Zašto sam prestao da se trudim da budem „dovoljno muško"

Džastin Baldoni želi da započne dijalog sa muškarcima o redefinisanju muževnosti - da shvati načine da budu ne samo dobri muškarci već i dobri ljudi. U toplom, ličnom govoru, on deli svoj napor da pomiri ono što jeste sa onim što mu svet govori da bi muškarac trebalo da bude. A on ima i izazov za muškarce: „Da li možete iskoristiti iste kvalitete za koje osećate da vas čine muškarcima kako biste otišli dublje”? Baldoni kaže: °Vaša snaga, vaša hrabrost, vaša čvrstina: da li ste dovoljno hrabri da budete ranjivi? Da li ste dovoljno jaki da budete osećajni? Da li ste dovoljno samouvereni da slušate žene u svom životu”?

Kao glumac dobijam tekstove

i posao mi je da ih se držim,

da izgovorim svoje redove

i oživim lik koji je neko drugi napisao.

Tokom svoje karijere

imao sam veliku čast

da igram neke od najvećih muških uloga

ikada predstavljenih na televiziji.

Možda me prepoznate
kao „Mušku pratnju br.1”.

(Smeh)

„Fotograf silovatelj”,

„Silovatelj bez majice”

iz nagrađenog „Napada ajkula
na prolećnom raspustu”.

(Smeh)

„Student medicine bez majice”,

„Prestupnik na steroidima bez majice”

i u mojoj najpoznatijoj ulozi kao Rafael.

(Aplauz)

Zamišljeni, reformisani plejboj

koji se zaljubljuje

ni manje ni više, u devicu,

i koji je samo ponekad bez majice.

(Smeh)

Ove uloge ne predstavljaju
tip čoveka koji sam ja zaista,

ali to je ono što volim kod glume.

Mogu živeti unutar likova
vrlo različitih od sebe.

Ali svaki put kada bih dobio
jednu od ovih uloga, bio bih iznenađen,

jer većina muškaraca koje igram
zrače muževnošću,

harizmom i snagom,

a kada se pogledam u ogledalo
to jednostavno nije ono kako vidim sebe.

Ali jeste ono kako me je Holivud video

i vremenom sam uočio paralelu

između uloga koje bih igrao kao muškarac

na ekranu i van njega.

Pretvarao sam se da sam muškarac
kakav nisam celog svog života.

Pretvarao sam se da sam jak
kada sam se osećao slabim,

samouveren kada sam se osećao nesigurnim

i jak kada sam zapravo patio.

Mislim da sam većim delom glumatao,

ali umoran sam od nastupa.

I sada vam mogu reći

da je iscrpljujuće biti dovoljno muško
za sve sve vreme.

Sada - zar ne?

(Smeh)

Moj brat je čuo to.

Od kada pamtim su mi govorili

u kakvog muškarca bi trebalo da odrastem.

Kao dečak, sve što sam želeo je da me
drugi dečaci prihvate i vole,

ali je to značilo da moram usvojiti

taj skoro odvratni pogled na ženstvenost,

a pošto su nam govorili da je
ženstveno suprotno od muževnog,

ja sam ili morao da odbacim
otelovljenje oba ova kvaliteta

ili se sam suočim sa odbacivanjem.

Ovo je tekst koji nam je dat.

Zar ne? Devojčice su slabe,
a dečaci su jaki.

Ovo je ono što se nesvesno komunicira

stotinama miliona mladih
dečaka i devojčica širom sveta,

baš kao i meni.

Došao sam ovde danas
da kažem, kao muškarac,

da je ovo pogrešno, toksično,

i mora prestati.

(Aplauz)

E sada, nisam ovde da bih
držao lekciju iz istorije.

Verovatno svi znamo
kako smo dospeli ovde, je l' da?

Samo sam momak koji se probudio
posle 30 godina i shvatio

da je živeo u stanju sukoba,

sukoba sa onim što osećam da jesam u srži

i sukoba sa muškarcem kakvim mi svet
kaže da bi trebalo da budem.

Ali ja nemam želju

da se uklopim u trenutnu
iskrivljenu definiciju muževnosti,

jer ne želim biti samo dobar muškarac,

već i dobar čovek.

I verujem da jedini način da se to desi

jeste da muškarci nauče
ne samo da usvoje kvalitete

za koje su nam rekli da su ženstveni,

već da žele da ustanu,

bore se i uče od žena koje ih poseduju.

