Ова виртуелна лабораторија ће направити преокрет на часовима науке | Мајкл Бодакер (Michael Bodekaer) | TEDxCERN

Овај говор одржан је на локалном TEDx догађају, организованом независно од TED конференција.

Виртуелна стварност више није далека будућност и није ту више само због играња игрица и забаве. Мајкл Бодекер жели да је искористи да би квалитетно образовање учинио доступнијим. У овом освежавајућем говору, он приказује идеју која би могла да направи преокрет у начину на који данас подучавамо науку у школама.

Данас ћу вам показати

како ће овај таблет
и виртуелне наочаре које носим

потпуно преокренути научно образовање.

Такође ћу вам показати

како сваког предавача науке
може да учини два пута ефикаснијим.

Међутим, пре него што вам покажем
како је све ово могуће,

попричајмо укратко о томе зашто је
побољшање квалитета научног образовања

од такве виталне важности.

Ако размислите о томе,

свет се развија невероватном брзином,

а са тим растом се јављају
и изазови који постају све већи,

изазови као што је бављење
глобалним загревањем,

решавање питања глади, недостатка воде

и лечење болести,

да наведемо само неке.

Па, ко ће нам, тачно, помоћи
да решимо ове велике изазове?

Па, у крајњој линији,
то су ови млади студенти.

Ово је следећа генерација
младих, паметних научника.

На много начина, сви се ослањамо на њих

да ће смислити нове, сјајне иновације

да нам помогну да решимо
наше будуће изазове.

Тако, пре неколико година,

мој суоснивач и ја смо предавали
студентима са факултета као што су ови,

само што они којима смо ми предавали
изгледали мало више као ови овде.

(Смех)

Да, ово је заиста реалност

на превише универзитета широм света -

студенти којима је досадно,
који се не ангажују,

а понекад чак нису ни сигурни
зашто уопште проучавају неку тему.

Тако смо почели да тражимо нове,
иновативне наставне методе,

али оно што смо открили
било је прилично разочаравајуће.

Видели смо да су књиге
претворене у електронске књиге,

табле су претворене у снимке на Јутјубу,

а монолози из амфитеатра
претворени су у МООК-ове,

масивне отворене онлајн курсеве.

Ако размислите о томе,

све што овде радимо
је преузимање истог садржаја

и истог формата,

и дајемо то већем броју студената,

што је сјајно, немојте ме
погрешно схватити, то је сјајно,

али је наставни метод
и даље мање-више исти;

нема праве иновације у томе.

Зато смо почели да истражујемо другде.

Открили смо да су се симулатори лета
доказивали изнова и изнова

као много ефикаснији

када су се користили уз стварне
обуке лета за едукацију пилота.

Тако смо помислили:

„Зашто то не бисмо применили на науку?

Зашто не бисмо створили
симулатор виртуелне лабораторије?“

Па, учинили смо то.

У принципу, спремили смо се да направимо

у потпуности симулирани, један на један,
симулатор виртуелне лабораторије

у којој би студенти могли
да врше експерименте

уз помоћ математичких једначина

које би симулирале оно
што би се десило у правој лабораторији.

Међутим, не само једноставне симулације;

требало је да створимо
и развијене симулације

са врхунским универзитетима,
као што је МИТ,

да бисмо овим студентима приближили
најновија истраживања рака.

Изненада су универзитети
могли да уштеде милионе долара

тако што су дозвољавали студентима
да врше виртуелне експерименте

пре него што оду у стварну лабораторију.

И не само то; сада су, такође,
могли да разумеју,

чак и на молекуларном нивоу унутар машине,

шта се машинама дешава.

Одједном су могли да изводе

и опасне експерименте у лабораторији.

На пример, такође овде,

учење о бактерији салмонела,
што је важна тема

које многе школе не могу предавати
из безбедносних разлога.

Ми, наравно, испитујемо студенте,

а затим наставницима дајемо потпуну табелу

да би у потпуности разумели
на ком су нивоу студенти.

Међутим, нисмо се ту зауставили

јер смо видели колико је важно значење

за ангажованост студената током часа.

Тако смо укључили дизајнере игара

да креирају занимљиве и привлачне приче.

На пример, овде, у овом случају,

где студенти морају да реше
мистериозни случај убиства у игрици

користећи основне научне вештине.

Добијена повратна информација
када смо објавили све ово

била је невероватно позитивна.

Овде имамо 300 студената,

сви острашћено решавају
случајеве убистава из игрица

док усвајају основне научне вештине.

Оно што ми се највише свиђа
у вези са овим

је када студенти дођу код мене након тога,

потпуно изненађени и помало збуњени,

па кажу: „Управо сам провео два сата
у овој виртуелној лабораторији

и... нисам проверио Фејсбук.“

(Смех)

Толико ово заиста ангажује
и фасцинира студенте.

Тако, да бисмо истражили
да ли је ово заиста функционисало,

психолози учења су спровели
студију са 160 студената;

то је било на Универзитету Станфорд
и Техничком универзитету Данске.

Они су поделили студенте у две групе.

Једна група је само користила
симулације виртуелне лабораторије,

друга је само користила
традиционалне наставне методе,

а имали су исто време на располагању.

Затим, интересантно је

да су дали студентима тест
пре и након експеримента,

да би прецизно измерили
остварено учење код студената.

