Играње за разумевање

Никада није лако обухватити величину сложених трагедија - када је ћерка Бренде Бретвејт дошла кући из школе питајући о робовласништву, Бренда је урадила оно од чега живи - издизајнирала је игру. На TEDxPhoenix описује како ова и друге игре имају изненађујућу способност да помогну играчу у разумевању приче. (Снимљено на TEDxPhoenix.)

Када помислимо на игре,
свега ту има.

Можда се нервирате,
а можда се надате новом наслову.

Остајете до касно играјући игру.

Све ово се мени дешава.

Али кад мислимо о играма,
често размишљамо

о оваквим стварима: пуцачине из првог лица

или велике, како бисмо их назвали,
игре које су прва лига.

А можда играте игрице на Фејсбуку.

На овој смо радили мој колега и ја.

Можда играте Фејсбук игрице,
па управо на томе сада радимо.

Ово је једноставнији облик игре.

Можда помишљате на дозлабога
досадне друштвене игре

које нас држе као таоце током празника.

Ова је једна од тих
дозлабога досадних игара,

видите и сами.

А можда сте у дневној соби, знате оно,

играте Wii са децом
или нешто слично.

И, знате, ту је читав дијапазон игара,

а то је заправо оно о чему ја размишљам.

Ја зарађујем на играма.

Имала сам довољно среће
да то радим од петнаесте године,

што такође важи
јер никада нисам имала прави посао.

Ми мислимо да су игре завабне,
што је сасвим логично,

али да размислимо о овоме.

Ова овде, је са Олимпијских игара из 1980.

Сад, не знам за вас,
али ја сам била у својој дневној соби.

Овај догађај је малтене
био религиозно искуство.

Тада су Американци потукли Русе,

и да, то је технички била игра.

Хокеј је игра. Али, заиста,
да ли је то била игра?

Мислим, људи су плакали.

Никад нисам видела
моју мајку да тако плаче

кад је завршила Монопол.

Ово је било невероватно искуство.

Или, знате, ако има овде
неког из Бостона -

Дакле, када су Ред Сокси из Бостона
освојили Светску серију после,

чини ми се, триста педесет и једне године,

када су освојили Светску серију,
било је невероватно.

У то време живела сам у Спрингфилду,

а најбоље у свему томе било је

кад затворите врата на женском тоалету,

сећам се да је писало "Напред Сокси",
а ја у фазону: "Мислим, стварно?"

Или куће, изашли бисте напоље
јер је у свакој утакмици,

мислим да је у скоро свакој утакмици
било продужетака, зар не?

Дакле, били бисмо напољу,
видели сва светла у блоку упаљена,

а деца, као да је био школски распуст,
деца нису ишла у школу.

Али добро, у питању
су Ред Сокси, је л' тако?

Мислим, имате образовање с једне
и Ред Соксе с друге стране,

а знамо која је превагнула.

Стога је ово искуство било
невероватно и понављам, да,

то је била игра,
али није било новинских чланака,

људи нису говорили: "Сад могу да умрем
јер су Ред Сокси победили."

А много људи је то говорило.

Дакле, игре нам значе нешто више.

Заиста нам значе нешто више.

И сада, правим наглу дигресију.

Био је један период од три године
када сам имала прави посао, рецимо.

Била сам управник катедре
на једном колеџу,

подучавала сам о играма, дакле,
нека врста правог посла,

а сада причам о прављењу истих
уместо да их правим.

Била сам на некој вечери.

У посао је улазило и то,
када сте управник катедре,

да једете, а то сам врло добро обављала.

Дакле, ето мене на вечери са једним ликом
који се зове Зиг Џексон.

Ево га Зиг на овој фотографији.

Ово је такође једна
од Зигових фотографија.

Он је фотограф.

Он путује широм земље фотографишући

себе и на овој можете да видите
Зигов резерват Индијанаца.

Конкретно ова фотографија
је једна од традиционалнијих.

У питању је играч који призива кишу.

А ова овде је једна
од мојих омиљених фотографија.

Погледајте, можда сте
чак и виђали овакве ствари.

Ово је приказ културе, је л' тако?

Заправо, ово је из његове
серије која се зове: Понижење.

Оно што ми је највише очаравајуће
у вези са овом серијом

је, погледајте овог дечачића.

Можете ли да замислите?

Видимо да је у питању Индијанац.

Сад бих хтела да му променим расу.

Замислите да је у питању црнче.

"Душо, дођи 'вамо,
да се сликамо са црнчетом."

Разумете? Мислим, стварно,
нико то не би урадио.

Такве ствари праве збрку у глави.

Како је Зиг Индијанац,
ово прави збрку и у његовој глави.

Његова омиљена фотографија,

моја омиљена његова фотографија,
коју немам овде,

је Индијанац који фотографише
белце који фотографишу Индијанце.

(Смех)

Дакле, ето мене на вечери
са овим фотографом.

Причао је са једним другим фотографом

у вези са фотографисањем

у једном од индијанских резервата.

Понео је са собом своју камеру

да га фотографише међутим,
када је стигао тамо,

открио је да не може.

Једноставно није могао да фотографише.

Тако су они нашироко и надалеко
дискутовали о овом питању.

Фотографисати или не?

За мене, као дизајнера игара,
ово је било задивљујуће

јер ми никада није пало на памет
да ли би требало да направим

игру на ову тешку тему или не?

Зато што ми правимо ствари
које су забавне или, знате,

ствари које ће да вас уплаше или да,
знате, пусте језу кроз кичму.

Али сваки други медиј то ради.

Ово је моја ћерка.

Зове се Меза и када је имала седам година,

један дан је дошла из школе

и, као што то радим сваки дан,
питала сам је:

"Шта сте радили данас?"