E sada, muškarci -

(Smeh)

Ne kažem da je sve
što smo naučili toksično, ok?

Ne kažem da je bilo šta suštinski
pogrešno kod vas ili mene,

i ne kažem da moramo
prestati da budemo muškarci.

Ali nam je potreban balans, u redu?

Potreban nam je balans,

i jedini način da se stvari promene
je da iskreno pogledamo

scenarije koji su nam prosleđivani

iz generacije u generaciju

i uloge koje, kao muškarci,
biramo da preuzmemo

u svakodnevnom životu.

Kada smo kod scenarija,

prvi tekst koji sam ikada dobio
bio je od mog tate.

Moj tata je fenomenalan.

On je pun ljubavi, nežan,
osećajan, brižan,

on je ovde.

(Aplauz)

On plače.

(Smeh)

Ali, izvini tata, kao dete sam ga
prezirao zbog toga,

jer sam ga krivio što me čini mekim,

što nije bilo poželjno
u malom gradu u Oregonu

u koji smo se doselili.

Jer biti mek znači da su me maltretirali.

Vidite, moj tata nije bio
tradicionalno muževan,

tako da me nije učio
kako da koristim šake.

Nije me učio kako da lovim,
kako da se borim,

znate već, muške stvari.

Umesto toga me je učio šta je znao:

da biti muškarac znači žrtvovati se

i raditi sve što možeš

kako bi brinuo i stvarao
za svoju porodicu.

Ali postojala je još jedna uloga
koju sam naučio od svog tate,

koju je, otkrio sam, naučio od svog tate,

senatora

koji je kasnije u životu

morao da radi noću kao domar
da bi izdržavao porodicu

i nikada nikome nije rekao.

Ta uloga je bila tajna patnja.

I sada tri generacije kasnije,

ja igram tu istu ulogu.

Zašto onda moj deda nije prišao
drugom muškarcu

i zatražio pomoć?

Zašto moj tata i dan danas misli
da sve mora uraditi sam?

Znam čoveka koji bi radije umro

nego rekao drugom muškarcu da pati.

Ali to nije zato što smo svi,
kao, jaki tihi likovi.

Nije. Mnogi od nas muškaraca su zaista
dobri u stvaranju drugarstava i priči,

smo ne ni o čemu stvarnom.

(Smeh)

Ako je reč oposlu,
sportu, politici ili ženama,

nemamo problema da kažemo svoje mišljenje,

ali ako je reč o našim
nesigurnostima ili borbama,

našem strahu od neuspeha,

u tom slučaju skoro da se parališemo.

Bar ja.

Neki od načina na koje sam ja vežbao

oslobađanje od ovog ponašanja

jesu kreiranje iskustava koja me
primoravaju da budem ranjiv.

Tako da ako postoji nešto
zbog čega osećam sram,

vežbam skakanje direktno u to,

bez obzira na to koliko je strašno -

a ponekad i javno.

Jer mu time

oduzimam moć,

a moje prikazivanje ranjivosti

može nekad dozvoliti
i drugim muškarcima da urade isto.

Na primer, pre nekog vremena

borio sam se sa problemom

o kome sam znao da moram
porazgovarati sa svojim drugarima,

ali sam bio toliko paralisan strahom

da će me osuđivati i videti me kao slabog

i da ću izgubiti poziciju vođe

da sam znao da ih moram odvesti
van grada na trodnevno muško putovanje -

(Smeh)

samo da bih se otvorio. I pogađajte?

Tek na kraju trećeg dana

sam konačno smogao snage
da pričam sa njima

o onome kroz šta prolazim.

Ali kada sam to uradio,

desilo se nešto divno.

Shvatio sam da nisam sam,

jer su se i moji drugari takođe mučili.

I čim sam našao snage i hrabrosti
da podelim svoj sram,

nestao je.

Vremenom sam naučio

da ako želim da vežbam ranjivost

onda moram izgraditi sistem odgovornosti.

Bio sam zaista blagosloven kao glumac.

Izgradio sam zaista divnu bazu ljubitelja,

zaista slatku i aktivnu,

pa sam odlučio da iskoristim
svoju društvenu mrežu

kao vrstu trojanskog konja

pri čemu bih kreirao dnevnu
vežbu autentičnosti i ranjivosti.

Odgovor je neverovatan.

