Тајне које налазим на мистериозном дну океана

Стотинама метара испод површине океана, Лора Робинсон истражује стрме литице масивних подводних планина. Она је у потрази за коралима старим хиљаду година, који би се могли тестирати у нуклеарним реакторима да би се открило како се океан мења током времена. Проучавањем историје земље, Робинсонова се нада да ће пронаћи наговештаје о томе шта се може десити у будућности.

Ја сам хемичар који проучава океане.

Истражујем хемију данашњег океана.

Истражујем хемију океана из прошлости.

Начин на који проучавам прошлост

укључује коришћење фосилних остатака
корала из великих дубина.

Можете видети слику
једног од ових корала иза мене.

Пронашли смо га близу Антартика,

на неколико хиљада метара
испод површине мора,

те је много другачији од корала

које сте можда имали среће да видите
ако сте летовали у тропским крајевима.

Надам се да ће вам овај говор дати

четвородимензионални поглед на океан.

Две димезије - као што је овај
прелепи дводимензионални приказ

температуре површине мора.

Ово је усликано уз помоћ сателита,
па има огромну просторну резолуцију.

Опште карактеристике
су изузетно лаке за разумевање.

Екваторска подручја су топла
јер тамо има више сунчеве светлости.

Поларна подручја су хладна
јер је тамо има мање.

То омогућава великим поларним капама
да се развију на Антарктику

и северној хемисфери.

Ако зароните у морске дубине
или чак умочите своје прсте у море,

знате да ће постајати све хладније
са већим дубинама,

а то је углавном зато што дубоке воде
које испуњавају амбис океана

долазе из хладних поларних региона
у којима је вода густа.

Ако се вратимо у време пре 20 000 година,

земља је изгледала веома другачије.

Управо сам вам показала исцртану верзију
једне од најважнијих разлика

коју бисте видели да се вратите
у тако далеку прошлост.

Поларне капе су биле много веће.

Покривале су велики део континента
и протезале се преко океана.

Ниво мора је био нижи за 120 метара.

Ниво угљен диоксида је био
знатно нижи него данас.

Дакле, земља је вероватно била
у глобалу хладнија за око 3 до 5 степени

и много хладнија у поларним регионима.

Оно што покушавам да схватим

и што моје колеге покушавају да разумеју

је како смо прешли
из тих хладних климатских услова

у топле климатске услове
у којима данас уживамо.

Знамо из истраживања језгра леда

да прелаз из ових хладних услова у топле

није био лак, као што бисте претпоставили
из постепеног повећања соларне радијације.

Ово знамо из језгра леда,
јер ако бушите лед,

наћи ћете годишње слојеве леда,
а то можете видети на овој санти леда.

Можете видети плаво-беле слојеве.

Гасови су заробљени у језгрима леда,
па можемо измерити CO2 -

због тога знамо да је ниво CO2
био нижи у прошлости -

а хемија леда нам казује и о температури

у поларним регионима.

Ако се пребаците из периода
пре 20 000 година до модерног доба,

видите да се температура повећала.

Није се постепено повећала.

Некада се повећавала изузетно брзо,

затим је настао застој,

а онда се повећала брзо.

То је било различито
у два поларна региона,

а пораст CO2 се, такође,
одвијао у скоковима.

Дакле, прилично смо сигурни да океан
има велике везе са овим.

Океан складишти велике количине угљеника,

око 60 пута више
него него што га има у атмосфери.

Има улогу и у преношењу топлоте
дуж екватора,

а океан је пун хранљивих материја
и контролише основну производњу.

Дакле, ако желимо да откријемо
шта се дешава у дубоком мору,

морамо заиста да се спустимо доле,

видимо чега тамо има

и да почнемо са истраживањем.

Ово је упечатљив снимак
са подводне планине

на дубини од око километра
у интернационалним водама

у екваторијалном Атлантику,
далеко од копна.

Ви сте међу првима
који су видели овај део морског дна,

поред мог истраживачког тима.

Вероватно гледате у нове врсте.

Не знамо.

Требало би да прикупите примерке
и одрадите подробну номенклатуру.

Можете видети дивне корале из дубине мора.

Има и змијача
које расту на овим коралима.

То су ствари које изгледају као пипци
који излазе из корала.

