Tiha drama fotografije

Doktor ekonomije, Sebastijano Salgado, počeo je sa fotografisanjem u svojim tridesetim godinama i to mu je postalo opsesija. Njegovi dugogodišnji projekti pokazuju ljudsku stranu globalne priče koja previše često uključuje smrt, uništenje ili raspad. Ovde priča duboko ličnu priču o zanatu koji ga je skoro ubio, i prikazuje najnovije slike iz dela zvanog Postanak, od kojih zastaje dah i koje dokumentuju zaboravljene ljude i mesta na svetu.

Nisam siguran da li je
svaka osoba ovde

upoznata sa mojim slikama.

Želim da počnem tako
što ću vam pokazati nekoliko slika,

a posle toga ću govoriti.

Moram da ispričam
ponešto o svom životu

jer će se to provlačiti

kroz moj govor.

Rođen sam 1944. u Brazilu,

u vreme kada u Brazilu još
nije bilo tržišne ekonomije.

Rođen sam na farmi

koja je više od 50%
bila pod kišnom šumom.

Divno mesto.

Živeo sam sa neverovatnim
pticama i životinjama,

plivao u našim malim
rekama sa kajmanima.

Oko 35 porodica je živelo na ovoj farmi

i sve što smo na njoj proizvodili
sami smo trošili.

Samo bismo ponešto prodavali na pijaci.

Jednom godišnje, jedino što smo prodavali

bila je stoka koju smo gajili,

i tada smo putovali oko 45 dana

da bismo stigli do klanice,

vodeći hiljade grla,

i oko 20 dana nazad

do naše farme.

Kada sam imao 15 godina

morao sam da napustim ovo mesto

i odem u malo veći grad
- puno veći -

gde sam završio
drugu polovinu srednje škole.

Tamo sam naučio svašta.

Brazil je počeo da se
urbanizuje, industrijalizuje,

i poznavao sam politiku. Postao sam
pomalo radikalan,

bio sam član levičarskih partija

i postao aktivista.

Krenuo sam na fakultet
da bih postao ekonomista,

i diplomirao sam ekonomiju.

Najvažnija stvar u mom životu

dogodila se tada.

Upoznao sam jednu neverovatnu devojku

koje je postala moj doživotni
najbolji prijatelj

i moj saradnik u svemu
što sam do sad uradio,

ona je moja supruga, Lejla Venik Salgado.

Brazil se brzo radikalizovao.

Oštro smo se borili protiv diktatorstva,

to nam je bilo neophodno.

Ili da odemo u ilegalu sa oružjem u ruci

ili da napustimo Brazil.
Bili smo premladi.

Naša organizacija je mislila
da je bolje da odemo

i otišli smo u Francusku

gde sam završio za doktora ekonomije.

Lejla je postala arhitekta.

Radio sam za jednu investicionu banku.

Mnogo smo putovali, finansirali razvoj,

ekonomske projekte u Africi
sa Svetskom bankom.

Jednog dana fotografija mi je
totalno osvojila život.

Postao sam fotograf,

napustio sam sve i postao fotograf,

počeo sam da fotografišem

ono što mi je bilo važno.

Mnogi mi kažu da sam fotoreporter,

da sam fotograf-antropolog,

da sam fotograf-aktivista.

Ali ja sam učinio mnogo više od toga.

Fotografiju sam poistovetio
sa svojim životom.

Živeo sam skroz za fotografiju,

radio sam duge projekte,

i želim da vam pokažem
još nekoliko slika

videćete društvene projekte,

zatim sam izdao mnogo knjiga

o ovim fotografijama

a sada ćete ih videti samo nekoliko.

Devedesetih godina,
od 1994. do 2000.,

fotografisao sam priču nazvanu Migracije.

Postala je knjiga. Postao je šou.

Za vreme dok sam ovo snimao

proživljavao sam teške trenutke
u svom životu, uglavnom u Ruandi.

U Ruandi sam video totalnu brutalnost.

Video sam hiljade smrti dnevno.

Izgubio sam veru u ljudsku rasu.

Nisam verovao da je moguće i dalje živeti,

a napale su me i stafilokoke.

Bio sam skroz inficiran.

Tokom odnosa sa ženom
nije mi izlazila sperma

nego krv.