Pun je odobravanja, dirljivosti,

svakog dana dobijam tone ljubavi
i publiciteta i pozitivnih poruka.

Ali je sve to od određene demografije:

žena.

(Smeh)

Ovo je stvarno.

Zašto me prate samo žene?

Gde su muškarci?

(Smeh)

Pre oko godinu dana
postavio sam ovu sliku.

Nakon toga sam listao neke komentare

i primetio da je jedna od mojih ženskih
fanova označila svog dečka na slici,

a njen dečko je odgovorio:

„Molim te prestani da me
označavaš na gej sranju.

Hvala”.

(Smeh)

Jer vas biti gej čini
manje muškarcem, zar ne?

Duboko sam udahnuo

i odgovorio.

Rekao sam,

vrlo učtivo, da sam samo znatiželjan,

jer sam na istraživanju muževnosti,

i želim da znam zašto se
moja ljubav prema ženi

kvalifikuje kao gej sranje.

A zatim sam rekao, iskreno
samo želim da naučim.

(Smeh)

Momentalno mi je odgovorio.

Mislio sam da će me psovati,
ali se on zapravo izvinio.

Rekao mi je da, dok je rastao,

javni izlivi emocija
su bili gledani s prezirom.

Rekao mi je da se rve
i bori sa svojim egom,

i koliko voli svoju devojku

i koliko joj je zahvalan za strpljenje.

A onda nekoliko nedelja kasnije

pisao mi je ponovo.

Ovog puta mi je poslao sliku

sebe na kolenu, kako prose svoju devojku.

(Aplauz)

I rekao je samo „Hvala”.

Bio sam ovaj momak.

Razumem ga.

Vidite, javno, on je samo
igrao svoju ulogu,

odbijanje ženstvenosti, zar ne?

Ali je potajno čekao dozvolu da se izrazi,

da ga vide, čuju,

i samo mu je trebao drugi muškarac

koji ga smatra odgovornim i kreira
bezbedni prostor u kome oseća,

i transformacija je bila momentalna.

Volim ovo iskustvo,

jer mi je pokazalo da je
transformacija moguća

čak i preko direktnih poruka.

Pa sam želeo da otkrijem kako
da doprem do više muškaraca,

ali naravno nijedan me nije pratio.

(Smeh)

Pa sam sproveo eksperiment.

Počeo sam da postavljam više
stereotipski muževne stvari -

(Smeh)

Poput mojih izazovnih treninga,
planova za obrok,

mog puta ka zaceljenju tela nakon povrede.

I pogodite šta se desilo?

Muškarci su počeli da mi pišu.

A zatim, ni od kuda,
prvi put u mojoj karijeri

pozvao me je muški fitnes magazin

i rekli su da žele da pišu o meni
kao jednom od revolucionara.

(Smeh)

Da li je to zaista bilo revolucionarno?

Ili samo prilagodljivo?

I u tome je problem.

Potpuno je kul da me muškarci prate

kada govorim o muškim stvarima

i prilagođavam se rodnim normama.

Ali ako govorim o tome
koliko volim svoju ženu

ili svoju ćerku ili 10 dana starog sina,

kako verujem da je
brak izazovan ali divan,

ili kako se kao muškarac borim
sa dismorfijom tela,

ili ako promovišem jednakost polova,
pojavljuju se samo žene.

Gde su muškarci?

Prema tome muškarci, muškarci, muškarci,

muškarci!

(Aplauz)

Razumem.

Dok rastemo izazivamo jedni druge.

Moramo biti najopasniji,

najjači, najhrabriji muškarci.

I za mnoge od nas, uključujući i mene,
naši identiteti su umotani

u to da li se ili ne na kraju dana osećamo

kao dovoljno muško.

Ali imam jedan izazov za vas, momci,

jer muškarci vole izazove.

(Smeh)

Izazivam vas da vidite da li možete

iskoristiti iste kvalitete

za koje osećate da vas čine muškarcima

da biste zašli dublje u sebe.

Vašu snagu, hrabrost, čvrstinu.

Da li možemo da ih redefinišemo i
upotrebimo ih za istraživanje svojih srca?

Da li ste dovoljno hrabri

da budete ranjivi?

Da se obratite drugom muškarcu za pomoć?

Da skočite glavom u svoj sram?

Da li ste dovoljno jaki
da budete osećajni,

da plačete i kada vas boli

i kada ste srećni,

čak i ako zato izgledate slabi?

