Čovečanstvo protiv ebole. Pobedonosne strategije u zastrašujućem ratu

„Ebola preti svemu što nas čini ljudskim bićima”, kaže Brus Ejlvord, predstavnik Svetske zdravstvene organizacije. On nam sa smirenošću predstavlja kako je izbila epidemija ebole - i kako je međunarodna uzbuna samo doprinela nezaustavljivom rastu ovog problema. On govori o četiri strategije koje su ključne za pobedu ebole - i kako se pokazuju kao uspešne, počevši sa okrugom Lofa u Liberiji koji je bio centar epidemije, a gde već nedeljama nije zabeležen nijedan novi slučaj. On naglašava da borba protiv ebole nije dobijena, ali ako sve uradimo kako treba, možemo biti optimistični u pogledu naše sposobnosti da uzvratimo udarac epidemiji.

Kada su me pozvali da održim ovaj govor
pre par meseci,

razmotrili smo nekoliko naslova
sa organizatorima,

i raspravljalo se i diskutovalo
o mnogim različitim stvarima.

Ali niko nije predložio ovaj,

a razlog tome je što je pre dva meseca

izbila velika epidemija ebole

i širila se preko većih geografskih
područja nego što smo ranije videli,

i svet je bio prestravljen,
zabrinut i uznemiren ovom bolešću,

na način koji nismo videli
u skoroj istoriji.

Ali danas, ja mogu da stojim ovde
i da vam govorim o pobedi nad ebolom

zbog ljudi za koje nikad niste čuli,

ljudi poput Pitera Klementa, liberijskog
lekara koji radi u okrugu Lofa,

mestu u Liberiji za koje verovatno
mnogi od vas nikad nisu čuli.

Razlog zašto je okrug Lofa tako važan

je zato što je pre oko pet meseci,

kada je epidemija tek počela da se širi,

okrug Lofa bio tačno u središtu,
u epicentru epidemije.

Za to vreme, Lekari bez granica
i tamošnji centar za lečenje

su pregledali desetine pacijenata
svakog dana,

i u tim pacijentima, u tim zajednicama
je vremenom strah od te bolesti

postajao sve veći, i od toga šta ona čini
njihovim porodicama,

njihovim zajednicama,
njihovoj deci, njihovim rođacima.

I tako je Piter Klement dobio zadatak
da pređe taj neravan put od 12 sati

od glavnog grada, Monrovije,
do okruga Lofa,

da tamo pokuša da rastuću epidemiju
dovede pod kontrolu.

Kad je stigao, Piter je zatekao
užas koji sam vam upravo spomenuo.

Tako je on seo sa tamošnjim poglavicama,
i slušao.

A ono što je čuo je bilo srceparajuće.

Čuo je o razorenosti i očajanju

ljudi koji su pogođeni ovom bolešću.

Čuo je srceparajuće priče

ne samo o šteti koju je ebola
nanela ljudima,

nego i o tome šta je uradila porodicama
i šta je uradila zajednicama.

I slušao je tamošnje mesne poglavice
i ono što su mu pričali -

Rekli su: "Kada su nam deca bolesna,
kada nam deca umiru,

ne možemo da ih držimo onda kada
najviše želimo da budemo uz njih.

Kada nam rođaci umru, ne možemo da se
pobrinemo za njih kako tradicija nalaže.

Nije nam dozvoljeno da okupamo tela,
da ih sahranimo

onako kako naša zajednica
i naši rituali nalažu."

I zbog toga su bili duboko potrešeni,
duboko uznemireni

i čitava epidemija se odvijala pred njima.

Ljudi su se obraćali zdravstvenim
radnicima koji su došli,

herojima koji su došli sa pokušaju
da spasu zajednicu,

da pomognu u radu sa zajednicom,
a nisu bili u mogućnosti da im priđu.

I onda je Piter sve objasnio poglavarima.

Poglavari su slušali.
Situacija se promenila.

Piter je objasnio šta je to ebola.
Objasnio je šta je ta bolest.

Objasnio je šta ona čini
njihovim zajednicama.

Rekao je da ebola preti
svemu što nas čini ljudskim bićima.

Ebola znači da ne možete zagrliti
svoju decu onako kako biste to uradili

u ovakvoj situaciji.

Ne možete sahraniti svoje mrtve
onako kako biste to inače uradili.

Sve to morate poveriti ovim ljudima
u ovim svemirskim odelima.

