Zašto ignorišemo očigledne probleme i kako da preduzmemo nešto povodom njih

Zašto često zanemarujemo velike probleme kao što su finansijska kriza i klimatske promene dok ne postane prekasno? Politički strateg Mišel Vuker nas poziva da zamenimo mit o „crnom labudu“ - o retkoj, nepredvidivoj, neizbežnoj katastrofi - stvarnošću „sivog nosoroga“, opasnosti koju je moguće sprečiti, a koju biramo da ignorišemo. Ona pokazuje zašto nas iznenade predvidljive krize i iznosi pojedine znake da možda i u vašem životu postoji nosorog koji juriša.

Šta ako bi postojao
veoma očigledan problem

tik ispred vas?

Problem o kome svi govore,

problem koji direktno utiče na vas.

Da li biste učinili sve
što je u vašoj moći da popravite stvari

pre nego što se pogoršaju?

Ne budite tako sigurni.

Svi smo mi mnogo više skloni
nego što bismo hteli da priznamo

da propustimo ono što nam je pred nosem.

U stvari,

ponekad je najveća verovatnoća
da ćemo okrenuti leđa nečemu

baš zbog toga što predstavlja
pretnju za nas,

u poslu, životu i u svetu.

Htela bih da vam dam jedan primer
iz mog sveta, ekonomske politike.

Kad je Alan Grinspen
bio na čelu Federalnih rezervi,

čitav njegov posao je bio
da pazi na probleme u američkoj ekonomiji

i da se pobrine da ne izmaknu kontroli.

Nakon 2006. godine,

kada su cene nekretnina dostigle vrhunac,

sve više uglednih lidera i institucija

počelo je da pokreće uzbunu

zbog rizičnih pozajmica
i opasno naduvanog tržišta.

Kao što znate,
2008. godine se sve srušilo.

Banke su propale,

svetske berze su izgubile
skoro polovinu svoje vrednosti,

milioni ljudi su izgubili domove
zbog neisplaćenih hipoteka.

I na samom dnu,

gotovo jedan od 10 Amerikanaca
ostao je bez posla.

Nakon što su se stvari malo stišale,

Grinspen i mnogi drugi su se pojavili
sa naknadnom analizom i rekli:

„Niko nije mogao da predvidi tu krizu.“

Nazivali su je „crnim labudom“.

Nečim što je bilo nezamislivo,

nepredvidivo i potpuno neverovatno.

Potpuno iznenađenje.

Osim što nije bilo toliko iznenađenje.

Na primer, vrednost mog stana na Menhetnu
se skoro dvostruko povećala

za manje od četiri godine.

Uočila sam priliku i prodala ga.

(Smeh)

(Aplauz)

Mnogo drugih ljudi
je takođe videlo upozorenje,

javno su govorili

i ljudi su ih ignorisali.

Nismo znali tačno kako će kriza izgledati,

nismo znali tačne parametre,

ali svi smo mogli da primetimo

da je ono što nam se približava
opasno, vidljivo i predvidljivo

kao džinovski sivi nosorog
koji juri pravo na nas.

Crni labud se priklanja

ideji da nemamo moć nad svojom budućnošću.

I nažalost, što manje kontrole
mislimo da imamo,

veća je verovatnoća
da ćemo umanjiti značaj nečega

ili da ćemo ga skroz ignorisati.

Ova opasna dinamika
prikriva drugi problem,

da je većina problema
sa kojima se suočavamo

tako verovatna i očigledna,

da su to stvari koje možemo videti,
ali i dalje ništa ne preduzimamo.

Smislila sam metaforu sivog nosoroga

radi nečega što sam smatrala
hitnom potrebom.

Da nam pomogne da zauzmemo
novu perspektivu,

sa istom strašću koju su ljudi
imali prema crnom labudu,

ali ovoga puta prema stvarima
koje su vrlo očigledne,

vrlo verovatne, a ipak zanemarene.

To su sivi nosorozi.

Kada počnete da tražite sive nosoroge,

svakodnevno ih vidite u naslovima.

Ja u naslovima vidim
još jednog velikog sivog nosoroga,

novu vrlo verovatnu finansijsku krizu.

I pitam se jesmo li išta naučili
tokom poslednjih 10 godina.

Ako slušate Vašington ili Vol strit,

skoro da vam se može oprostiti
ako mislite da je pred nama mirno more.

Ali u Kini, gde provodim dosta vremena,

vodi se vrlo drugačiji razgovor.

Čitav ekonomski tim,

sve do samog predsednika Si Đinpinga,

vrlo konkretno i jasno govori

o finansijskim rizicima
kao o sivim nosorozima

i o tome kako da ih ukrote.

Nema sumnje, Kina i SAD

imaju vrlo različite sisteme vlasti,

što utiče na to šta mogu
ili ne mogu da urade.

Mnogi suštinski uzroci
njihovih ekonomskih problema

su sasvim različiti.

Ali nije tajna
da obe zemlje imaju probleme

sa dugovima, nejednakošću
i ekonomskom produktivnošću.