Da li ste dovoljno sigurni u sebe

da slušate žene u svom životu?

Da čujete njihove ideje i rešenja?

Da zadržite njihovu mržnju

i zapravo im verujete

čak i kada je to što govore protiv vas?

I da li ćete biti dovoljno muško

da se suprotstavite drugim muškarcima
kada čujete „priče iz svlačionice”,

kada čujete priče
о seksualnom zlostavljanju?

Kada čujete svoje drugare
kako su je zgrabili za dupe ili napili,

da li ćete zaista ustati i nešto uraditi

da jednog dana ne bismo živeli u svetu

u kome žena mora rizikovati sve

i istupiti da bi izgovorila „ja takođe”?

(Aplauz)

Ovo su ozbiljne stvari.

Morao sam da zaista, iskreno sagledam

načine na koje sam nesvesno
povređivao žene u svom životu,

i grozno je.

Moja žena mi je rekla da sam se ponašao
na određeni način koji ju je povređivao

i nisam ga ispravljao.

Naime, ponekad kada bi pričala

kod kuće ili u javnosti,

ja bih je prekinuo u pola rečenice
i završio njenu misao.

Odvratno je.

Najgore je što apsolutno nisam
imao pojma da sam to radio.

Bilo je nesvesno.

I evo me ovde, igram svoju ulogu,

pokušavajući da budem feminista,

pojačavajući glasove žena širom sveta,

a kod kuće

koristim svoj glasniji glas da ućutkam
ženu koju volim najviše na svetu.

Tako da sam sebi morao

da postavim teško pitanje:

da li sam dovoljno muško

da jednostavno ućutim i slušam?

(Smeh)

(Aplauz)

Moram biti iskren. Voleo bih
da to nije dobilo aplauz.

(Smeh)

Momci,

ovo je stvarno.

A ja sam ovim samo zagrebao površinu,

jer što dublje idemo, sve je ružnije,
garantujem vam.

Nemam vremena da se bavim
pornografijom i nasiljem nad ženama

ili podeli obaveza u kući,

ili platnoj polnoj diskriminaciji.

Ali verujem da nam je, kao muškarcima

vreme da gledamo van svojih privilegija

i priznamo ne samo da smo deo problema.

Drugari, mi jesmo problem.

Stakleni plafon postoji
jer smo ga mi postavili,

i ako želimo da budeo deo rešenja,

onda reči nisu više dovoljne.

Postoji Baha'i izreka koju volim
i sa kojom sam odrastao.

Ona kaže da „svet čovečanstva
poseduju dva krila,

muško i žensko.

Sve dok ova dva krila nisu
jednaka po snazi,

ptica neće leteti”.

Prema tome žene,

u ime muškaraca širom sveta

koji se osećaju slično kao ja,

molim vas oprostite nam

za svaki put kada se nismo
oslonili na vašu snagu.

I sada želim da vas zamolim
dа nam zvanično pomognete

jer ovo ne možemo sami.

Mi smo muškarci. Zabrljaćemo.

Reći ćemo pogrešnu stvar.
Slušaćemo selektivno.

Više je nego verovatno
da ćemo vas uvrediti.

Ali ne gubite nadu.

Ovde smo samo zbog vas,

i kao vi, mi muškarci moramo ustati
i postati vaši saveznici

jer se borite

protiv prilično svega.

Potrebna nam je vaša pomoć
u prihvatnju ranjivosti

i strpljivost sa nama

jer smo na ovom vrlo, vrlo dugom putu

od naših glava do naših srca.

I konačno roditeljima:

umesto da učimo svoju decu

da budu hrabri dečaci i lepe devojčice,

da li možda možemo da ih samo naučimo
kako da budu dobri ljudi?

Vratimo se na mog tatu.

Odrastajući, da, kao i svaki dečak,
imao sam svoje probleme,

ali sada shvatam da zahvaljujući
njegovoj osećajnosti

i emocionalnoj inteligenciji

ja sada mogu da stojim ovde
i pričam sa vama.

Sada shvatam da prezir koji sam prema
njemu osećao nije imao veze sa njim.

Imao je veze samnom i mojom željom
da budem prihvaćen

i igram ulogu koja mi nikada

nije bila namenjena.

I iako me moj tata možda nije
naučio da koristim šake,

naučio me je da koristim srce,

a za mene ga to čini više
muškarcem nego bilo šta.

Hvala.

(Aplauz)