do svoje pete godine

izgubite vid do kraja života.

Ne možete da čujete kako treba
do kraja života.

Ne možete ni da dišete dobro.
Izgubili ste trećinu

kapaciteta pluća do pete godine.

I čak i infekcija kože,
koja se ranije nije smatrala

velikim problemom,

blaga infekcija kože do pete godine

znatno povećava šanse
za bubrežnu insuficijenciju,

zahtevajući dijalizu
do 40. godine života.

Ovo je veliki problem, tako da su zelene
i crvene oznake na ekranu

zapravo veoma bitne za malu decu.

Te oznake predstavljaju 7.800 kuća

koje smo obišli širom Australije,

ovo je proporcija.

Ono što vidite na ekranu - 35% ovih

ne tako znamenitih kuća,
u kojima živi 50.000 domorodaca,

35% ih ima ispravan tuš.

10% domova od tih 7.800 kuća

ima bezbedne električne instalacije,

a 58% tih kuća

ima funkcionalan toalet.

Ovo je zaključeno na osnovu
jednostavnog, standardnog testa:

u slučaju tuša,
da li ima toplu i hladnu vodu,

dve slavine koje rade,

bateriju za tuš da možete oprati kosu

ili telo, i odvod za vodu?

Ne mora biti dobrog dizajna,
lep ili elegantan,

samo da je u funkciji.

I isti test za električne instalacije
i toalet.

Projekti "Stanovanje za zdravlje"
se ne bave samo pronalaženjem nedostataka.

Oni se zapravo bave
poboljšavanjem kuća.

Prvi dan svakog projekta
započinjemo - naučili smo

da ne obećavamo i ne pravimo izveštaje.

Dolazimo ujutru sa alatima,
gomilom opreme,

zanatlijama, i prvi dan
obučavamo lokalni tim

da započne posao.

Do uveče, prvog dana, nekoliko kuća

u toj zajednici su bolje

nego što su bile ujutru.

Taj posao se nastavlja
šest do dvanaest meseci,

dok se sve kuće ne poboljšaju

i dok ne potrošimo naš budžet od 7.500

dolara po kući.

To je naš prosečan budžet.

Posle šest meseci do godinu dana,
ponovo testiramo svaku kuću.

Lako je potrošiti novac.

Veoma je teško poboljšati funkcionalnost

svih tih delova kuće,

a za celu kuću,
devet uslova zdravog života,

testiramo, proveravamo i popravljamo
250 delova u svakoj kući.

I ovo su rezultati

koje možemo da dobijemo
sa naših 7.500 dolara.

Možemo da dobijemo
do 86% ispravnih tuševa,

možemo da dobijemo do 77%
ispravnih električnih sistema,

i možemo da dobijemo
do 90% ispravnih toaleta,

u tih 7.500 kuća.

Hvala. (Aplauz)

Timovi rade sjajan posao
i to je njihov rad.

Mislim da postoji jedno očigledno pitanje

za koje se nadam da imate na umu.

Zašto moramo da radimo sve ovo?

Zašto su kuće u tako lošem stanju?

70% problema koje rešavamo

nastaje zbog neodržavanja,

to su problemi koji se javljaju
u svim našim kućama.

Stvari postanu dotrajale.

Trebalo je da ih srede
državne ili lokalne vlasti.

Ako se ne srede, kuća ne funkcioniše.

21% stvari koje popravljamo

su posledica loše konstrukcije,

bukvalno postavljene
naopačke i u pogrešnom smeru.

Ne rade. Moramo da ih popravimo.

I ako ste živeli u Australiji
u prethodnih 30 godina,

poslednji uzrok - čućete uvek

da domoroci uništavaju kuće.

To je jedan od gotovo najjačih argumenata,

za koje ja nikad nisam video dokaz,

koji se stalno ističe kao problem
sa domorodačkim domaćinstvima.

No, samo 9% sredstava
se troši na oštećenja,

stvari koje su loše upotrebljavane
ili zloupotrebljavane.