Dame i gospodo, ono što je usledilo
je prilično izvanredno:

zajednica, zdravstveni radnici i Piter
su seli zajedno

i sastavili su novi plan
za kontrolisanje ebole u okrugu Lofa.

A razlog zašto je ovo tako važna priča,
dame i gospodo,

jeste zato što danas, ovaj okrug
koji je u centru epidemije

koju ste pratili,
koju ste gledali u novinama,

koju ste gledali
na televizijskim ekranima,

danas okrug Lofa beleži skoro
osam nedelja bez ijednog slučaja ebole.

(Aplauz)

Ali ovo naravno ne znači
da je posao obavljen.

I dalje postoji ogroman rizik
da će tamo biti dodatnih slučajeva.

Ali ono čemu nas uči jeste
to da se ebola može pobediti.

To je ključna stvar.

Čak i u ovim razmerama,

čak i sa brzim rastom
koji smo videli u ovom okruženju,

sada znamo da se ebola može pobediti.

Kada se zajednice udruže sa zdravstvenim
radnicima, kada rade zajedno,

upravo tada se ova bolest može zaustaviti.

Ali kako je ebola prvobitno
završila u okrugu Lofa?

Pa, da bismo to objasnili, moramo se
vratiti 12 meseci do početka epidemije.

I kao što mnogi od vas znaju,
ovaj virus je bio neprimetan,

nije bio primećen tri ili četiri meseca
otkad je počeo.

Zato što ovo nije bolest Zapadne Afrike,

već je bolest Centralne Afrike,
udaljena za pola kontinenta.

Ljudi nisu nikad pre videli ovu bolest;

zdravstveni radnici nisu nikad pre
videli ovu bolest.

Nisu znali sa čim imaju posla,

i ono što još više komplikuje stvari,

sam virus je izazivao simptom,
manifestovao se u obliku

koji nije bio primeren ovoj bolesti.

Tako da ljudi koji su znali za ebolu,
nisu uopšte prepoznali bolest.

Iz tog razloga je neko vreme
nisu mogli primetiti.

Ali suprotno mišljenju javnosti ovih dana,

kada je virus otkriven,
nastao je ubrzan priliv pomoći.

LBG su, kao što mnogi od vas znaju,
brzo osposobili centar za lečenje ebole

u tom području.

Svetska zdravstvena organizacija
i njeni partneri

su za sledeća dva meseca
zaposlili stotine ljudi

koji su pomagali u praćenju virusa.

Problem je, dame i gospodo,
što se ovaj virus,

sada dobro poznat kao ebola,
do tada predaleko proširio.

Premašio je jedan od najvećih odziva

na izbijanje ebole do sad.

Do polovine godine,
nije samo Gvineja bila zaražena

već i Sijera Leone i Liberija.

Dok se virus geografski širio,
brojevi su rasli

i do tada nisu se samo
stotine ljudi zarazile

i umirale od ove bolesti,

već isto tako ljudi koji su došli
da pomognu u prvim redovima,

ljudi koji su otišli da pokušaju pomoći,

zdravstveni radnici, i drugi odazvanici

su se takođe masovno
razboljevali i umirali.

Predsednici ovih država
su prepoznali opasnost.

Ubrzo su se sastali,
dogovorili su se o zajedničkom dejstvu

i zajedno su osnovali ujedinjeni urgentni
centar u Konakriju

kako bi pokušali zajedničkim snagama
da okončaju i zaustave ovu bolest,

kako bi sproveli strategije
o kojima smo govorili.

Ali ono što se sledeće desilo je nešto
što nikad pre nismo videli kod ebole.

Desilo se da se virus,
ili neko zaražen virusom,

ukrcao u avion odleteo u drugu zemlju,

i po prvi put svedočimo
kako u drugoj udaljenoj zemlji

virus ponovo izbija.

Ovog puta je to bila Nigerija,
krcata metropola Lagos,

21 milion ljudi.

Sada se virus nastanio u tu okolinu.

I kao što možete da naslutite,
nastala je međunarodna uzbuna,

međunarodna zabrinutost u razmeri
kakvu u skorije vreme nismo videli

da je uzrokovana ovakvom bolešću.

Svetska zdravstvena organizacija je odmah
sazvala komisiju stručnjaka,

sagledala situaciju,
proglasila međunarodno vanredno stanje.

