10 mitova u psihologiji| Ben Embridž (Ben Ambridge) | TEDxYouth@Manchester

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, nezavisno od TED konferencija.
Koliko je od onoga što mislite o svom mozgu zapravo pogrešno? U ovom neverovatnom putovanju (ne)opovrgnute nauke, Ben Embridž nas vodi kroz 10 popularnih ideja o psihologiji koje su se pokazale pogrešnim - i otkriva nekoliko iznenađujućih istina o tome kako naš mozak zaista funkcioniše.

Čuli ste za svoj IQ,

vašu opštu inteligenciju,

ali šta je Psi-Q?

Koliko znate o tome šta vas pokreće

i koliko ste dobri u predviđanju
ponašanja drugih ljudi

ili čak sopstvenog?

Koliko je ono što mislite da znate
o psihologiji pogrešno?

Hajde da otkrijemo nabrojavanjem
10 najvećih mitova o psihologiji.

Verovatno ste čuli da kada se radi
o njihovoj psihologiji,

muškarci žene su veoma različiti.

Skoro kao da su muškarci sa Marsa,
a žene sa Venere.

Ali koliko su zaista
muškarci i žene različiti?

Da bismo to otkrili, počnimo
da posmatramo nešto gde se muškarci i žene

zaista razlikuju

i da ocrtamo neke psihološke razlike
među polovima na istom nivou.

Jedna stvar gde se muškarci i žene

zaista razlikuju je koliko daleko
mogu da bace loptu.

Ako ovde pogledamo podatke za muškarce,

vidimo ono što se naziva
normalnom krivom raspodele.

Nekoliko muškaraca može
da baci loptu dosta daleko,

nekoliko njih nimalo,

ali najviše muškaraca može prosečno.

I žene dele istu podelu,

ali zapravo tu postoji velika razlika.

Zapravo, prosečan muškarac
može da baci loptu dalje

od oko 98% svih žena.

Hajde da sada vidimo
kako neke psihološke razlike polova

izgledaju na istom standardizovanom nivou.

Svaki psiholog će vam reći
da su muškarci bolji

u prostornom snalaženju od žena -

stvarima poput čitanja mapa
na primer, što je tačno,

ali hajde da pogledamo
veličinu te razlike.

Mala je. Linije su toliko blizu
da se gotovo preklapaju.

Zapravo, prosečna žena je bolja
od 33% svih muškaraca,

i naravno, kada bi to bilo 50%,

onda bi dva roda bili jednaki.

Bitno je imati na umu da su ova razlika
i sledeća koju ću vam pokazati

otprilike najveće
psihološke rodne razlike

koje su ikada otkrivene u psihologiji.

Evo sledeće.

Svaki psiholog će vam reći
da su žene bolje

u jezicima i gramatici od muškaraca.

Evo rezultata
standardizovanog testa gramatike.

Ovde su žene. Ovde muškarci.

Ponovo, žene su bolje u proseku,
ali linije su toliko blizu

da je 33% muškaraca

bolje od prosečnih žena,

i ponovo, da je 50%

to bi predstavilo čitavu rodnu jednakost.

Dakle, nisu baš kao Mars i Venera.

Više su kao Mars i Snikers:

u suštini su isti,

ali u jedno ide malo više jaja.

Neću reći u koje.

Sada smo se zagrejali.

Hajde da vas psihoanaliziramo
uz pomoć čuvenog testa Roršahovih mrlja.

Verovatno vidite dva medveda
ili dvoje ljudi ili nešto drugo.

Ali šta mislite da oni rade?

Podignite ruku ako mislite
da se pozdravljaju.

Ne mnogo ljudi. Dobro.

Podignite ruku ako mislite
da bacaju kosku jedan drugom.

Dobro. Da li se možda svađaju?

Samo nekoliko ljudi tamo.

Dobro, ako mislite
da se pozdravljaju ili bacaju kosku,

to znači da ste
prijateljski nastrojena osoba.

Ako mislite da se svađaju, onda ste

malo nevaljala, agresivna osoba.

Zapravo, da li ste ljubavnik ili borac.

A šta kažete na ovo?
Ovo nije za glasanje,

pa na tri svi viknite šta vidite.

Jedan, dva, tri.

(Publika viče)

Čuo sam hrčak. Ko je rekao hrčak?

To je veoma zabrinjavajuće.

Momak tamo je rekao hrčak.

Trebalo bi da vidite
neku vrstu dvonoge životinje ovde,

i onda sliku u ogledalu iste ovde.

Ako ne vidite, onda to znači
da imate poteškoća

sa procesuiranjem kompleksnih situacija

gde se dešava dosta toga.

Osim ako, naravno, to uopšte ne znači to.

