Kada deci počinje da bude stalo do mišljenja drugih?

Na osnovu svojih istraživanja ranog razvoja dece, psiholog Sara Valensija Boto istražuje kada i kako deca počinju da menjaju svoje ponašanje u prisustvu drugih i istražuje šta to znači za vrednosti koje saopštavamo u svakodnevnim interakcijama. (Obratite pažnju na slatke snimke lukavih klinaca.)

Htela bih da na trenutak

razmislite o odeći koju imate na sebi.

Imam duboko filozofsko pitanje za vas.

Zašto svi sada ne nosimo udobne pidžame?

(Smeh)

Pa, ja sam psiholog,
a ne neko ko čita misli,

mada mnogi misle da je to isto.

Mogu da se kladim
da je vaš odgovor nešto u smislu:

„Od mene se očekuje
da ne nosim pidžamu u javnosti“

ili „Neću da ljudi misle da sam aljkav.“

Bilo kako bilo, činjenica da smo svi
odabrali opušteniju poslovnu odeću

umesto omiljene trenerke

nije šašava slučajnost.

To u stvari otkriva dve osobine
koje definišu ljude.

Prva je da smo svesni
onoga što drugi vrednuju,

na primer, šta odobravaju
ili ne odobravaju,

kao što je nenošenje pidžame
na ovakvim dešavanjima.

Druga je da spremno koristimo te podatke
u upravljanju svojim ponašanjem.

Za razliku od mnogih drugih vrsta,

ljudi su skloni da svoje ponašanje
prilagode u prisustvu drugih

kako bi dobili odobravanje.

Trošimo dragoceno vreme na šminkanje,

biranje odgovarajuće slike
i filtera za Instagram,

i sastavljanje ideja
koje će nesumnjivo promeniti svet

u 140 ili manje znakova.

Očigledno je naša briga
oko toga kako će nas drugi oceniti

veliki deo ljudske prirode.

No, iako je ovo izražena ljudska osobina,

znamo relativno malo o tome kada i kako

nam postane bitno mišljenje drugih ljudi.

To je veliko pitanje
koje iziskuje više istraživanja.

Ali prvi korak ka odgonetanju ovog pitanja

je ispitivanje u kom trenutku u razvoju

postajemo osetljivi na procene drugih.

Provela sam protekle četiri godine
na Univerzitetu Emori

istražujući kako se beba,

koja nema problem sa šetkanjem
po prodavnici u bodiću,

razvije u odraslu osobu
koja se boji javnog govora

iz straha da će neko
o njoj negativno prosuđivati.

(Smeh)

Ovde me obično ljudi pitaju:

„Kako to tačno ispituješ?

Bebe ne mogu da govore, zar ne?“

Pa, da je moj muž sada ovde,

rekao bih vam da ja intervjuišem bebe,

jer ne voli da kaže da njegova žena
vrši eksperimente na deci.

(Smeh)

U stvari, ja osmišljavam
eksperimente za decu,

obično u vidu igara.

Razvojni psiholog dr Filip Rošat i ja

osmislili smo „igru“
pod imenom „robotski zadatak“

da bismo istražili
kada će deca postati osetljiva

na procene drugih.

Konkretno, zadatak robota registruje
kada deca, poput odraslih,

strateški menjaju ponašanje
dok ih drugi gledaju.

Da bismo to uradili, pokazali smo deci
uzrasta od 14 do 24 meseca

kako da aktiviraju igračku robota,

i, što je važno, dodelili bismo
ili pozitivnu vrednost,

rekavši: „Vau, zar to nije divno!“

ili negativnu vrednost, rekavši:
„O, o. Ups, o, ne,“

nakon što bismo ga uključili
pomoću daljinskog.

Nakon prikazivanja igračke,

nudili bismo deci
da se igraju sa daljinskim,

a zatim ih ili posmatrali

ili se okrenuli i pretvarali se
da čitamo časopis.