Čineći to, očekivalo bi se
da će nastati ogroman priliv

međunarodne pomoći
koja bi pomogla ovim zemljama

koje su se u to vreme našle
u teškim nevoljama i stanju zabrinutosti.

Ali ono što smo videli
je bilo nešto potpuno drugačije.

Odziv je bio velik.

Nekoliko zemalja je priteklo u pomoć -
mnogo, mnogo nevladinih organizacija

i drugih, kao što znate, ali u isto vreme
se na mnogim mestima desilo suprotno.

Podignuta je uzbuna,
i uskoro su ove zemlje

ostale bez potrebne podrške,
i sve više izolovane.

Komercijalne avio kompanije
prestale su da lete u ove zemlje

i ljudima koji nisu bili
uopšte izloženi virusu

je bilo zabranjeno da putuju.

Ovo očigledno nije prouzrokovalo probleme
samim zemljama,

već i odazvanicima.

One organizacije koje su pokušavale
da dovedu ljude,

da pomognu u savladavanju epidemije,

nisu mogle da pošalju ljude avionima,

nisu mogli da ih pošalju u te zemlje
kako bi mogli da pomognu.

U takvoj situaciji, dame i gospodo,

virus poput ebole uzima prednost.

I ono sledeće što smo videli je, takođe,
bilo nešto što nikad pre nismo videli.

Ne samo da je virus nastavio
da se širi na mestima

koja su već bila zaražena,
već je počeo da eskalira

i videli smo broj žrtava koji vidite ovde,

nešto što nikada nismo videli
u ovakvim razmerama,

jedan vrtoglav rast slučaja ebole

ne samo u ovim zemljama ili oblastima
ovih zemalja koje su već zaražene

već se širi sve dalje i dublje
u unutrašnjost zemalja.

Dame i gospodo, ovo je bila jedna
od najviše zabrinjavajućih

međunarodnih uzbuna u javnom zdravlju
kojoj smo ikad svedočili.

I ono što se zatim desilo u ovim zemljama,

su mnogi od vas videli na televiziji,
čitali o tome u novinama,

videli smo kako se zdravstveni sistem ruši
pod težinom ove epidemije.

Videli smo kako se škole zatvaraju,
tržišta prestaju sa radom,

nisu više funkcionisala onako
kako bi trebalo u ovim zemljama.

Videli smo kako se dezinformacije
i pogrešna shvatanja počinju širiti

još brže u zajednicama,
koje su se još više uznemirile

povodom ove situacije.

Počeli su da se povlače pred onim ljudima
koje ste videli u svemirskim odelima

kako su ih zvali,
koji su došli da im pomognu.

A onda se situacija još više pogoršala.

Zemlje su morale objaviti vanredno stanje.

U nekim oblastima
je ogroman broj stanovništva

morao biti smešten u karantin,
a onda su izbile pobune.

Bila je to jako, jako strašna situacija.

Širom sveta,
mnogi ljudi su se počeli pitati,

hoćemo li ikad moći da zaustavimo ebolu
kada počne ovako da se širi?

Pitali su koliko uistinu dobro poznajemo
ovaj virus?

Stvarnost je da mi ne poznajemo ebolu
tako dobro.

To je jedna prilično savremena bolest
u smislu onoga šta mi znamo o njoj.

Ova bolest nam je poznata samo 40 godina,

otkad je prvi put izbila
u Centralnoj Africi 1976. godine.

Ali uprkos tome, mi znamo mnogo toga:

znamo da ovaj virus najverovatnije
preživljava u jednoj vrsti slepog miša.

Znamo da verovatno zalazi
među ljudsko stanovništvo

kada dođemo u dodir sa divljom životinjom

koja je zaražena virusom
i koja je verovatno od istog obolela.

Zatim znamo da se virus širi
od osobe do osobe

preko zaraženih telesnih tečnosti.

I kao što ste svi videli,

znamo tu strašnu bolest koju potom
prouzrokuje u ljudima,

kada vidimo da ova bolest izaziva
ozbiljnu groznicu, proliv, povraćanje,

a zatim nažalost, u 70% slučajeva
ili čak više, smrt.

Ovo je jako opasna, iscrpljujuća,
i smrtna bolest.

Ali uprkos činjenici da ovu bolest
ne poznajemo tako dugo,

i da ne znamo sve o njoj,
mi znamo kako da je zaustavimo.

Postoje četiri stvari koje su ključne
u zaustavljanju ebole.