Otišao sam kod doktora u Pariz

i rekao mu da sam sasvim bolestan.

Dugo me je ispitivao
i rekao mi: "Sebastijane,

ti nisi bolestan,
tvoja prostata je savršena.

Desilo se to, da si video toliko smrti,
da sada i ti umireš.

Moraš prestati. Prestani.

Moraš prestati, inače ćeš umreti."

I rešio sam da prestanem.

Fotografisanje me je zaista uznemiravalo,

i sve na svetu,

i rešio sam da se vratim
tamo gde sam se rodio.

To je bila velika koincidencija.

To je bilo vreme
kada su mi roditelji ostarili.

Imam sedam sestara. Jedini sam
muškarac u porodici

i ostali su zajedno odlučili

da prepišu imanje Lejli i meni.

Kada sam dobio zemlju, ona je bila mrtva,
kao što sam i ja bio mrtav.

Kada sam bio dete, više
od 50% je bila kišna šuma.

Kada smo dobili tu zemlju,

na celom području je bilo

manje od pola procenta kišnih šuma.

Zbog razvoja, razvoja Brazila,

mnogo smo naših šuma uništili.

Isto kao što ste i vi ovde,
u Sjedinjenim Državama,

ili u Indiji i svuda u svetu.

Zbog razvoja

došli smo u kontradikciju

i uništili sve oko sebe.

Na ovoj farmi je bilo hiljade grla stoke,

a sad samo nekoliko stotina

i nismo znali šta da radimo.

Lejli je sinula jedna neverovatna,
luda ideja.

Zašto ne bismo povratili kišnu šumu
koja je ovde postojala?

Rekao si da si rođen u raju.

Hajde da ponovo stvorimo raj.

Posetio sam jednog dobrog prijatelja,

inženjera šumarstva,

da nam spremi projekat

i tako smo počeli. Započeli smo
sadnju i te prve godine

izgubili smo mnogo drveća,
sledeće godine već manje,

i polako, ova mrtva zemlja
se ponovo rađala.

Sadili smo stotine hiljada drveća,

samo lokalne vrste, samo autohtone vrste,

izgradili smo ekosistem istovetan onom
koji smo uništili.

Život se na neverovatan način vratio.

Bilo je potrebno da našu zemlju pretvorimo

u nacionalni park.

To smo i učinili. Vratili smo
ovu zemlju prirodi.

Postala je nacionalni park.

Ustanovili smo instituciju Institutio Terra

i napravili veliki projekat
da bismo došli do novca.

Ovde u Los Anđelesu,
u zalivu San Franciska,

odbijalo se od poreza.

Sakupljali smo novac u Španiji,
Italiji, u Brazilu.

Sarađivali smo sa mnogim
kompanijama u Brazilu.

Oni, a i vlada, ulagali su
novac u ovaj projekat.

Ponovo sam oživeo i dobio veliku želju

da se vratim fotografiji,
da ponovo fotografišem.

Ovog puta nisam želeo da fotografišem

samo jednu vrstu životinja
koju sam ceo život slikao: nas.

Želeo sam da slikam i druge životinje,

da slikam pejzaže,

da slikam i nas, ali nas sa početka,

iz vremena kada smo živeli
u ravnoteži sa prirodom.

Tako sam i krenuo.
Počeo sam početkom 2004.

a završio sam krajem 2011.

Napravili smo neverovatnu količinu slika

a rezultat je da je Lejla osmislila
sve moje knjige

i sve moje postavke.
Ona je autor postavki.

Ovim slikama želimo

da otvorimo raspravu o tome
šta to imamo iskonsko na planeti

i šta moramo sačuvati na ovoj planeti

ako želimo da živimo i da imamo
neku ravnotežu u životu.

Želeo sam da se vidi

vreme kada smo koristili oruđe za kamen.

Još postojimo. Prošle nedelje sam bio

u Nacionalnoj Indijanskoj fondaciji Brazila

i samo u području Amazona
postoji 110 grupa

Indijanaca sa kojima još
nismo uspostavili kontakt.

U smislu ovoga moramo zaštititi šume.

Pomoću ovih slika nadam se
da možemo da kreiramo

sistem informacija.