Test Roršahovih mrlja
zapravo nije validan

kada se radi o dijagnozi ljudske ličnosti

i ne koriste ga moderni psiholozi.

Zapravo, skorašnje istraživanje
otkrilo je da

kada pokušate da dijagnostikujete
ljudske ličnosti

koristeći test Roršahovih mrlja,

otkriva se šizofrenija

kod oko 1/6 očigledno
sasvim normalnih učesnika.

Ako ovde niste tako dobro prošli,

možda niste veoma vizuelni tip osobe.

Hajde da uradimo
drugi brzi test da otkrijemo to.

Kada pravite tortu, da li više volite da

- još jednom ruke gore -

da li više volite da koristite
kuvar sa slikama?

Da, nekoliko ljudi.

Da vam prijatelj objasni postupak?

Ili da improvizujete u hodu?

Nekoliko ljudi tamo.

U redu, ako ste rekli pod A,

onda to znači da ste vizuelni učenik,

a najbolje učite kada su

informacije vizuelno prikazane.

Ako ste rekli B, to znači
da ste auditivni učenik,

da učite najbolje kada vam je informacija
prikazana u audio formatu.

Ako ste rekli C, to znači

da ste kinestetički učenik,

da najbolje učite

kada radite nešto rukama.

Osim što, naravno,
kao što verovatno pretpostavljate,

to nije tako,
jer je čitava stvar kompletan mit.

Stilovi učenja su izmišljeni

i nisu podržani naučnim dokazima.

Znamo ovo jer u strogo kontrolisanim
eksperimentalnim istraživanjima,

kada je učenicima dat materijal da uče,

bilo da je u njihovom
preferiranom ili suprotnom stilu,

nema nikakve razlike

u količini informacija koje usvoje.

Ako razmislite o tome samo na trenutak,

očigledno je da to mora biti istinito.

Očigledno da najbolji format prezentacije

ne zavisi od vas, već od onoga

što pokušavate da naučite.

Da li biste mogli da naučite
da vozite auto, na primer

samo slušajući nekoga
kako vam govori šta da uradite,

bez kinestetičkog iskustva?

Da li bi ste mogli da rešite
paralelne jednačine

govoreći ih u svojoj glavi
bez da ih napišete?

Da biste mogli da ponavljate
za ispit iz arhitekture

koristeći interpretativni ples
ako ste kinestetički učenik?

Ne. Treba da uskladite
materijal koji učite

sa formatom prezentacije,

a ne sebe.

Znam da su mnogi od vas vrhunski učenici

koji treba uskoro da dobiju
rezultate mature.

Ako još niste dobili
baš ono čemu ste se nadali,

ne možete baš onda kriviti stil učenja,

ali možete razmisliti o tome
da okrivite svoje gene.

Ovde se radi

o skorašnjem istraživanju
na Londonskom koledžu

koje je otkrilo da se 58% varijacija

između različitih učenika
i njihovih rezultata mature

svodi na genetski faktor.

To zvuči kao veoma precizna brojka,

pa kako je možemo objasniti?

Kada želimo da otkrijemo
relativne doprinose

gena i okruženja,

možemo da napravimo
istraživanje s blizancima.

Identični blizanci dele
100% svog okruženja

i 100% svojih gena,

dok neidentični blizanci
dele 100% svog okruženja,

ali kao bilo koji brat i sestra,

dele samo 50% svojih gena.

Poredeći koliko su slični rezultati mature
kod identičnih blizanaca

nasuprot neidentičnim blizancima

i uz malo pametne matematike,

možemo dobiti ideju koliko
varijacija i učinak zavise od okruženja,

a koliko od gena.

Ispada da 58% zavisi od gena.

Ovim se ne podriva naporan rad
vas i vaših profesora.

Ako niste dobili one rezultate mature
kojima ste se nadali,

onda možete uvek da pokušate
da krivite roditelje ili barem svoje gene.

Jedna stvar koju ne bi trebalo da krivite

je to da li ste neko ko uči
levom ili desnom stranom mozga,

jer opet, to je mit.

Ovde je mit da je
leva strana mozga logična,

dobra sa jednačinama,

a desna strana mozga je kreativna,

te je bolja u muzici.

Ponovo, ovo je mit
jer skoro sve što radite

uključuje sve delove vašeg mozga
koji zajedno komuniciraju,

čak i za najobičniju stvar
poput vođenja normalnog razgovora.

Ipak, jedan razlog
zašto je ovaj mit preživeo

je taj da postoji mrvica istine u njemu.

Verzija sličnog mita

je da su levoruki ljudi
kreativniji od desnorukih ljudi,

što ima smisla jer vaš mozak
kontroliše suprotne ruke,

pa kod levorukih ljudi,

desna strana mozga je malo aktivnija

od leve strane mozga,

i ideja je da je desna strana kreativnija.

