Zašto nismo saosećajniji?

Danijel Goleman, autor "Emocionalne inteligencije", pita zašto češće nismo saosećajniji.

Znate, zadivljen sam time

kako je saosećajnost jedna od tema
koje se podrazumevaju na TED-u.

Ovi veoma dirljivi prikazi
koje smo upravo videli:

HIV u Africi, predsednik Klinton sinoć.

Dodao bih, na jedan indirektan način,

razmišljanje o saosećanju
i preneo ga sa globalnog na lični nivo.

Ja sam psiholog, ali ne brinite,

neću svesti priču ispod pojasa.

(Smeh)

Veoma važno istraživanje
sprovedeno je pre izvesnog vremena

na Prinstonskoj bogosloviji,
koje govori o tome zašto se dešava

da iako svi imamo toliko mnogo
mogućnosti da pomognemo,

ponekad pomažemo, a ponekad ne.

Grupi studenata teologije
na Prinstonskoj bogosloviji

rečeno je da će održati probnu propoved

i svakom je data tema propovedi.

Polovina tih studenata za temu je dobila

parabolu o Dobrom Samarićaninu:

o čoveku koji se zaustavio

da pomogne neznancu pored puta u nevolji.

Polovini je data neka
slučajno odabrana tema iz Biblije.

Onda je, jednom po jednom,
rečeno da moraju da odu u drugu zgradu

da održe propoved.

Na putu iz jedne u drugu zgradu,

svaki od njih prošao je pored čoveka
koji je bio sagnut i stenjao je,

očigledno u nevolji.

Pitanje je: da li su
se zaustavili da pomognu?

Još interesantnije pitanje je:

da li je uticalo to što su razmišljali
o paraboli o Dobrom Samarićaninu?

Odgovor: Ne, uopšte.

Ispostavilo se da je ono što određuje
da li će se neko zaustaviti

da pomogne neznancu u nevolji

bilo njihovo mišljenje o tome
koliko su se žurili -

da li su osećali da kasne

ili su bili udubljeni u ono
o čemu je trebalo da pričaju.

I to je, po mom mišljenju,
neprilika naših života:

ne prihvatamo svaku priliku da pomognemo,

jer je naša pažnja usmerena
u pogrešnom pravcu.

Postoji novo polje u neurologiji,
socijalna neuronauka.

Ona proučava povezivanje
u mozgovima dvoje ljudi

koje se aktivira kad su oni u interakciji.

I novo mišljenje socijalne
neuronauke o saosećanju je

da smo programirani da pomognemo.

Što znači, ako obratimo pažnju
na drugu osobu,

mi automatski empatišemo,
automatski saosećamo.

Postoje ti novootkriveni neuroni,
neuroni ogledala,

koji se ponašaju
kao neuronska bežična mreža

i u našem mozgu aktiviraju

tačno one oblasti koje su aktivne
u mozgu druge osobe.

Mi automatski osećamo "sa".

I ako je ta osoba u nevolji,
ako ta osoba pati,

mi smo automatski
pripremljeni da pomognemo.

Barem tako tvrde.

Ali pitanje je: zašto ne pomognemo?

Mislim da se ovo odnosi na spektar

koji ide od potpune okupiranosti sobom,

preko primećivanja,
do empatije i saosećanja.

A jednostavna činjenica je ta
da ako smo fokusirani na sebe,

ako smo preokupirani,
kao što često i jesmo u toku dana,

mi zapravo ne primećujemo
drugu osobu potpuno.

Ova razlika između
usredsređenosti na sebe i na drugog

može biti vrlo suptilna.

Pre neki dan sam sređivao
svoj porez i stigao sam do tačke

gde navodim sve donacije koje sam dao

i doživeo sam otkrovenje,

naišao sam na ček za Seva Fondaciju

i primetio sam kako sam pomislio,

čoveče, moj prijatelj Leri Briliant
bi bio presrećan što sam dao pare Sevi.

Onda sam shvatio da je ono
što dobijam od davanja

bio narcistički udar -
osećao sam se dobro u vezi sa sobom.

Onda sam počeo da razmišljam
o ljudima na Himalajima

kojima će katarakte biti izlečene,

i shvatio sam da sam se pomerio
od ove narcističke samousredsređenosti

na altruističku radost,

na osećanje zadovoljstva
zbog ljudi kojima se pomaže.

Mislim da je to motiv.

Ali ova razlika između
fokusiranosti na sebe

i fokusiranosti na druge

je ono na šta želim da obratimo pažnju.

To možete u velikoj meri
primetiti u sferi zabavljanja.