На шта је она одговорила:
"Причали смо о Средњем пролазу."

Ово је био битан моменат.

Мезин тата је црнац
и знала сам да ће тај дан доћи.

Нисам очекивала да то буде
са њених седам година.

Не знам зашто, али нисам.

Како било, питала сам је:
"Шта ти мислиш о томе?"

Одговорила ми је,

а ви који сте родитељи ћете препознати
реч која пали лампицу у глави.

Имамо бродове који полазе из Енглеске,

долазе из Енглеске,
иду до Африке, прелазе океан -

то је тај Средњи пролаз -
долазе до Америке

где се продају робови, каже она мени.

Али Абрахам Линколн
бива изабран за председника,

затим издаје Проглас о ослобађању робова
и они су сада слободни.

Пауза од неких десетак секунди.

"Мама, могу ли да идем да се играм?"

А ја помислим, то је то?

Знате, то је Средњи пролаз,
невероватно битан догађај,

а она на то практично гледа као да су

тамо неки црнци отишли на крстарење.

Мање-више, тако то њој звучи.

(Смех)

Што се мене тиче, ја сам хтела
нешто више од тога,

па кад је питала да ли може
да се игра, одговорила сам:

"Да."

(Смех)

Ја сам дизајнер игара и код куће имам
ствари што ничему не служе.

Рекла сам: "Да, можеш да се играш."

Дала сам јој хрпу тих зезалица
и рекла да их обоји и направи

од њих породице.

Ово су слике Мезе, боже,
још ми стане кнедла у грлу кад их видим.

Дакле, овде боји своје мале породице.

Узела сам једну гомилицу
и ставила их на брод.

Ово је био тај брод.
Види се да је склепан на брзину.

(Смех)

Суштина тога је да сам узела
гомилу породица,

а она ће на то: "Али, мама,
заборавила си розе бебу

и плавог тату и ове остале ствари."

И додаје: "И они би да иду."

Рекла сам јој: "Душо, не желе да иду.
Ово је Средњи пролаз.

Нико не жели да иде у Средњи пролаз."

Затим ме је погледала
онако како би само ћерка

дизајнерке игара погледала своју мајку

и док смо прелазиле океан, пратећи трасу,

она схвата да се много љуљамо и каже ми:

"Нећемо успети."

И схвата да, знате, немамо довољно хране

и пита ме шта да радимо,
на шта јој одговарам:

"Па, можемо да" - сетите се,
имала је седам година -

"Можемо да гурнемо неке људе у воду

или да се надамо да се неће разболети

и тако ћемо успети
да пређемо на другу страну."

А она - тај израз на њеном лицу -

рекла је - значи, ово се дешава
након месец дана од -

ово је Месец историје црнаца.

Након месец дана каже ми:

"Да ли се ово стварно догодило?"

Рекла сам: "Да."

А она ће: "Дакле,
да сам ја дошла из шуме" -

ово су њени брат и сестра -

"Да сам дошла из шуме, Авалона
и Донована можда не би било."

"Да."

"Али видела бих их у Америци."
"Не."

"А шта кад бих их видела?
Зар не бисмо могли да останемо заједно?"

"Па, ни тате не би било."
"Не би."

Толико је била изненађена
да је почела да плаче,

а онда сам ја почела да плачем,
затим је њен отац почео да плаче

и сада смо сви плакали.

Он није очекивао да ће с посла
право у Средњи пролаз

али, шта је, ту је.

И тако, направисмо ту игру
и она је схватила.

Схватила је зато што је
провела време са овим људима.

То нису биле апстракције
из брошуре или филма.

Било је то једно невероватно
снажно искуство.

Ово је игра, коју сам на крају назвала

Нови свет, зато што ми се допала та фраза.

Не верујем да се Нови свет осећао
светски узбудљивим

људима који су довезени
бродовима за робове.

Када се ово десило,
видела сам целу планету.

Била сам тако узбуђена.

Правила сам игре неких двадесетак година,

а онда одлучила да то опет радим.

Ја сам ирског порекла.

Тако да сам ову игру назвала "Сиохан Лит"
што значи "мир с тобом".

Цела историја моје породице у једној игри.

Направила сам још једну игру
која се зове "Воз".

Направила сам серију од шест игара

које се баве тешким питањима,

а ако ћете да се бавите тешким питањем,

ово морате да покријете,

а пустићу вас да сами откријете
о чему се ради.

Такође, направила сам игру "Траг суза".

То је игра са 50 000 појединачних фигура.

Била сам луда када
сам одлучила да је започнем,

али сад сам већ на пола.

Иста ствар.

Надам се да ћу подучавати о култури
путем ових игара.

Затим, једна на којој тренутно радим је -

зато што сам на пола,
а ове ме из неког разлога јако потресу -

је игра која се зове
"Мексички кухињски радници".

У суштини, у питању је
решавање математичких проблема.

Знате, економија илегалних имиграната.

И што сам више учила о мексичкој култури -

мој партнер је Мексиканац -
више сам сазнавала да,

знате, за све нас
храна је основна потреба,

наравно исто је и са Мексиканцима,
али и више од тога.

Она је израз љубави.

Израз - господе, грцам више
него што сам очекивала.

Склонићу поглед са слике.

Она је израз лепоте.
Они тако кажу да вас воле.

Тако кажу да брину
и никада нећете чути некога

да прича о својој баки Мексиканки,

а да не помене храну у првој реченици.

А мени, ова прелепа култура,
овај прелепи израз

је нешто што желим да ухватим у играма.

А игре, с друге стране,
мењају наш поглед на разна питања,

мењају наше виђење људи

из тих питања, и мењају нас саме.

Као људи, мењамо се кроз игре,

јер учествујемо и играмо,

и учимо док то радимо.

Хвала вам.
(Аплауз)