Šta ti misliš, ko si ti? Odgovorite na ovo pitanje da biste dobili mnogo više od samopouzdanja | Krisa T.S. | TEDxDrapanosWomen

„Šta ti misliš, ko si ti?” Kako se osećate kada čujete ovo pitanje? Da li vas motiviše da započnete putovanje samospoznaje ili ga čujete kao uvredu? Mnogi ljudi se uvrede ovim pitanjem, ali Krisa T.S, transformacioni trener, pesnik, svirač lire, smatra da je to najmoćnije pitanje koje možemo postaviti sebi.

Iznoseći svoju ličnu priču, kada je njena želja da nauči da svira kritsku liru bila narušena od strane zajednice zbog predstave o tome kakva žena treba da bude, ona nas vodi na putovanje do spoznaje našeg unutrašnjeg deteta. Rezultat ovog putovanja će neizbežno uticati na naše samopouzdanje, povećati ljubav koju imamo prema sebi i ponovo rasplamsati naše uzbuđenje za životom punim radosti i svrhe.

Kao bivši savetnik za političku strategiju, ona ima veliko iskustvo u radu sa uspešnim ljudima koji rade pod pritiskom, a ističe se u pomaganju ženama koje imaju probleme sa samopouzdanjem i u upravljanju stresom.
Svakog četvrtka, Krisa je domaćin svog video-šoua „Krisin grupni šou” na Jutjubu, u kome otkriva goruće teme ličnog razvoja. Uz to, ona je i redovni saradnik sajta TriveGlobal.com, gde piše o životu i poslu iz grčko-kritske perspektive. Većinu noći Krisa provodi kod kuće, uz šoljicu kritskog čaja, pišući o životu, ljubavi i svemu ostalom na svom blogu.

Ovaj govor je održan na TEDx dogadaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Sećate li se onih trenutaka
kada biste kao dete nacrtali nešto,

a onda crtež pokazivali
svojim roditeljima ili starateljima,

nadajući se pohvali ili odobravanju?

Ja to nikada nisam dobila od svoje majke.

Svaki put kada bih joj pokazala moj crtež:

„Mama, vidi šta sam nacrtala!
Šta misliš? Da li ti se sviđa?”

Ona bi pogledala moj crtež,

zatim mene i onda bi odgovorila pitanjem:

„Šta ti misliš? Da li se tebi sviđa?”

Nije važno šta ja mislim,

važnije je šta ti misliš o tome.

Tada sam se pomalo ljutila na nju,

zato što sam mislila
da je to bila neka vrsta testa,

ali sada znam.

Ona je pokušavala da mi pomogne
da izgradim samopouzdanje,

pomažući mi da odgovorim na pitanja:

„Šta ja mislim? Šta ja volim?
Da li se dopadam sebi? Ko sam ja?”

Pitanje „Šta ti misliš, ko si ti?”

mi je često u životu postavljano,

od strane ljudi čije su namere bile dobre
i onih čije namere baš i nisu bile dobre.

Svaki put bih bila apsolutno prepadnuta.

Deo mene je bio jako uplašen.

Kada sam se konačno
suočila sa tim strahom,

videla sam uplašenu malu devojčicu
koja pokušava da shvati stvari.

Onda sam počela da razgovaram
sa tom devojčicom.

Ono što sam shvatila je da sam,
kroz razgovor sa tom devojčicom u sebi,

dobila samopouzdanje.

Put je bio trnovit, ali je vredelo.

Priča počinje na fakultetu.

Jedne noći pravili smo žurku na plaži,

pevali i svirali oko logorske vatre.

Moja prijateljica je svirala mandolinu.

Svirala je tako umilno da me je zadivila.

Pozvala me je da joj se pridružim,

ali ja u to vreme nisam svirala
nijedan instrument.

Te noći obećala sam sebi
da ću naučiti da sviram liru,

grčki muzički instrumet sa Krita.

Međutim, u momentu kada sam to izgovorila,
nešto čudno se desilo.

Polovina mojih prijatelja
je prestala da priča sa mnom,

a druga polovina
me je kulturno izbegavala.