Mi insistiramo na tome
da ljudi koji žive u kući

uopšte nisu problem.

I idemo i dalje od ove tvrdnje.

Ljudi koji žive u kući su zapravo

značajan deo rešenja.

75% nacionalnog tima u Australiji,

trenutno preko 75%,

su ustvari domoroci, stanovnici

iz zajednica u kojima radimo.

Oni obavljaju sve delove posla.

(Aplauz)

2010, na primer, bilo ih je 831,

širom Australije i Tores Strejt ostrva,

u svim državama,
koji su radili na poboljšanju kuća

u kojima su živeli
sa svojim porodicama,

i to je veoma važna stvar.

Naš rad se oduvek fokusirao
na zdravlje. To je ključ.

Infektivna bolest zemalja
u razvoju, trahom, izaziva slepilo.

To je bolest zemalja u razvoju,

a ipak, slika koju iza vidite

deo je domorodačke zajednice
kasnih '90-ih,

gde je kod 95% dece
školskog uzrasta aktivan trahom

u očima izazivao oštećenje.

Okej, šta da radimo?

Prvo osposobljavamo tuševe.

Zašto? Zato što to spira parazite.

Objekte za pranje takođe
postavljamo u škole,

tako da deca mogu
da se umivaju više puta dnevno.

Ispiramo infekciju.

Drugo, očni lekari kažu
da prašina oštećuje oko

i brzo unosi parazite.

Šta onda radimo?

Pozovemo doktora za prašinu,
a ta osoba stvarno postoji.

Jedna rudarska kompanija
nam ga je pozajmila.

On kontroliše prašinu
na teritorijama rudarske kompanije,

došao je i za jedan dan je našao

da većina prašine u ovoj zajednici bude

na oko metar od zemlje,
to je prašina koju nanosi vetar,

pa je predložio da se naprave nasipi,
da zadrže prašinu

pre nego što stigne do kuće

i pogodi oči dece.

Iskoristili smo nasipe zemlje
da zaustavimo prašinu.

Jesmo. Dao nam je uređaje
za kontrolu prašine,

testirali smo, uspeli smo
da smanjimo prašinu.

Onda smo želeli da se generalno
otarasimo parazita.

I kako smo to uradili?

Pa, pozvali smo doktora za muve,

i da, postoji doktor za muve.

Kako je naš prijatelj domorodac rekao:

"Vi, beli ljudi, morate više da izlazite."

(Smeh)

I doktor za muve je vrlo brzo utvrdio

da postoji samo jedna muva
koja prenosi infekciju.

Dao je školarcima u ovoj zajednici

predivne hvataljke za muve
koje vidite iznad na ekranu.

Mogli su da hvataju muve
i šalju ih njemu u Pert.

Kada su paraziti iskorenjeni, poslao im je

nazad poštom balegare.

Balegari su jeli izmet kamila,

a muve su umirale
zbog nedostatka hrane,

i trahom se smanjio.

I tokom godina, trahom se smanjio

drastično na ovom mestu i ostao nizak.

Promenili smo sredinu,
nismo samo lečili oči.

I na kraju, dobiju se zdrave oči.

Svi ovi mali uspesi u boljem zdravlju,

i mali delovi slagalice
prave veliku razliku.

Ministarstvo zdravlja Novog Južnog Velsa,

ta radikalna organizacija,

je tokom tri godine
radila nezavisna istraživanja,

da sagleda naš desetogodišnji rad

na ovim projektima
u Novom Južnom Velsu.

Pronašli su smanjenje od 40%

u prijemu bolesnih u bolnice,

koje se moglo pripisati lošem okruženju.

Smanjenje od 40%.

(Aplauz)

Da bih vam pokazao
da se principi koje smo koristili

u Australiji, mogu primeniti
i na drugim mestima,

vodim vas na jedno drugo mesto,
a to je Nepal,

prelepo mesto za posetiti.