Оно што су открили

било је изненађујућих 76 процената
пораста у ефикасности учења

када се користе виртуелне лабораторије
уместо традиционалних наставних метода.

Међутим, још је интересантније

да је други део ове студије истраживао

какво је било дејство предавача на учење.

Открили су да,

када комбинујете виртуелне лабораторије

са подучавањем и менторством наставника,

онда смо видели пораст
од укупних 101% у ефикасности учења,

што делотворно дуплира
утицај предавача науке

уз исто утрошено време.

Тако смо се пре пар месеци запитали,

сада имамо сјајан тим психолога за учење,

предавача, научника и програмера за игрице

и запитали смо се

како да одржимо обећање које смо дали себи

да стално поново осмишљавамо образовање.

Данас сам заиста узбуђен
што представљам оно до чега смо дошли

и на чијем смо стварању
невероватно напорно радили.

Укратко ћу објаснити шта је ово.

У суштини, узмем свој мобилни телефон,

а већина студената има
ове паметне телефоне,

и укључим на њега ове јефтине наочари
за виртуелну стварност.

Сада ефикасно могу

да буквално закорачим
у овај виртуелни свет.

Даћемо некима од вас у публици
да и они испробају ово,

јер је нешто што заиста морате да покушате

да бисте у потпуности осетили
колико је интересантно.

Буквално осећам као да сам закорачио
у ову виртуелну лабораторију.

Да ли ме видите на екрану?

Публика: Да.

Мајкл Бодекер: Сјајно! Супер.

Дакле, у суштини, само сам претворио
свој мобилни телефон

у потпуно симулирану лабораторију
врхунских универзитета

вредну милионе долара

са свом невероватном опремом
коју могу да користим.

Могу, на пример, да узмем пипету
и са њом радим експерименте.

Имам свој „E-Ggel“, ПЛР

и, ох, погледајте ово,

имам најсавременији сенквенатор ДНК,

а тамо имам
чак и свој електронски микроскоп.

Мислим, ко још шета около
са електронским микроскопом у џепу?

Овде имам своју машину,

могу да спроводим
различите експерименте на машини.

Овде имам врата,

могу да се укључим у друге експерименте,

могу да користим друге лабораторије,

а овде имам свој таблет за учење.

Ово је интелигентан таблет

који ми дозвољава да читам
о релевантној теорији.

Као што видите,
могу да будем у интеракцији са њим.

Могу да гледам снимке
и видим садржај који је важан

за експеримент који управо спроводим.

Затим, овде имам Мaри.

Она је мој професор,
мој асистент у лабораторији,

а води ме кроз целу ову лабораторију.

Ускоро ће професори

моћи да се буквално телепортују

у виртуелни свет у ком сам тренутно

и да ми помогну, да ме воде
кроз цео овај експеримент.

А сада, пре него што закључим ово,

желим да вам покажем
још интересантнију ствар, мислим,

нешто што чак не можете
ни да урадите у правим лабораторијама.

Ово је машина ПЛР.

Започећу са овим експериментом.

Учинио сам да сам се буквално
смањио милион пута,

до величине молекула,

а и стварно имате осећај да је тако;
морате да испробате.

Сада имам осећај да стојим
у унутрашњости ове машине

и видим целокупну ДНК и све молекуле.

Видим полимеразу, ензиме и тако даље,

а могу да видим како се у овом случају

ДНК копира неколико милиона пута,

као што се управо и дешава
унутар вашег тела.

Заиста могу да осетим и разумем
како све ово функционише.

Е, сад, надам се да вам то
бар донекле дозвољава увид

у могућности ових нових наставних метода.

Такође, желим да нагласим

да све што сте управо видели
функционише и на Ајпадима и лаптоповима

без икаквих наочара.

Кажем то због веома важног разлога.

Да бисмо заиста оснажили и инспирисали

следећу генерацију научника,

заиста нам треба
да предавачи покрену усвајање

нових технологија у учионици.

Тако, на много начина,

верујем да следећи велики,
квантни скок у научном образовању

не лежи више у технологији,

већ у одлуци предавача

да погура напред и усвоји ове технологије

у учионици.

Тако, надамо се да ће све више
универзитета, школа и предавача

сарађивати са технолошким компанијама

да би достигли пун потенцијал.

Тако,

на крају, желео бих
да закључим са причицом

која ме стварно инспирише,

а то је прича о Џеку Андраки.

Можда га неки од вас већ познају.

Џек је изумео нови и иновативни
нискобуџетни тест за рак панкреаса

са 15 година.

Када Џек прича о томе
како је постигао ово сјајно откриће,

такође објашњава и да му је једна ствар

скоро онемогућила
да направи ово откриће,

а то је да није имао приступ
правим лабораторијама,

јер је био превише неискусан

да би му дозволили приступ.

Замислите ако бисмо могли да дамо

врхунске виртуелне лабораторије
вредне милионе

свим тим студентима као што је Џек

широм света

и да им дамо најновије, најсјајније,
најбоље машине које можете замислити,

које би буквално учиниле
да сваки научник овде

скаче горе-доле због чистог узбуђења.

Затим замислите како би то
оснажило и инспирисало

целу нову генерацију
младих и паметних научника,

спремних да доносе новине и промене свет.

Хвала вам.

(Аплауз)