Kada sam pitala jednog od njih,
rekao je: „To je zbog onoga sa lirom.”

Ja sam rekla: „Da, šta s tim?”

„Pa, ne možeš. Ti si žena,

a lira je muzički instrument
koji tradicionalno sviraju muškarci.”

Nesvesni činjenice da ova glinena figura,

pronađena u Palekastronu na Kritu,
i datira još iz 1350. godine pre Hrista,

prikazuje grupu žena kako igraju
uz muziku lire koju svira žena,

Ili potpuno zaboravljajući na ljude
kao što je Lavrendia Bernidaki,

prva žena koja je '40-ih

snimila ploču kao pevač.

Ona je bila i prva žena za koju znamo,

da je svirala sve muzičke instrumente
koji su se svirali na Kritu:

lautu, violinu, liru i mandolinu.

Uprkos tome, dobijala sam iste reakcije
i od muškaraca i od žena.

Čak je bilo i onih
koji su me javno prozivali govoreći:

„Šta ti misliš, ko si ti da sviraš liru?”

Bila sam očajna, srce
mi je bilo slomljeno i bila sam sama.

Ali znate šta?

Deo mene se veoma radovao
što ću naučiti da sviram,

pa sam nastavila, kupila instrument
i počela da tražim nastavnika.

Ispostavilo se da nastavnici,
a posebno nastavnici lire,

nisu učili žene da je sviraju.

Onda sam rekla: „Dobro, moraću
sama da naučim da sviram.”

Tako je i bilo.

Kao što je slučaj
i sa većinom drugih stvari,

muzika je bolja kada se podeli.

Postojala je jedna grupa muškaraca i žena
koji su imali 70, 80 godina,

iz sela Melambes iz regije Retimno,

koji su se okupljali jednom nedeljno

da sviraju, pevaju,
igraju, jedu i pričaju.

Na jednom od njihovih druženja,

stidljivo sam spomenula
da i ja sviram liru,

a oni su bili tako uzbuđeni

činjenicom da jedna mlada dama
svira ovaj instrument,

da su me stalno pozivali,
iz nedelje u nedelju da sviram sa njima.

Bila sam oduševljena.

Konačno sam pronašla svoje pleme
i bilo mi je tako zabavno.

(Smeh)

Ipak, bio je jedan incident
koji nikada neću zaboraviti.

Na jednom od nedeljnih okupljanja
zamolili su me da sviram.

Iznenada, jedan čovek
koji se prvi put priključio grupi

je ustao i viknuo:
„Hoće li ona svirati liru? Žena?

Šta ona umišlja da je?”

(Smeh)

Srce mi je jako brzo lupalo
i samo što nisam briznula u plač

kada je jedan od najstarijih muškaraca
iz grupe nežno okrenuo moju glavu ka sebi

i rekao: „Krisa, ponavljaj za mnom:

'Ja sam ono što jesam, ono što jesam,
ono što jesam, mornar sam Popaj ja!'”

(Smeh)

Kad sam završila ponavljanje ove fraze,
svi smo se od srca nasmejali,

a ja sam dobila nadimak „Kapetanaki”,

što u grubom prevodu znači „mali kapetan”,

sa malo pobunjeničkim stavom.

Ovaj stav „malog kapetana” sam zadržala

kao borac za ljudska
i građanska prava žena.

Da li ste se ikada pitali

zašto toliko žena i muškaraca
jednako plaćaju školarine za fakultet,

ali retko kad imaju i istu platu?

Osim jaza u platama,
da li ste se ikada zapitali

zašto nema više žena
koje su direktori, političari, inženjeri

ili svirači lire?

Ko je odgovoran za to?

(Ko je odgovoran?)

Nakon nekoliko godina
provedenih kao privatni hipnoterapeut

lečeći žene koje su imale
problem sa samopouzdanjem,

sinulo mi je.

Većina žena nije verovala da su dovoljne.

Dovoljno pametne,
dovoljno mršave, dovoljno lepe,

dovoljno kvalifikovane,
dovoljno obrazovane,

a ja kažem: sad je dosta!