Ideja je bila da, ako su sa 24 meseca

deca zaista osetljiva na procene drugih,

onda bi na njihovo pritiskanje dugmeta

trebalo da utiče ne samo
to da li ih neko posmatra ili ne,

već i vrednosti
koje je izrazio eksperimentator

prema pritiskanju daljinskog.

Tako bismo, na primer,

očekivali da će se deca znatno više igrati
sa pozitivnim daljinskim

ako ih neko posmatra,

ali da će odabrati da istražuju
negativni daljinski kada ih niko ne gleda.

Da bismo zaista obuhvatili ovu pojavu,
sproveli smo tri varijacije studije.

Prva studija je izučavala
kako bi se bebe bavile novom igračkom

kada se ne izraze nikakve vrednosti
niti daju uputstva.

Jednostavno smo pokazali deci
kako da aktiviraju robota,

ali nismo pridavali nikakvu vrednost,

a nismo im ni rekli
da mogu da se igraju sa daljinskim,

tako da smo obezbedili
vrlo neodređenu situaciju.

U drugoj studiji

smo uveli dve vrednosti,
pozitivnu i negativnu.

A u poslednjoj studiji smo imali
dva eksperimentatora i jedan daljinski.

Jedan eksperimentator je ispoljavao
negativan stav prema daljinskom,

rekavši: „Bljak, igračka se pomerila,“

dok je drugi eksperimentator
pokazivao pozitivan stav,

rekavši: „Jej, igračka se pomerila,“

A deca su ovako reagovala
na ova tri različita scenarija.

U prvoj studiji, u neodređenoj situaciji,

trenutno posmatram dete.

Ona ne deluje mnogo zainteresovano
da pritisne daljinski.

Kada se okrenem -

sada je spremna da se igra.

(Smeh)

Trenutno ne gledam dete.

Vrlo je fokusirana.

Okrenem se.

(Smeh)

Ništa nije radila, zar ne?

U drugoj studiji imamo dva daljinca,

jedan pozitivno, drugi negativno ocenjen.

Trenutno posmatram dete.

Narandžasti daljinski je negativan.

Ona samo gleda okolo,
gleda u mene, vrzma se.

Kada se okrenem...

(Smeh)

Kreće da ga uzme.

Ja ne gledam dete.

On hoće da se mama igra sa njim, je l' da?

Odlučuje se za sigurniji put.

Okrenem se...

(Smeh)

Ni on ništa nije radio.

Da, neprijatno mu je.

(Smeh)

Svima je poznat
taj pogled sa strane, zar ne?

Treća studija, dva
eksperimentatora, jedan daljinski.

Eksperimentator koji je negativno reagovao
na pritiskanje daljinskog

upravo posmatra dete.

Malo joj je neprijatno, ne zna
šta da radi, oslanja se na mamu.

Zatim se okreće

tako da posmatra eksperimentator
koji je ispoljio pozitivnu reakciju.

Opasnost je prošla,
sada je spremna za igru.

(Smeh)

Dakle, kako podaci ukazuju,

otkrili smo da na ponašanje dece
vezano za pritiskanje dugmeta

zaista utiču vrednosti
i uputstva eksperimentatora.

Jer, u prvoj studiji, gde deca nisu znala

da će nešto biti pozitivno
ili negativno procenjeno,

bila su sklona da odaberu
najsigurniju opciju

i čekaju da okrenem leđa
da bi pritisnula dugme.

Deca u drugoj studiji

birala su da pritisnu pozitivan daljinski
znatno češće kada sam gledala,

ali čim bih okrenula leđa,

odmah bi uzela negativni daljinski
i počela da se igraju njim.

Važno je da, u kontrolnoj studiji,

kada smo uklonili
različite vrednosti daljinskog -

tako da smo prosto govorili: „O, vau“
nakon pritiskanja bilo kog daljinskog -

pritiskanje dugmeta se kod dece više nije
razlikovalo u različitim situacijama,

što ukazuje da vrednosti
koje smo pridavali daljinskim upravljačima

zaista jesu upravljale ponašanjem
u prethodnoj studiji.