Pre izvesnog vremena
bio sam u jednom suši restoranu

i načuo sam dve žene
koje su razgovarale o bratu jedne od njih

koji je bio samac.

Jedna žena kaže:

"Moj brat ima poteškoća
da pronađe devojku,

pa isprobava upoznavanje na brzaka."

Ne znam da li znate šta je to.

Žene sede za stolovima,
a muškarci idu od stola do stola,

tu se nalaze sat i zvono
i kroz pet minuta, bingo,

razgovor se završava i žena odlučuje

da li da da svoj broj
ili email adresu muškarcu

kako bi nastavili.

I ova žena priča,

"Moj brat nikada nije dobio broj telefona.

I tačno znam zašto.

U trenutku kada sedne,
on počinje neprekidno da priča o sebi,

nikada ništa ne pita o ženi."

Malo sam istraživao
u odeljku "Sunday Styles"

"U Njujork Tajmsu", čitao sam priče
o nastanku brakova -

jer su veoma interesantne -

i stigao sam do braka Alis Čarni Epstin.

I ona kaže da je
dok je bila sama i izlazila,

imala jednostavan test
koji je zadavala ljudima.

Test je bio sledeći:
od momenta kad se nađu,

koliko dugo je potrebno momku
da joj postavi pitanje

koje sadrži reč "ti".

I očigledno je Epstin
prošao test, otuda i članak.

(Smeh)

Ovo je mali test koji vam savetujem
da isprobate na žurci.

I ovde na TED-u imate odlične prilike.

U "The Harvard Business Review"
nedavno je izašao članak koji se zove

"Ljudski trenutak", o tome
kako uspostaviti pravi kontakt

sa osobom na poslu.

I oni kažu pa, osnovna stvar
koju treba da uradite

je da isključite svoj Blekberi,

zatvorite laptop, završite sa sanjarenjem

i usmerite punu pažnju na osobu.

Postoji jedna nova reč u engleskom jeziku

za trenutak u kom osoba sa kojom smo
izvadi svoj Blekberi

ili se javi na mobilni
i odjednom mi ne postojimo.

Reč je "pizzled": kombinacija
"puzzled" i "pissed off".

(Smeh)

Mislim da je prilično prikladno.

Naša empatija, uključivanje,

je ono što nas odvaja
od makijavelista ili sociopata.

Imam zeta koji je stručnjak
za stravu i užas -

napisao je "Objašnjeni drakula,
suštinski Frankenštajn" -

proučavao je Čosera,

ali rođen je u Transilvaniji

i mislim da je to malo uticalo na njega.

U svakom slučaju, u jednom trenutku
moj zet, Leonard,

odlučuje da napiše knjigu
o jednom serijskom ubici.

To je čovek koji je terorisao
upravo okruženje u kom se nalazimo,

pre mnogo godina.

Bio je poznat kao davitelj iz Santa Kruza.

Pre nego što je uhapšen
ubio je svoju babu i dedu,

svoju majku i pet studentkinja
sa Santa Kruz univerziteta u Kaliforniji.

I tako moj zet ide da intervjuiše
ovog serijskog ubicu

i shvata, kada ga upoznaje

da je ovaj tip apsolutno zastrašujuć.

Za početak, visok je preko dva metra.

Ali to nije najstrašnije u vezi sa njim.

Najstrašnija stvar je ta
da je njegov IQ 160: osvedočeni genije.

Ali korelacija između IQ
i emocionalne empatije,

osećanja sa drugom osobom, je nula.

Kontrolišu ih različiti delovi mozga.

I u jednom trenutku moj zet skupi hrabrost

da postavi to jedno pitanje
na koje stvarno želi da sazna odgovor.

A to je: kako si mogao to da uradiš?

Zar nisi osećao nimalo sažaljenja
prema svojim žrtvama?

To su bila veoma intimna ubistva -
on je zadavio svoje žrtve.

I davitelj kaže vrlo činjenično,

"O, ne. Da sam osećao patnju,
ne bih mogao to da uradim.

Morao sam da isključim taj deo sebe.

Morao sam da isključim taj deo sebe."

I mislim

da je upravo to veoma uznemiravajuće.

I na neki način sam razmišljao
o isključivanju tog našeg dela.

Kad se fokusiramo na sebe
u bilo kojoj aktivnosti,

mi stvarno isključimo taj deo sebe
ako je tu neka druga osoba.

Pomislite na odlazak u kupovinu

i pomislite na mogućnosti

saosećajnog konzumerizma.