Brojne svetske studije su pokazale da,
u poređenju sa muškarcima,

žene ne smatraju sebe
spremnim za unapređenje.

One predviđaju da će biti
lošije na testovima,

i generalno potcenjuju svoje sposobnosti,

a njihovo postignuće se ne razlikuje
ni po kvalitetu ni po kvantitetu.

Nismo uspele da prevaziđemo
onu nevidljivu prepreku

zbog nedostatka samopouzdanja.

Odgovor na moje pitanje:
„Ko je odgovoran” je - mi žene,

a pogotovo zbog stvari koje govorimo sebi

i stvari o nama
koje verujemo da su istinite.

Svaka od nas je odgovorna za naše živote.

Jedina osoba koja definiše ko ste
ili ko mislite da ste - ste vi.

Nije važno šta drugi ljudi
govore ili misle o vama,

najvažnije je šta vi mislite
da je istina o vama samima.

Procenite sami svoje crteže,

ne tražite pohvale ili odobrenje
od drugih za svoje delo.

Način na koji čujete to pitanje
govori dosta o vašem početnom stavu

kada je reč o samopouzdanju.

Da li čujete to kao pitanje
kao okidač svoje samospoznaje?

„Šta ti misliš, ko si ti?”

Ili kao uvredu? -
„Šta ti misliš, ko si ti?”

„Šta ti misliš, ko si ti da ideš
za svojim snovima?”

„Šta ti misliš, ko si ti da progovoriš?”

„Šta ti misliš, ko si ti
da se suprotstaviš autoritetu?”

„Šta ti misliš, ko si ti da imenuješ
zlostavljača posle toliko godina?”

„Šta ti misliš, ko si ti da ideš
uzdignute glave nakon poraza?”

Kada vas neko pita:
„Šta ti misliš, ko si ti?”,

kako reagujete?

Verovatno osećate strah.

Većinu nas je u određenom momentu
pogodilo ovo pitanje kao optužba,

ali ja ga vidim kao najmoćnije pitanje
koje možemo postaviti sebi.

Grčki filozof Sokrat je rekao:

(Na grčkom) „Nepreispitan život
nije vredan življenja”

„Nepreispitan život
nije vredan življenja.”

To je bila moja početna tačka
za formiranje ideje da,

da biste imali život vredan življenja

i sa samopouzdanjem odgovorili
na pitanje: „Šta ti misliš ko si ti”,

moramo da ispitamo svoje živote,
počev od detinjstva,

i da adekvatno odgajamo unutrašnje dete.

Pre svega, šta je to unutrašnje dete?

(Unutrašnje dete)

Unutrašnje dete je deo našeg karaktera
koji je oštećen u detinjstvu,

koji može imati detinjaste reakcije
u svakodnevnim odraslim situacijama,

kao što je ne boriti se za sebe,

nemogućnost da se promeni loša navika,

da se zatraži ono što se želi,
postavi granica,

konkuriše za posao, zatraži unapređenje,

pregovara o plati
ili o tome koliko vredite.

Pitate se da li imate unutrašnje dete?

Odgovor je - da, imate,
zato što ste nekada bili dete.

Zašto je potrebno
da izlečimo unutrašnje dete

da bismo imali samopouzdanje?

Zato što se tokom ranih godina
u razvoju deteta

desio neki događaj
koji je pokrenuo emocije

sa kojima dete nije moglo da se izbori.

Svi smo to imali u određenom momentu

da naše primarne potrebe,
kao deteta, nisu baš ispunjene

i to je stvorilo određenu vrstu traume
ili uverenja koje nas ograničava.

Nedostatak ljubavi, prihvatanja, zaštite.

U tom momentu dete usvaja ubeđenje:

„Ja sam kriva.

Nešto nije u redu sa mnom.”

I ceo svoj odrasli život provede
gledajući sebe kroz to ubeđenje.

Ja nisam dovoljna.

Ja ne mogu.

Ja nisam vredna toga.

Moja zamisao je da sa saosećanjem
slušate šta to unutrašnje dete govori

i da, kao brižan roditelj pun ljubavi,
date tačan odgovor.