Постоје корали који се састоје
од различитих врста калцијум карбоната

који расту из базалта
ових огромних подводних планина,

а ове црне ствари су фосилизовани корали,

а причаћемо мало више о њима

док путујемо уназад кроз време.

За то нам је потребно
да изнајмимо истраживачки брод.

Ово је „Џејмс Кук“,
океански истраживачки брод,

усидрен код острва Тенерифе.

Изгледа прелепо, зар не?

Супер, ако нисте сјајан морнар.

Понекада изгледа мало више налик овоме.

Ово смо ми док покушавамо да осигурамо
да се драгоцени узорци не изгубе.

Сви јурцају унаоколо,
а ја имам грозну морску болест,

те није увек много забавно,
али у суштини јесте.

Морали смо да постанемо
добри картографи да ово радимо.

Не срећете често такво спектакуларно
изобиље корала свуда.

Глобално је присутно и налази се
на великим дубинама,

али треба да стварно пронађемо
права места.

Управо смо видели глобалну мапу
а на њој се налазила рута нашег крстарења

из прошле године.

Ово је било седмонедељно крстарење,

а ово смо ми, када смо направили
сопствену мапу

од око 75 000 квадратних километара
морског дна за седам недеља,

али то је само малени део морског дна.

Путујемо од запада према истоку,

преко дела океана који би деловао
безлично на мапи великих размера,

али неке од ових планина
су заправо високе као Еверест.

Значи, са мапама које правимо на бродовима

добијамо резолуцију од око 100 метара,

што је довољно да одаберемо области
за примену наше опреме,

али не и за то да видимо пуно.

За то нам треба да прелетимо
помоћу возила на даљинско управљање

око пет метара изнад морског дна.

Ако то учинимо, можемо да добијемо мапе
које имају резолуцију од једног метра

на дубини од пар хиљада метара.

Ево возила на даљинско управљање

прилагођеног за истраживање.

Можете видети мноштво
великих светиљки на врху.

Има камера високе дефиниције,
ручица за операције

и пуно кутијица и стварчица
за стављање узорака.

Ево нас на свом првом роњењу
у току овог крстарења,

док урањамо у океан.

Прилично смо брзи да осигурамо
да на возила са даљинским управљањем

не утичу други бродови.

Силазимо, а видите овакве ствари.

Ово су морски сунђери из дубина,
дуги и по неколико метара.

Ово је плутајући морски краставац -
то је, у суштини, мали морски пуж голаћ.

Ово је успорено.

Већи део снимка
који вам показујем је убрзан

јер је за све ово потребно пуно времена.

Ово је прелепи морски краставац, такође,

а животиња коју ћете видети
била је велико изненађење.

Никада нисам видела ништа слично
и све нас је помало изненадило.

Ово се десило после 15 сати рада
и сви смо били помало на ивици живаца

и изненада је ово џиновско
морско чудовиште

почело да се котрља поред нас.

Зове се пиросома или колонијални плашташ,
ако вам се више свиђа.

То није оно за чим смо трагали.

Тражили смо корале,
корале из великих морских дубина.

Видећете слику једног од њих за секунд.

Мали је, висине око 5 центиметара.

Састоји се од калцијум карбоната,
па можете видети његове пипке

док их покреће океанска струја.

Овакав организам вероватно живи
око стотину година.

Док расте, преузима хемикалије из океана,

а ове хемикалије или количина хемикалија

зависе од температуре,
од pH вредности, од хранљивих материја.

Ако успемо да разумемо
како ове хемикалије доспевају у скелет,

онда можемо да се вратимо,
сакупимо фосилне примерке

и реконструишемо како је океан
изгледао у прошлости.

Овде нас можете видети док узимамо
тај корал уз помоћ вакуума

и стављамо га у посудицу.

Треба да додам да можемо
то да учинимо веома пажљиво.

Неки од ових организама живе и дуже.

Ово је црни корал под именом Leiopathes,
а усликао га је мој колега, Брендан Рорк,

негде на око 500 метара испод Хаваја.

Четири стотина година је дуг период.

Ако узмете гранчицу
једног од ових корала и углачате је,

то је око 100 микрона уздуж.

Брендан је урадио неке анализе
дуж овог корала -

можете да видите трагове тога -

и успео је да докаже
да су ово стварне годишње ознаке,

па чак и на 500 метара дубине океана,

корали могу да забележе
промене годишњих доба,

што је прилично спектакуларно.