Prvo i prvo, zajednice moraju
da razumeju ovu bolest,

moraju da razumeju kako se ona širi
i kako da je zaustave.

Onda moramo da imamo sisteme
pomoću kojih

bismo mogli locirati sve i jedan slučaj,
svaki kontakt tih slučajeva,

i početi da pratimo lance prenošenja
kako bismo mogli da zaustavimo prenošenje.

Moramo da imamo centre za lečenje,
specijalizovane centre za lečenje ebole,

gde će radnici biti zaštićeni

dok pokušavaju da pomognu
zaraženim ljudima,

kako bi mogli da prežive bolest.

A što se tiče onih koji umru,

moramo da osiguramo sigurnu,
ali u isto vreme dostojanstvenu, sahranu,

kako ne bi došlo do širenja bolesti
u isto vreme.

Tako da mi znamo kako da zaustavimo ebolu,

i ove strategije su uspešne,
dame i gospodo.

Virus su u Nigeriji zaustavile
ove četiri strategije

i ljudi koji su ih primenjivali,
očigledno.

Zaustavljen je u Senegalu, gde se proširio
i takođe u drugim zemljama

koje su bile pogođene virusom,
tokom ove epidemije.

Tako da nema sumnje
da su ove strategije efikasne.

Veliko pitanje je, dame i gospodo,
da li bi ove strategije bile uspešne

na ovom nivou, u ovoj situaciji,
sa tako mnogo zaraženih zemalja

sa ovakvim povećanim rastom
koji ste videli.

To je veliko pitanje sa kojim smo se
suočili pre samo dva ili tri meseca.

Danas znamo odgovor na to pitanje.

A taj odgovor znamo zbog izvanrednog rada

neverovatne grupe nevladinih organizacija,
vlada, lokalnih vođa,

agencija UN-a i mnogih humanitaraca
i drugih organizacija

koji su došli i pridružili se borbi da se
pokuša zaustaviti ebola u Zapadnoj Africi.

Ali ono što je tamo trebalo uraditi
je bilo malo drugačije.

Ove zemlje su uzele ove strategije
koje sam vam upravo pokazao;

angažman zajednica, pronalazak slučajeva,
praćenje kontakata, itd,

i potpuno ih preokrenule.

Bilo je toliko mnogo slučajeva bolesti,
pristupali su im na različite načine.

Oni su odlučili da prvo pokušaju
da uspore epidemiju

osposobljavajući velikom brzinom što više
kreveta u specijalizovanim centrima

kako bi mogli sprečiti da se bolest širi
od onih koji su bili zaraženi.

Brzo bi sastavljali mnogo timova
za sahrane

kako bi bez brige mogli da se pobrinu
za mrtve,

i samim tim bi pokušali da uspore ovu
epidemiju

kako bi ustanovili da li bi se mogla
kontrolisati koristeći klasičan pristup

pronalaženja slučajeva i kontakata.

Kada sam ja otišao u Zapadnu Afriku
pre oko tri meseca,

ono što sam video je bilo izvanredno.

Video sam kako sami predsednici otvaraju
centre za hitne slučajeve protiv ebole

kako bi mogli lično da koordinišu
i nadziru i podržavaju

ovu navalu međunarodne podrške
u pokušaju da se zaustavi ova bolest.

Videli smo kako vojska iz tih zemalja,
a i iz udaljenih zemalja

dolazi da pomogne da se izgrade
centri za lečenje ebole

koji bi imali za svrhu da izoluju
one koji su bili bolesni.

Videli smo kako Crveni krst radi
sa svojim partnerima na licu mesta

i pomaže u obuci zajednica kako bi one
same mogle da sigurno sahrane svoje mrtve

na dostojanstven način.

I videli smo agencije UN-a,
Svetski program za hranu,

kako grade ogroman vazdušni most

preko kojeg bi odazvanici mogli
brzo pristići u svaki kutak ovih zemalja

i bili u mogućnosti da primene strategije
o kojima smo upravo govorili.

Ono što smo videli, dame i gospodo,
ono što je verovatno najimpresivnije,

jeste ovaj neverovatan rad vlada,

vođa iz ovih zemalja, sa zajednicama,

kako bi bili sigurni da ljudi
razumeju ovu bolest,

da razumeju izvanredne stvari koje bi
morali da rade kako bi zaustavili ebolu.