U ovom trenutku,
kako je Bil MekDana istakao,

predmeti koje kupujemo i koristimo
imaju skrivene posledice.

Svi smo nenamerne žrtve
kolektivne slepe mrlje.

Ne primećujemo i ne primećujemo
da ne primećujemo

toksične molekule koje ispušta
neki tepih ili tkanina sa sedišta.

Ili ne znamo da li je ta tkanina

tehnološki ili fabrički hranljiva;

da li se može ponovo koristiti

ili jednostavno završi na deponiji?

Drugim rečima, nismo svesni
ekološkog i javnog zdravlja

i socijalnih i ekonomskih posledica

stvari koje kupujemo i koristimo.

Na neki način, sama soba je slon u sobi,

ali mi ga ne vidimo.

I postali smo žrtve

sistema koji nas usmerava na druge strane.

Razmislite o ovome.

Postoji izvanredna knjiga koja se zove

"Stvari: skriveni život
svakodnevnih predmeta".

I govori o poreklu na primer majice.

Govori o tome gde je pamuk uzgajan

i o đubrivima koja su korišćena

i posledicama koje imaju na tlo.

I spominje, na primer,

da je pamuk veoma otporan
na boju za tekstil;

otprilike 60 procenata
se ispere i ode u otpadnu vodu.

A epidemiolozi veoma dobro znaju da deca

koja žive blizu tekstilnih fabrika
često obolevaju od leukemije.

Ima jedna kompanija, "Bennett and Company"

koja snabdeva Polo.com,

Victoria's Secret -

oni su, zbog svog generalnog direktora
koji je svestan ovoga,

osnovali u Kini zajedničku firmu
sa svojim proizvođačima boje

kako bi osigurali da se otpadne vode

prečiste na odgovarajući način
pre nego što se vrate u podzemne vode.

Trenutno nemamo mogućnost
da izaberemo plemenite majice

nad ne-plemenitim.

Šta bi bilo potrebno
da bi se to ostvarilo?

Razmišljao sam o tome.

Za početak, postoji nova
tehnologija elektronskog obeležavanja

koja omogućava bilo kojoj prodavnici

da zna celokupnu istoriju svakog predmeta
koji se nalazi na policama u toj radnji.

Možete ga pratiti unazad sve do fabrike.

Kada saznate iz koje je fabrike,

možete saznati na koji način
je proizveden,

i ako je prihvatljiv

možete ga tako označiti.

Ili ako nije prihvatljiv, možete otići
u bilo koju radnju danas

i skenirati bar kod

koji će vas odvesti na vebsajt.

To postoji zbog ljudi
koji su alergični na kikiriki.

Taj sajt će vam dati podatke
o tom predmetu.

Drugim rečima, u trenutku kupovine

moći ćemo saosećajno da biramo.

Postoji jedna izreka
u informatičkom svetu:

na kraju krajeva, svi će znati sve.

A pitanje je: da li će to nešto promeniti?

Ranije dok sam radio za "Njujork Tajms",

bilo je to osamdesetih, napisao sam članak

o onome što je tada bio
novi problem u Njujorku -

o beskućnicima na ulicama.

Proveo sam dve nedelje
idući okolo sa socijalnim radnicima

koji su pomagali beskućnicima.

Gledajući beskućnike njihovim očima,

shvatio sam da su to većinom
psihijatrijski pacijenti

koji nisu imali kuda da odu.

Imali su dijagnozu.

To me je protreslo
iz urbanog transa u kom,

kada u prolazu vidimo
nekoga ko je beskućnik,

on ostaje na periferiji našeg vida.

Ne primećujemo i stoga ni ne reagujemo.

Jednog dana ubrzo posle toga -
bio je petak, kraj dana,

silazio sam u podzemnu železnicu.

Bio je špic i hiljade ljudi
je jurilo niz stepenice.

Dok sam silazio,

odjednom sam primetio
da neki čovek čuči sa strane,

bez majice, ne pomera se,

a ljudi samo prelaze preko njega -

stotine i stotine ljudi.

I pošto je moj urbani trans bio oslabljen,

zastao sam da vidim šta nije u redu.

U momentu kad sam se zaustavio,
još šestoro drugih ljudi

je primetilo tog čoveka.

Saznali smo da je Hispano,
nije uopšte znao engleski,

nije imao para, lutao je
ulicama danima, izgladneo,

i onesvestio se od gladi.

U trenutku je neko doneo sok,

neko je doneo hotdog,
neko je pozvao policajca.

Čovek je ubrzo ponovo bio na nogama.

A samo je bilo potrebno primetiti.

I zato sam optimističan.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)