Nije istina samo po sebi

da su levoruki ljudi kreativniji
od desnorukih ljudi.

Istina je da su ambideksteri,

ili ljudi koji koriste obe ruke
za različite zadatke,

kreativniji mislioci od onih
koji pišu jednom rukom,

jer koristiti obe ruke podjednako znači

da obe strane mozga
dosta komuniciraju međusobno,

što izgleda da je uključeno
u stvaranje fleksibilnog mišljenja.

Mit kreativnog levorukog čoveka nastaje

iz činjenice da je korišćenje
obe ruke podjednako

više učestalo među levorukim

nego desnorukim,

tako da postoji nešto istine
u ideji kreativnog levorukog čoveka,

ali ne mnogo.

Sličan mit za koji ste verovatno čuli

je da koristimo samo 10% svojih mozgova.

Ovo je, još jednom, potpuni mit.

Gotovo sve što radimo,
čak i najobičnija stvar,

angažuje skoro ceo mozak.

Ipak, naravno da je tačno

da većina nas ne koristi svoje mozgove

toliko koliko bismo mogli većinu vremena.

Šta bismo mogli da uradimo
da pojačamo snagu svojih mozgova?

Možda bismo mogli da slušamo malo Mocarta.

Da li ste čuli za ideju Mocartovog efekta?

Ideja je da vas slušanje Mocarta

čini pametnijim i poboljšava
vaše rezultate na testovima inteligencije.

Ponovo, ono što je interesantno
o ovom mitu

je da iako je u osnovi mit,

postoji nešto istine u njemu.

Prvobitno istraživanje otkrilo je

da su učesnici kojima je puštana
Mocartova muzika na nekoliko minuta

imali bolji rezultat
na testu inteligencije

od učesnika koji su samo sedeli u tišini.

Ali naredno istraživanje uključivalo je
neke ljude koji su voleli Mocartovu muziku

a onda drugu grupu ljudi

koji su bili ljubitelji
horor priča Stivena Kinga.

I puštali su im ili muziku ili priče.

Ljudi koji su više voleli
Mocartovu muziku od priča

imali su veći IQ porast
od Mocarta nego od priča

ali ljudi koji su više voleli
priče od Mocartove muzike

imali su veći IQ porast

od slušanja priča Stivena Kinga
od Mocartove muzike.

Istina je da vas slušanje nečega
u čemu uživate podstiče

i daje vam privremeni IQ podsticaj

za manje zadatke.

Nigde se ne navodi
da će vas slušanje Mocarta,

ili čak priča Stivena Kinga

učiniti pametnijim na duže staze.

Druga verzija Mocartovog mita

je da vas slušanje Mocarta može učiniti
ne samo pametnijim već i zdravijim.

Nažalost, ovo se ispostavlja netačnim

za nekoga ko je slušao Mocartovu muziku
gotovo svaki dan,

samog Mocarta,

koji je patio od gonoreje,
boginja, artritisa,

i onoga za šta većina ljudi
misli da ga je ubilo,

sifilisa.

Ovo znači da je Mocart
možda trebalo da bude pažljiviji

pri odabiru svojih seksualnih partnera.

Ali kako biramo partnera?

Mit koji ponekad šire sociolozi

je da su naši izbori ljubavnog partnera

proizvod naše kulture,

da su veoma kulturološki posebni.

Zapravo, podaci ne potvrđuju ovo.

U čuvenom istraživanju ispitani su ljudi
iz 37 raznih kultura širom sveta,

od Amerikanaca do Zulua,

o tome šta oni traže u partneru.

U svakoj kulturi širom sveta,

muškarci su stavljali više vrednosti
na fizičku privlačnost partnera

nego što su žene,

i u svakoj kulturi

ženama je više od muškaraca bila bitna

ambicija i moć zarađivanja.

U svakoj kulturi

muškarcima su se sviđale
žene koje su bile mlađe od njih,

u proseku, mislim da je bilo 2,66 godina,

i u svakoj kulturi

ženama su se više sviđali
muškarci koji su bili stariji od njih,

prosečne razlike od 3,42 godine,

zbog čega ovde piše
"Svakome treba tatica."

Sada prelazimo sa uspeha sa partnerom

na uspeh u košarci i fudbalu
ili bilo kojem sportu.

Mit je da sportisti doživljavaju

ono što Amerikanci nazivaju srećnim nizom

da ih prati sportska sreća,
kako mi kažemo,

gde ne mogu da promaše,

poput ovog momka ovde.

Zapravo, ako statistički analizirate

obrazac pogodaka i promašaja,

ispada da su gotovo uvek nasumični.

Vaš mozak stvara obrasce iz nasumičnosti.