Kao posledicu toga, dame i gospodo,

videli smo nešto za šta
do pre dva ili tri meseca,

nismo znali da li bi bilo moguće ili ne.

Ono što smo videli je ovo
što sad vidite na ovom grafikonu,

kada smo sve sabrali 1. decembra.

Ono što smo uvideli je da mi možemo
da savijemo krivu, da tako kažemo,

da promenimo ovaj neverovatan rast,

i da vratimo nadu u mogućnost
da možemo da kontrolišemo ovu epidemiju.

I zbog toga, dame i gospodo,
sada apsolutno ne postoji sumnja

da možemo da sustignemo
ovu epidemiju u Zapadnoj Africi

i da možemo pobediti ebolu.

Ipak, veliko pitanje
koje mnogo ljudi postavlja,

čak i kad vide ovu krivu, jeste,

"Pa, čekajte malo -
to je odlično što je možete usporiti,

ali možete li je zapravo svesti na nulu?"

Već smo dali odgovor na to pitanje
na samom početku ovog govora,

kada sam govorio o okrugu Lofa
u Liberiji.

Pričali smo tome
kako je okrug Lofa došao do situacije

da osam sedmica nije zabeležen
slučaj ebole.

Ali takođe postoje slične priče
iz drugih zemalja.

Iz Gekedua u Gvineji,

oblasti gde je zapravo prvi slučaj
bio zabeležen.

Videli smo vrlo, vrlo malo slučajeva
u poslednjih nekoliko meseci,

i ovde u Kenemi, u Sijera Leoneu,
još jednoj oblasti koja je u epicentru,

nismo videli virus više od dve sedmice -

prerano da bi se proglasila pobeda,
očigledno,

ali to je dokaz, dame i gospodo,

ne samo da reagovanjem
možemo sustići bolest,

već da ova bolest
može biti svedena na nulu.

Sada je izazov, naravno,
da se radi na nivou koji je potreban

za rad u ove tri zemlje,
a to je ogroman izazov.

Jer kad tako nešto radite tako dugo,
na ovakvom nivou,

virusu se pridružuju
druge dve velike pretnje.

Jedna je samozadovoljstvo,

rizik da će mediji i čitav svet
okrenuti glavu

kad se ova kriva počne savijati.

Samozadovoljstvo uvek predstavlja rizik.

Drugi rizik je, naravno, kada sa naporom
radite ovako nešto tako dugo,

i kada ste tako malo spavali
poslednjih meseci,

ljudi se umore, postanu izmoreni,

i ovi novi rizici počnu da se pojavljuju.

Dame i gospodo, mogu vam danas reći
da sam se upravo vratio iz Zapadne Afrike.

Ljudi u ovim zemljama,
vođe ovih zemalja,

oni nisu samozadovoljni.

Oni žele da svedu ebolu na nulu
u svojim zemljama.

A ti ljudi, da, oni su umorni,
ali oni nisu izmoreni.

Oni imaju energiju, nagon,

imaju snagu da završe ovo.

Ono što im je potrebno, dame i gospodo,
u ovom trenutuku,

jeste čvrsta podrška
međunarodnih zajednica,

da ustraju sa njima,

da ih podrže i dovedu još veću podršku
u ovom trenutku, da završe posao.

Jer ako okončamo ebolu odmah sada,
situacija se preokreće, i mi postajemo

ti koji love virus.

Zapamtite, ovaj virus, čitava ova kriza,
je počela sa jednim slučajem,

i završiće se sa jednim slučajem.

Ali okončaće se samo onda kada te zemlje
budu imale dovoljno epidemiologa,

dovoljno zdravstvenih radnika, logističara
i drugih ljudi koji rade sa njima

i pomažu u pronalaženju
sve i jednog slučaja, njihovih kontakata

i posstaraju se da se ova bolest
zaustavi jednom zauvek.

Dame i gospodo, ebola se može pobediti.

Sada je potrebno da prenesete ovu priču
i da je saopštite ljudima koji će slušati

i da ih podučite o tome
šta to znači pobediti ebolu,

i još važnije,
potrebno je da podržite ljude

koji nam mogu pomoći da prenesemo
potrebne resurse ovim zemljama,

kako bi pobedili ovu bolest.

Mnogo je ljudi tamo koji će preživeti
i nastaviti da žive,

delom zbog toga šta vi učinite u pokušaju
da se pobedi ebola.

Hvala.

(Aplauz)