Zašto bi trebalo da čitate Flaneri O'Konor?

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/why-should-you-read-flannery-o-connor-iseult-gillespie

Flaneri O'Konor je ispisivala priče o otpadnicima, uljezima i neprilagođenima smeštene u svetu koji je najbolje poznavala: američkom Jugu. Bila je majstor groteske, ali njeno delo prevazilazi puki apsurd i strah, sa ciljem da razotkrije raznolikost i iznijansiranost ljudskog karaktera. Izolt Gilespi istražuje kako O'Konorini beskrajno iznenađujući fiktivni svetovi i dalje privlače čitaoce decenijama kasnije.

Lekcija: Izolt Gilespi; režija: Anton Bogati.

Brbljiva baka i razbojnik lutalica
se suočavaju na prašnjavom putu.

Prodavac Biblije namamljuje
filozofkinju s amputiranom nogom u ambar.

Na staroj plantaži, putujući nadničar
podučava gluvu ženu njenoj prvoj reči.

Na svojoj farmi u ruralnoj Džordžiji,

okružena jatom ptica ljubimaca,

Flaneri O'Konor je ispisivala
priče o otpadnicima,

uljezima i neprilagođenima smeštene
u svetu koji je najbolje poznavala:

američkom Jugu.

Objavila je dva romana,

ali je verovatno najpoznatija
po svojim kratkim pričama,

koje su istraživale život u malom gradu
prodornim jezikom, neobičnim humorom,

kao i očaravajuće neprijatnim scenarijima.

U slobodno vreme,
O'Konor je crtala karikature,

a njeno pisanje je takođe
ispunjeno karikaturom.

U njenim pričama, majka ima lice
„široko i nevino kao kupus“,

čovek ima elana koliko
i „krpa za brisanje poda“,

a telo jedne žene
je oblikovano kao „pogrebna urna“.

Imena njenih likova
su jednako promišljena.

Uzmite priču: „Život koji spasiš
možda bude tvoj“,

gde lutalica bez ruke
Tom Šiftlet [shifty - prevrtljiv]

doluta u živote starice
po imenu Lusinel Krejter

i njene gluvoneme kćerke.

Iako je gđa Krejter samouverena,

njen izolovani dom se raspada.

U početku, možda smo sumnjičavi
zbog Šiftletovih motiva

kada se ponudi da im pomaže oko kuće,

ali O'Konor uskoro razotkriva
da je starica jednako prepredena

kao i njen neočekivani gost,

i izvrće čitaočeve pretpostavke
o tome ko ima premoć.

Za O'Konor nijedna tema
nije bila van domašaja.

Iako je bila predana katolkinja,

nije se plašila da istražuje mogućnost

da pobožno razmišljanje
i nepobožno ponašanje

koegzistiraju u istoj osobi.

U njenom romanu „Nasilni pobeđuju“,

glavni lik je rastrzan izborom
da postane božji čovek,

ali i podmeće požare i vrši ubistva.

Knjiga počinje oklevajućim prorokom
u izuzetno kompromitujućem položaju:

„Ujak Frensisa Meriona Tarvotera
je tek pola dana bio mrtav

kada se dečak toliko napio
da nije mogao da dovrši kopanje groba.“

Zbog toga je povereno prolazniku
„da odvuče telo sa stola za doručkovanje

na kom je i dalje stajalo,
i da ga zakopa [...]

sa dovoljno zemlje odozgo
kako ga psi ne bi otkopali.“

Iako se o njenim političkim stavovima
i dalje raspravlja,

O'Konorina fikcija bi takođe mogla da bude
u skladu sa južnjačkim rasizmom.

U „Sve što raste mora se sastati“,

prikazuje sina koji besni
zbog majčine netrpeljivosti.

Međutim, priča otkriva
da i on ima sopstvene zablude

i nagoveštava kako puko prepoznavanje zla

ne oslobađa njegov karakter
preispitivanja.

Čak i dok O'Konor ispituje
najneprijatnije aspekte ljudskosti,

ostavlja otvorena vrata za iskupljenje.

U priči „Dobrog čoveka je teško naći“,

iskupljuje nepodnošljivu baku
zato što oprašta okorelom kriminalcu,

čak i kad se ustremi na njenu porodicu.

Iako možemo da negodujemo zbog cene
koju žena plaća za ovo iskupljenje,

prinuđeni smo da se suočimo
sa iznijansiranošću trenutaka

koje bismo inače posmatrali
krajnje nasilnim ili zlim.

O'Konorino vladanje groteskom

i njena istraživanja
uskogrudosti i sujeverja Juga

svrstali su je u pisce južnjačke gotike.

Međutim, njena dela
su prevazilazila puki apsurd

i zastrašujuće karakteristike
u vezi s tim žanrom

kako bi razotkrila raznolikost
i iznijansiranost ljudskog karaktera.

Znala je da je ponešto
od ove raznolikosti neprijatno

i da njene priče nisu za svakoga,

ali je pronašla užitak
u izazivanju čitalaca.

O'Konor je umrla od lupusa sa 39 godina,

nakon što ju je bolest uglavnom vezala
za farmu u Džordžiji tokom 12 godina.

Tokom tih godina,

napisala je većinu
svojih najmaštovitijih dela.

Njena sposobnost poskakivanja
između odvratnosti i otkrovenja

i dalje privlači čitaoce njenim beskrajno
iznenađujućim fiktivnim svetovima.

Kako njen lik Tom Šiftlet primećuje,

telo je „kao kuća:

ne ide nikuda,

ali je duh, gospođo, kao automobil:

stalno u pokretu.“