Ako bacite novčić,

niz glava ili pisama će se pojaviti
negde u nasumičnosti,

i zato što mozak voli da vidi obrasce
gde ih nema,

gledamo u te nizove
i pridajemo im značenja

i kažemo: "Da, danas je baš u formi",

gde biste zapravo dobili isti obrazac

kada biste imali
nasumične pogotke i promašaje.

Ipak, izuzetak ovome
je kazneni šesnaesterac.

Nedavno istraživanje koje je pratilo
šesnaesterce u fudbalu

pokazuje da igrači
koji predstavljaju zemlje

sa veoma lošim izvedbama
kaznenih šesnaesteraca

poput Engleske, na primer,

obično brže šutiraju nego pripadnici
zemalja sa boljim izvedbama

i verovatno kao posledica toga,
veće su šanse za promašaj.

Ovo otvara pitanje:

da li postoji bilo kakav način
da poboljšamo ljudske rezultate.

Jedna stvar koju biste mogli da radite

je da kaznite ljude za njihove propuste

i pratite da li ih to poboljšava.

Ova ideja, da efekat kažnjavanja
može da poboljša rezultate,

to su učesnici mislili da testiraju

u čuvenom Migramovom eksperimentu
učenja i kažnjavanja

za koji ste verovatno čuli
ako ste student psihologije.

Priča govori da su učesnike
pripremali da daju svojim kolegama

nešto za šta su verovali
da je smrtonosan električni šok

kada pogrešno odgovore na pitanje,

jer im je neko u belom mantilu tako rekao.

Ova priča je mit iz tri razloga.

Prvi i najvažniji je da mantil
nije bio beo

već zapravo siv.

Drugi, učesnicima je rečeno
pre istraživanja

i kad god počnu da se brinu,
rečeno im je da

iako su šokovi bili bolni,
nisu bili smrtonosni

i nisu izazivali trajno oštećenje.

I treći, učesnici nisu davali šokove

samo zato što im je neko u mantilu
govorio da to urade.

U intervjuu nakon istraživanja,

svi učesnici rekli su
da su čvrsto verovali

da je istraživanje učenja i kazne
služilo naučnoj svrsi

koja bi imala dobrobit za nauku,

nasuprot trenutnoj nesmrtonosnoj

neudobnosti za učesnike.

Dakle, govorim već oko 12 minuta,

a vi verovatno sedite i slušate me,

analizirajući moj obrazac govora
i govor tela

pokušavajući da odlučite da li treba
da obratite pažnju na ono što govorim

da li govorim istinu ili lažem,

ali biste verovatno pogrešili,

jer iako mislimo da možemo
da prepoznamo lažove

na osnovu njihovog govora tela
i obrasca govora,

stotine psiholoških testova
godinama su pokazali

da smo svi mi, uključujući
policajce ili detektive,

zapravo neuspešni kada se radi
o otkrivanju laži iz govora tela

i verbalnih obrazaca.

Zanimljivo je da postoji jedan izuzetak:

TV pozivi za izgubljene rođake.

Prilično je lako predvideti
kada su rođaci zaista nestali,

a kada su ih oni koji traže
zapravo i ubili.

Tako oni koji se pretvaraju uglavnom
odmahuju glavom, gledaju unaokolo

i prave greške u govoru,

dok oni koji su iskreni

uglavnom izražavaju nadu
da će se osoba vratiti sigurno

i izbegavaju grube izraze.

Na primer, reći će:
"uzeti od nas" umesto "ubijeni".

Kad smo već kod toga,

krajnje je vreme da ubijem ovaj govor,

ali pre nego što to uradim,
želim samo da vam dam

u 30 sekundi

sveobuhvatni mit o psihologiji.

Mit o psihologiji, kako to ja vidim,

onaj koji udžbenici iz psihologije

i čak i predmeti na univerzitetima
dovoljno ne pobijaju,

je taj da je psihologija

samo skup zanimljivih teorija,

koje sve govore nešto korisno

i koje sve imaju nešto da ponude.

Nadam se da sam vam
u proteklih nekoliko minuta

pokazao da to nije istina.

Treba da procenimo psihološke teorije

tako što ćemo videti
koje pretpostavke prave,

bilo da je to da vas slušanje Mocarta
čini pametnijima,

da učite bolje kada je informacija

data u vašem omljenom stilu učenja

ili šta god drugo, sve ovo su
proverive empirijske pretpostavke

i jedini način da ostvarimo napredak

je da testiramo pretpostavke
nasuprot podataka

u strogo kontrolisanim
eksperimentalnim istraživanjima.

Jedino tako se možemo nadati
da ćemo otkriti

koje od ovih teorija imaju osnova,

a koje su mitovi, poput ovih
o kojima sam vam danas pričao.

Hvala vam.

(Aplauz)