Ružna strana istorije: japansko-američki kampovi za internaciju - Denšo

Pogledajte celu predavanje na: https://ed.ted.com/lessons/ugly-history-japanese-american-internment-camps-densho

Sedmog decembra 1941. godine, šesnaestogodišnja Aki Kurose je zajedno sa milionima Amerikanaca osetila strah kada su japanski avioni napali Perl Harbor. Ono što nije mogla da zna je da će upravo zbog tog osećaja straha njena porodica i više od 120 000 Japanaca u Americi postati otuđeni od svoje zemlje, i socijalno i fizički. Denšo proučava rasizam i paranoju koji su doveli do nepravedne internacije Japanaca u Americi.

Lekciju uradio Denšo, priredila Lizeta Upite.

Sedmog decembra 1941. godine,

šesnaestogodišnja Aki Kurose
je zajedno sa milionima Amerikanaca

osetila užas kada su japanski avioni
napali Perl Harbor.

Ono što nije mogla da zna

je da će upravo zbog tog osećaja užasa

njena porodica i više
od 120 000 Japanaca u Americi

postati otuđeni od svoje zemlje,

i socijalno i fizički.

Od 1941. godine,

broj Japanaca u Americi
je rastao tokom više od 50 godina.

Otprilike jedna trećina bili su imigranti.

Mnogi od njih naselili su se
na Zapadnoj obali i živeli tu decenijama.

Ostali su se rodili
kao američki državljani, poput Aki.

Rođena kao Akiko Kato u Sijetlu,

Aki je odrasla u mestu punom različitosti

gde je sebe uvek gledala
isključivo kao Amerikanku -

do dana nakon napada,
kada joj je nastavnik rekao:

„Tvoj narod je bombardovao Perl Harbor."

Zbog rasizma, paranoje
i straha da će ih sabotirati,

Japanci u Americi obeleženi su
kao potencijalni izdajnici.

Agenti Ef-Bi-Aja krenuli su
da pretražuju domove, zaplenjuju stvari

i privode vođe te zajednice bez suđenja.

Akina porodica nije osetila
ove ekstremne mere odmah,

ali 19. februara 1942. godine, predsednik
Ruzvelt izdao je izvršni nalog 9066.

Nalog je odobrio uklanjanje svih ljudi
za koje se sumnjalo da su neprijatelji -

uključujući i bilo koga ko je
i delimično japanskog porekla -

iz označenih vojnih zona.

U početku,

Japance su isterivali iz zabranjenih zona,
usmeravajući ih ka unutrašnjosti zemlje.

Međutim, kada im je vlada
ugasila bankovne račune

i uspostavila ograničenja
poput policijskog časa,

mnogi nisu mogli da odu,
uključujući i Akinu porodicu.

U martu, Japancima je proglasom
zabranjeno da menjaju mesto boravka,

što ih je ostavilo zarobljenim
u vojnim zonama.

U maju, vojska je Aki i njenu porodicu,

zajedno sa preko 7 000 Japanaca
koji su živeli u Sijetlu,

odvela u kamp „Harmonija“
u Pjualupu u državi Vašington.

To je bio jedan od
privremenih centara za pritvor,

gde su se nekada nalazila
sajmišta i trkačke staze,

a sada loše prilagođene štale i barake
u koje su smeštali čitave porodice.

Tokom narednih meseci,

vojska je preseljavala Japance
u ono što će biti stalni kampovi

u pustim područjima
zapadnih i južnih delova zemlje,

odvevši Aki i njenu porodicu
u Minidoku u južnom Ajdahu.

Mnogi od ovih kampova,
koje su čuvali naoružani vojnici,

su još uvek bili u izgradnji
kada su zatvorenici dovedeni.

Ovi na brzinu sastavljeni zatvori
bili su prenaseljeni i nehigijenski.

Ljudi su se često razboljevali i nisu
dobijali adekvatnu medicinsku pomoć.

Agencija za ratna preseljenja
oslanjala se na zatvorenike

da održavaju kampove u funkciji.

Mnogi su radili u prostorijama kampa

ili predavali u loše
opremljenim učionicama,

dok su ostali gajili biljke i životinje.

Neki Japanci su protestovali,
organizovali štrajkove radnika i pobune.

Ali mnogi drugi su trpeli,
poput Akinih roditelja.

Stalno su se trudili da rekonstruišu
barem deo svojih života pre kampova,

ali nisu mogli da pobegnu
od realnosti svoje trenutne situacije.

Kao i mnogi mladi zatvorenici,
Aki je bila odlučna da ode iz kampa.

Završila je poslednju godinu
srednje škole u Minidoki

i uz pomoć organizacije kvekera
koja se bori protiv rasizma,

uspela je da upiše
Univerzitet Frends u Kanzasu.

Međutim, za Akinu porodicu stvari neće
početi da se menjaju do pred kraj 1944.

Prekretnica je bio slučaj Vrhovnog suda

koji je proglasio da je svako dalje
zadržavanje američkih građana bez optužbi

protivzakonito.

Na jesen 1945. godine,

rat se završio i kampovi su ugašeni.

Preostali zatvorenici
dobili su celih 25 dolara

i voznu kartu do svojih adresa
na kojima su živeli pre rata,

ali mnogi nisu više imali dom
niti posao kojima bi mogli da se vrate.

Akina porodica uspela je
da zadrži svoj stan,

a Aki se naposletku vratila u Sijetl
nakon završetka fakulteta.

Međutim, zbog posleratnih predrasuda
bilo je teško naći posao.

Zatvorenike su sačekali
diskriminacija i prezir

od strane radnika i stanara
koji su došli na njihovo mesto.

Srećom, Japanci u Americi nisu bili sami

u borbi protiv rasne diskriminacije.

Aki se zaposlila pomoću jednog od prvih
sindikata međurasnih radnika u Sijetlu

i priključila se Kongresu
za rasnu jednakost.

Postala je nastavnica
i tokom sledećih nekoliko decenija

zagovarala je multikulturalno obrazovanje

koje se bavi i socijalnim
aspektom društva,

što će imati uticaja na hiljade učenika.

Međutim, mnogi bivši zatvorenici,
posebno oni starije generacije,

nisu uspeli da oporave
svoje živote posle rata.

Deca bivših zatvorenika započela su pokret

koji je zahtevao da se Sjedinjene Države
iskupe za ovu istorijsku nepravdu.

Godine 1988. američka vlada uputila je
zvanično izvinjenje za hapšenja u ratu,

priznavši da je taj čin bio
strašna posledica rasizma, histerije

i lošeg upravljanja države.

Tri godine nakon ovog izvinjenja,

Aki Kurose dobila je nagradu
za borbu za ljudska prava

od ogranka Ujedinjenih Nacija u Sijetlu,

time veličajući njenu viziju o miru
i poštovanju ljudi svakog porekla.