Malo selo od 600 ljudi nas je zamolilo

da dođemo i napravimo toalete
tamo gde ih nije bilo.

Zdravlje je bilo na lošem nivou.

Otišli smo tamo bez velikog plana,
bez velikih obećanja

značajnog programa,
samo sa ponudom da napravimo

dva toaleta za dve porodice.

Tokom dizajniranja prvog toaleta

otišao sam na ručak,
porodica me je pozvala

u svoju glavnu sobu u kući.

Bila je ispunjena dimom.

Ljudi su kuvali na jedini
izvor ogreva, sveže drvo.

Dim koji to drvo pravi je zagušujuć,

i u zatvorenoj kući,
prosto ne možete da dišete.

Kasnije smo saznali da su
u ovom regionu glavni uzrok

oboljenja i smrti bila
oboljenja disajnih organa.

Tako smo odjednom imali dva problema.

Došli smo tamo da bismo videli toalete

i uklonimo ljudske otpatke
sa zemljišta. To je u redu.

Ali, niotkuda se pojavio i drugi problem.

Kako zapravo obuzdati dim?

Dakle, to su dva problema,

a dizajn bi trebalo da nam reši
više od jedne stvari.

Rešenje: uzeti ljudski otpad,
uzeti životinjski otpad

napuniti komoru i od izduvnih gasova,

nastaje metan.

Ovaj gas pruža energiju za
do četiri sata kuvanja dnevno -

čisto, bez dima
i besplatno za celu familiju.

(Aplauz)

Pitam vas, da li je ovo
iskorenjivanje siromaštva?

A odgovor tima koji radi u Nepalu

trenutno bi rekao da ne budemo smešni,

jer treba da izgrade
još tri miliona toaleta

pre nego što bi se uopšte išta
moglo pričati o tome.

Ni ja ne mislim drugačije.

Ali, upravo sada dok ovde sedimo,

preko 100 toaleta se gradi

u tom i nekoliko obližnjih sela.

Više od 1.000 ljudi ih koriste.

Jami Lama, on je dečak.

Ima mnogo blažu stomačnu infekciju

od kada ima toalet,

i na zemlji više nema ljudskog izmeta.

Kadži Maja je majka, i ponosna je.

Verovatno sada kuva ručak
za svoju porodicu

uz pomoć biogasa, goriva bez dima.

Njena pluća su zdravija i biće još bolja

vremenom, jer neće kuvati udišući dim.

Surija iznosi otpad iz komore za biogas

kada se gas iskoristi
i njime posipa njive.

Utrostručio je svoj prinos,

ima više hrane za svoju porodicu
i više novca.

I na kraju Bišnu,

vođa tima, sada razume

da ne samo da smo izgradili toalete,

već smo napravili i tim,

i to tim koji sada radi u dva sela

gde obučavaju naredna dva sela

kako bi širili posao.

A ovo je, po mom mišljenju, ključno.

(Aplauz)

Ljudi nisu problem.

Nikada to nismo iskusili.

Problem je loše životno okruženje,

loše kuće i paraziti koji štete ljudima.

Ništa od ovog nije geografski ograničeno,

ili određeno bojom kože
ili religijom. Ništa.

Najčešća veza
naših dosadašnjih poslova

je jedna stvar, a to je siromaštvo.

Nelson Mendela je rekao,
sredinom 2000-ih,

ne tako daleko odavde, rekao je da

kao i ropstvo i aparthejd:
"Siromaštvo nije prirodno.

Stvorio ga je čovek i može se
prevazići i iskoreniti

delovanjem čovečanstva."

Želeo bih da završim rečima da su dela

hiljada običnih ljudskih bića

koja rade, po mom mišljenju,
izvanredan posao,

zapravo poboljšala zdravlje,

i, možda samo u maloj meri,
smanjila siromaštvo.

Hvala vam mnogo na vremenu
koje ste izdvojili.

(Aplauz)