Pokušali smo da prikažemo
planetu na novi način

i sada želim da vam
pokažem nekoliko slika iz

ovog projekta.

Ovo - (Aplauz) -

Hvala vam mnogo.

Za ovo moramo jako da se borimo

da se održi ovako.

Još nešto moramo zajedno
ponovo izgraditi

da izgradimo društvo,
modernu porodicu društava,

i odavde ne možemo nazad.

Ali mi stvaramo neverovatnu
kontradiktornost.

Da bismo sve izgradili, mnogo uništavamo.

Naša šuma u Brazilu, ona antička šuma

koja je bila veličine Kalifornije,

danas je 93 posto uništena.

Ovde na Zapadnoj obali
i vi ste uništili vaše šume.

I ovde. Šume ariša su nestale.

Veoma brzo su nestale.

Dolazeći iz Atlante, pre dva dana,

leteo sam preko pustinja

koje smo mi napravili
i izazvali svojim rukama.

Indija nema više drveća,
kao ni Španija.

Moramo da obnovimo ove šume.

To je srž našeg života, ove šume.

Moramo da dišemo.
Jedina fabrika

koja je sposobna da pretvori
ugljen-dioksid u kiseonik

jeste šuma.

Jedina mašina koja je sposobna
da zarobi ugljenik

koji stalno proizvodimo,

čak i kada ga smanjimo, šta god
da radimo, proizvodimo ugljen-dioksid,

jedina mašina je drvo.

Pre tri ili četiri nedelje
sam postavio pitanje -

u novinama smo videli

milione mrtvih riba u Norveškoj.

Nedostatak kiseonika u vodi.

Samog sebe pitam,
makar na trenutak,

ako nam bude nedostajao
kiseonik za sve životinjske vrste

uključujući i našu, to bi
bilo veoma komplikovano za nas.

Drveće je veoma bitno
za sistem vode.

Daću vam mali primer
koji ćete lako razumeti.

Vi srećnici koji imate
dosta kose na glavi,

ako se istuširate, potrebno vam je

dva ili tri sata da osušite kosu

ukoliko ne koristite fen.

Meni treba jedan minut i suv sam.
Isto je sa drvećem.

Drveće je kosa naše planete.

Kada pada kiša u mestu bez drveća,

za samo nekoliko minuta,
voda nadolazi u potocima

donosi zemlju, uništava naš izvor vode,

uništava reku

i vlažnost ne može da se zadrži.

Kod drveća, sistem korena zadržava vodu.

Lišće koje pada sa svih grana drveta

stvara vlažnu površinu

i mesecima su pod vodom,
odlaze do reka

i održavaju naš izvor, naše reke.

Ovo je najvažnija stvar,

kada shvatimo da nam je voda potrebna
za svaku aktivnost u životu.

Za kraj samo želim da vam pokažem

nekoliko slika koje su za mene

veoma važne u tom pravcu.

Sećate se da sam vam rekao

kada sam dobio farmu od svojih roditelja,

to je bila farma, moj raj.

Zemlja je bila potpuno uništena
i isušena od erozije.

Ali na ovoj slici možete videti,

počeli smo da gradimo edukativni centar

koji je postao veliki centar
za zaštitu okoline u Brazilu.

Ali na ovoj slici možete videti
dosta malih tačaka,

na svakoj smo zasadili drvo.

Tu je na hiljade drveća.

Sada ću vam pokazati sliku
nastalu sa tačno istog mesta

pre dva meseca.

(Aplauz)

Na početku sam vam
rekao da je potrebno

da zasadimo oko 2,5 miliona drveća

200 različitih vrsta

kako bismo obnovili ekosistem.

Pokazaću vam poslednju sliku.

Sada imamo dva miliona drveća u tlu.

Radimo sekvestraciju

oko 100 000 tona ugljenika
kroz ovo drveće.

Moji prijatelji, to je veoma lako.
Mi smo uspeli, zar ne?

Kroz nesreću koja se meni desila,

vratili smo se i stvorili ekosistem.

Svi mi unutar ove prostorije,

imamo isti interes

i ovaj brazilski model

možemo i ovde presaditi.

Može se primeniti svuda.

Mislim da zajedno možemo
ovo da uradimo.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)