Pa, kako to da se vode
toliko različiti razgovori?

Ovo pitanje možete zapravo postaviti

ne samo vezano za zemlje,

već kada se radi o bilo kome.

O auto-kompanijama
kojima je bezbednost na prvom mestu

i onima koje se ne trude
da povuku svoje falične automobile

sve dok ljudi ne umru.

O bakama i dekama koji,
se spremaju za neizbežno -

onima koji imaju napisan govor o sebi

i meni za ručak na sahrani.

(Smeh)

Moji baka i deka su to imali.

(Smeh)

I sve osim datuma smrti
ugravirano na spomeniku.

Ali imate i bake i deke koji,
sa druge strane,

ne srede stvari na vreme,

ne oslobode se beskorisnih stvari

koje su sakupljali decenijama

i ostave ih deci da se snalaze sa njima.

Pa, u čemu je razlika
između jedne i druge strane?

Zašto neki ljudi vide stvari
i pozabave se njima,

a drugi samo okrenu glavu?

To najpre ima veze sa kulturom, društvom

i ljudima oko vas.

Ako mislite da će vam neko u vašoj blizini

pomoći da ustanete kada padnete,

veća je verovatnoća
da ćete umanjivati opasnost.

To nam omogućava i da pametno rizikujemo,
ne samo sa lošim izgledima.

Na primer, kada rizikujete
da vas kritikuju

kada govorite o opasnosti
o kojoj niko ne želi da sluša.

Ili kada prihvatite prilike
koje su pomalo strašne,

tako da su na neki način sivi nosorozi.

Dakle, SAD ima individualističku
kulturu - svako je za sebe.

Paradoksalno,

zbog toga su mnogi Amerikanci
mnogo manje spremni na promenu

i pametno rizikovanje.

U Kini, nasuprot tome,

ljudi veruju da će vlada
sprečiti probleme,

što možda nije uvek slučaj,
ali ljudi u to veruju.

Veruju da se mogu osloniti
na svoju porodicu,

pa su zbog toga više skloni
da prihvate određeni rizik.

Kao što je kupovina nekretnina u Pekingu,

ili otvorenost prema činjenici
da treba da promene pravac,

i zapravo, tempo promena u Kini
je apsolutno neverovatan.

Kao drugo,

koliko toga znate o situaciji,

koliko ste spremni da učite?

Jeste li spremni da vidite stvari
čak i kada nisu ono što želite?

Mnogi među nama će teže

obratiti pažnju na stvari
koje prosto želimo da potisnemo,

ne dopadaju nam se.

Obraćamo pažnju na ono što želimo
da vidimo, što volimo, sa čime se slažemo.

Ali imamo mogućnost i sposobnost

da ispravimo te slepe mrlje.

Provodim mnogo vremena
u razgovoru sa najrazličitijim ljudima

o sivim nosorozima u njihovom životu
i o njihovim stavovima.

Možda biste pomislili

da su ljudi koji se više boje rizika,

koji su osetljiviji na njih,

oni koji su manje otvoreni za promenu.

Ali u stvari je suprotno.

Otkrila sam da su ljudi

koji su spremni da prepoznaju
probleme koji ih okružuju i koji planiraju

ti koji su u stanju da tolerišu
više rizikovanja, pametnog rizikovanja,

i da se izbore sa lošim rizicima.

To je zato što, kada tražimo informacije,

povećavamo svoju moć da nešto uradimo
u vezi sa stvarima kojih se bojimo.

To me navodi na treću stavku.

Koliko kontrole mislite da imate

nad sivim nosorozima u svom životu?

Jedan od razloga zbog kojih ne delamo

je taj da se često osećamo
previše bespomoćno.

Pomislite na klimatske promene
koje se čine toliko velikim

da niko od nas ne može da značajno utiče.

Zato neki ljudi
idu kroz život poričući ih.

Drugi ljudi krive svakog osim sebe.

Kao moj prijatelj koji kaže
da se neće odreći svog auta

dok u Kini ne prestanu da prave
termoelektrane na ugalj.

Ali imamo priliku za promenu.

Ne postoje dve osobe
među nama koje su iste.

Svako od nas ima mogućnost
da promeni svoje stavove,

svoje i stavove ljudi oko sebe.

Zato danas želim da vas sve pozovem

da mi se pridružite u podsticanju
otvorenog i iskrenog razgovora

sa ljudima oko sebe

o sivim nosorozima našeg sveta,

i da budemo brutalno iskreni
vezano za to koliko se dobro bavimo njima.

Toliko puta čujem u SAD-u:

„Pa, naravno da treba
da se bavimo očiglednim problemima,

ali ako ne vidite šta vam je pred nosem,

ili ste budala ili neznalica.“

Tako kažu, i uopšte se ne bih složila.

Ako ne vidite šta vam je pred nosem,

niste budala, niste neznalica,

čovek ste.

Kada svi prepoznamo tu ranjivost
koja nam je zajednička,

to nam daje snagu da otvorimo oči,

da vidimo šta je pred nama

i da delamo pre nego što nas pregazi.

(Aplauz)