Међутим, 4 000 година није довољно

да нас врати у последњи
максимум леденог доба.

Па, шта онда радимо?

Идемо по ове фосилне примерке.

Због овога сам заиста непопуларна
у свом истраживачком тиму.

Настављамо да идемо,

свуда су џиновске ајкуле,

пирозоме, плутајући морски краставци,

џиновски сунђери,

али све их терам да сиђу
до ових мртвих фосилних подручја

и проводе вечност у лопатању
по морском дну.

Сакупимо ове корале,
донесемо их назад и распоредимо.

Међутим, сваки од њих
је различите старости,

а ако можемо да им откријемо старост

а затим можемо и да измеримо
ове хемијске сигнале,

ово нам помаже да откријемо

шта се дешавало у океану у прошлости.

Тако, на слици са леве стране овде,

исекла сам делић са корала,
углачала га веома пажљиво

и усликала оптички.

Са десне стране сам узела исти део корала,

ставила га у нуклеарни реактор,
изазвала фисију,

и сваки пут када постоји неко распадање,

можете то видети забележено на коралу,

те видимо расподелу уранијума.

Зашто радимо ово?

Уранијум нема добру репутацију,

али га ја волим.

Распадање нам помаже да откријемо податке
о стопама и периодима

везаним за дешавања у океану.

Ако се сећате почетка говора,

то је оно што покушавамо да добијемо
када размишљамо о клими.

Тако користимо ласер за анализу уранијума

и једног од његових потомака,
торијума, у овим коралима,

а то је оно што нам говори
која је тачно старост ових фосила.

Ову дивну анимацију Јужног океана

ћу искористити да прикажем
како користимо ове корале

да бисмо добили прастаре
повратне информације из океана.

Можете да видите густину површинске воде

у анимацији Рајана Абернатија.

То су само једногодишњи подаци,

али можете видети
колико је динамичан Јужни океан.

Ово интензивно мешање,
посебно у Великом пролазу,

које је обележено правугаоником,

је заиста једна од најјачих
струја на свету,

која пролази овде
док тече од запада ка истоку.

Веома је турбулентно измешана

јер се креће преко ових
великих подводних планина,

а ово дозвољава CO2 и топлоти

да врше размену са атмосфером
ка унутра и споља.

У суштини, океани дишу кроз Јужни океан.

Сакупили смо корале са свих страна
дуж овог антарктичког пролаза

и открили прилично изненађујућу ствар
из мојих уранијумских података -

корали су се преселили
са југа према северу

током прелаза из глацијалног
у интерглацијални период.

Не знамо због чега,

али мислимо да је то нешто
везано за извор хране

и можда присуство кисеоника у води.

Па, ево нас.

Приказаћу шта мислим
да сам открила о клими

из ових корала у Јужном океану.

Прешли смо уздуж и попреко морске планине.
Сакупили смо мале фосилне корале.

Ово је моја илустрација тога.

Мислимо да се у леденом добу,

према анализама
које сам извршила на коралима,

да је дубински део Јужног океана
био веома богат угљеником

и да је горњи слој био мале густине.

То онемогућава да угљен-диоксид
изађе из океана.

Онда смо нашли корале
који су средње старости,

а они су нам показали да је океан
делимично помешан кроз климатски прелаз.

То је омогућило угљенику
да изађе из дубоког океана.

Затим, ако анализирамо корале
ближе савременом добу,

или ако сиђемо тамо свакако
и измеримо хемију корала,

видимо да се крећемо ка позицији

где се угљеник може
размењивати ка споља и унутра.

Овако можемо користити фосилне корале

како би нам помогли
да разумемо животну средину.

Желим да завршим
са овим последњим слајдом.

То је само замрзнута слика
из првог снимка који сам вам показала.

Ово је спектакуларна корална башта.

Нисмо чак ни очекивали
да наиђемо на овако дивне ствари.

Налази се на дубини
од неколико хиљада метара.

Има нових врста тамо.

Једноставно је дивно место.

Међу њима се налазе фосили,

а сада сам вас обучила
да цените фосилне корале

који се налазе у тим дубинама.

Тако, ако следећи пут имате среће
да летите преко океана

или пловите преко њега,

само помислите - постоје огромне
морске планине у тим дубинама

које никада нико није видео

и постоје предивни корали.

Хвала вам.

(Аплауз)