„Ti možeš.” „Ti si dovoljna.”
„Ti si vredna toga.”

Podeliću sa vama tehniku
koju koristim sa svojim klijentima

da bih im pomogla da koriguju
ta neispravna ubeđenja

kako bi mogli da izgrade samopouzdanje.

To je proces koji svi mogu
da primene, i žene i muškarci.

Ali sada želim da posvetim ovo ženama.

S obzirom na dokazan manjak samopouzdanja,
ženama bi to stvarno koristilo,

jer vreme je da upoznate osobu
kakva stvarno jeste.

Postupak se sastoji iz tri koraka.

Biće vam potrebna mašta,
olovka i parče papira.

Prvi korak:

nađite mirno mesto u svojoj kući

gde vas neće ometati,

uzmite svesku

i dozvolite sebi
da se vratite u detinjstvo

u momenat kada se desilo nešto
što vas je povredilo.

Važna stvar je da primetite i zabeležite

sve detalje kao posmatrač.

Prisustvujte sceni kao posmatrač.

Drugi korak:

Ostvarićete kontakt
sa tim unutrašnjim detetom

koga ste videli u prvoj sceni.

Priđite joj, recite da ste joj prijatelj.

Recite da ste videli šta se desilo
i da nije njena krivica.

Recite joj: „Ja te volim i poštujem.

Ja ću se brinuti o tebi.
Sve će biti u redu.”

(Sve će biti u redu)

U trećem koraku ćete se oprostiti,

ali pre toga, pitaćete je:
„Šta ti treba sada?”

Sačekajte odgovor i zapišite ga.

Podelite sa njom mudrost koju imate danas

i dajte joj poruku koja će joj pomoći
dok bude odrastala.

Dajte bilo kakvo obećanje,
iskažite ljubav i zahvalnost.

„Vratiću se. Volim te. Hvala ti.”

Ovo možete ponoviti za koliko god događaja
mislite da je potrebno.

Svaki put kada vam je potrebno
dodatno samopouzdanje ili hrabrost,

ponovite:

„Ja sam dovoljna. Ja sam vredna ljubavi.
Ja sam bezbedna. Ja mogu.”

To sam ja učinila kad sam odlučila
da naučim da sviram liru,

uprkos neodobravanju društva.

To sam uradila malopre,
pre nego što sam izašla na scenu.

Danas sa zadovoljstvom mogu da kažem

da sve više žena na Kritu svira liru

i da postoje brojni nastavnici
koji ne vrše polnu diskriminaciju.

(Ksenija Pandelaki)

(Katerina Petraki)

(Keli Toma)

Došlo je do ogromne promene
u stavu društva.

(Đota Sili)

(Georgija Andrulaki-Hnari)

(Georgija Dagaki)

(Joana Zuli)

(Elena Karaci)

Eto šta se dešava
kada se žene pojave autentično

i samouvereno znaju ko su u suštini.

Možda se pitate

šta je još moguće

ako dozvolimo sebi da se definišemo
i ponašamo u skladu sa tim?

Ova vežba mi je pomogla
da izgradim samopouzdanje

da stvorim život vredan življenja,

hrabrost da se pojavim ovde
i kažem svoju istinu,

i saosećanje da prihvatim
svoje svetlo i svoje senke.

Pozivam vas da poradite na detetu u vama
i preispitate svoje živote,

zato što kroz njene oči,

oči koje gledaju svet
sa radoznalošću i čuđenjem,

ćete definisati ko ste vi u stvari.

To je veoma važno, zato što će način
na koji sebe definišete

uticati na vaš uspeh na poslu,

kvalitet vaših veza,

čak i na to koliko ste srećni
i ispunjeni u svom životu.

Prestanite da igrate na sitno.

Dozvolite vašem svetlu da zablista

kako biste izašli u svet
sa ljubavlju, kreativnosti i plemenitosti.

Pitaću vas još jednom, ali ovaj put
razmislite dobro pre nego što odgovorite -

šta ti misliš, ko si ti?

Hvala vam.

(Aplauz)