Poslednje, ali ne najmanje bitno,

deca u trećoj studiji birala su
da pritisnu daljinski znatno češće

kada bi ih gledao eksperimentator
koji je ispoljio pozitivnu vrednost,

u odnosu na eksperimentatora
koji je ispoljio negativnu vrednost.

Nije slučajno

da približno u ovom uzrastu
deca počinju da pokazuju da ih je sramota

u situacijama koje mogu izazvati
negativnu procenu,

kao kada se ogledaju

i primete mrlju na nosu.

Isto kao kad odrasli
pronađu spanać u zubima.

(Smeh)

Dakle, šta možemo zaključiti
na osnovu ovih nalaza?

Pored činjenice da su bebe vrlo lukave.

(Smeh)

Deca su, kao i odrasli,
od vrlo ranog uzrasta

osetljiva na vrednosti koje pripisujemo
predmetima i aktivnostima.

I bitna stvar je da koriste te vrednosti
u usmeravanju ponašanja.

Bilo da smo svesni toga ili ne,

neprestano prenosimo vrednosti
u komunikaciji sa ljudima oko nas.

Ne mislim na vrednosti
tipa „budi ljubazan“ ili „ne kradi“,

mada to svakako jesu vrednosti.

Mislim na to da stalno pokazujemo drugima,
a naročito svojoj deci,

šta je dopadljivo,
korisno i pohvalno, a šta nije.

Često to radimo a da i ne primetimo.

Psiholozi proučavaju ponašanje
kako bi istražili sadržaje uma,

jer naše ponašanje
često odražava naša uverenja,

naše vrednosti i želje.

Ovde u Atlanti, svi verujemo u istu stvar.

Da je koka-kola bolja od pepsija.

(Aplauz)

To možda ima veze sa činjenicom
da je koka-kola nastala u Atlanti.

No, kako god,

to uverenje odražava činjenica
da većina ljudi bira da pije koka-kolu.

Isto tako,

prenosimo vrednost

kada devojčicama
većinom dajemo komplimente

zbog lepe kose ili haljine,

a dečacima zbog inteligencije.

Ili kada ponudimo slatkiš,
umesto zdrave hrane,

kao nagradu za dobro ponašanje.

Odrasli i deca neverovatno efikasno

pokupe vrednosti
iz tih suptilnih aktivnosti.

I to potom oblikuje njihovo ponašanje.

Istraživanje koje sam danas
podelila sa vama

ukazuje da se ova sposobnost
javlja vrlo rano u razvoju,

pre nego što naučimo
da izgovorimo celu rečenicu,

čak i pre nego što se odviknemo od pelena.

I to postaje sastavni deo
osobe u koju odrastamo.

Pre nego što odem,

pozvala bih vas
da razmislite o vrednostima

koje emitujemo
u svakodnevnim interakcijama

i o tome kako te vrednosti
možda oblikuju ponašanje ljudi oko vas.

Na primer, kakva se vrednost odašilje

kada više vremena provodimo
smejući se uz telefon

nego smejući se sa drugim ljudima?

Isto tako, razmotrite kako ljudi oko vas
oblikuju vaše ponašanje,

na načine o kojima možda
pre niste razmišljali.

Da se vratimo našoj
jednostavnoj ilustraciji,

da li zaista više volite
koka-kolu nego pepsi?

Ili je tu sklonost jednostavno podstaklo
ono što cene ljudi oko vas?

Roditelji i nastavnici
svakako imaju privilegiju

da oblikuju ponašanje dece.

Ali važno je upamtiti

da kroz vrednosti koje saopštavamo
u jednostavnim svakodnevnim interakcijama,

svi mi imamo moć da oblikujemo
ponašanje ljudi oko nas.

Hvala.

(Aplauz)