Šta su univerziteti propustili u svojoj borbi za različitost | Džoš Dan | TEDxMileHigh

Danas se manje od 13 procenata profesora izjašnjava kao konzervativci, dok se 60 procenata izjašnjava kao liberali ili ekstremna levica. Fakulteti i univerziteti čine sve da povećaju broj predstavnika rasne, etničke i seksualne manjine, ali postoji još jedna vrsta različitosti koju često zaboravljamo: različito gledište. U ovom ubedljivom govoru, profesor Džoš Dan objašnjava zašto je imati na fakultetu ljude sa različitim pogledima važnije nego ikad.

Džoš Dan je profesor političkih nauka i direktor Centra za proučavanje vlade i pojedinaca na Univerzitetu Kolorada u Kolorado Springsu. Njegov književni opus uključuje knjige: „Kompleksna pravda - slučaj Misuri protiv Dženkinsa“, „Od učionice do sudnice - uloga pravosuđa u američkom obrazovanju“ i „Prelazak na desnicu - konzervativni profesori na progresivnom univerzitetu“. Džoš i njegova žena voze svoju decu na njihove bejzbol utakmice. Doživotni je navijač tima Kabs - pobeda na Svetskom šampionatu je uklonila decenije emotivnih ožiljaka.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

Kao profesor,

znam koliko koliko znači
imati učionicu punu studentata

različitog porekla.

Moji časovi o američkoj politici
su obogaćeni raznolikošću mojih studenata.

Na primer, kada razgovaramo
o reformi socijalne zaštite,

ne postoji ništa bolje
nego kad hrabri mladi student podigne ruku

i priča o ličnim izazovima
odrastanja u siromaštvu,

a ostatak razreda sedi i pažljivo sluša.

Dok naši fakulteti i univerziteti

ulažu svaki napor
da povećaju broj predstavnika

rasnih, etničkih i seksualnih manjina,

postoji jedna vrsta različitosti
koju često zaboravljamo:

razlika u mišljenju.

Danas, u sve izraženijoj
polarizovanoj političkoj klimi,

imati na fakultetu ljude
sa različitim gledištem

važnije je nego ikad.

Ako niste primetili, Vašington
je u poslednje vreme neka vrsta spektakla.

(Smeh)

I ako ste poput mene,
verovatno ste pomislili

da bi našim liderima koristio
popravni iz građanskog dijaloga.

(Aplauz i ovacije)

Naši fakulteti bi mogli biti mesto

gde će naši budući lideri naučiti
da komuniciraju sa ljudima

sa kojima se ne slažu.

Ali danas previše ljudi
na fakultetima izgleda misli

da je prihvatljiv odgovor
ljudima sa kojima se ne slažu

vikanje, prozivanje, pa čak i nasilje.

Svaka godina, svaki semestar
donosi sve više i više primera.

Kada je na koledžu Midlberi 2017. godine
profesorka liberalka Alison Stenger

pokušala da ostvari
slobodnu i pravičnu razmenu ideja

sa kontroverznim libertarijancem
Čarlsom Marijem,

studenti su vikali, vrištali
i uključili alarme za požar.

Na kraju su zvaničnici fakulteta pokušali
da ih prokrijumčare na zadnji izlaz,

ali ih je rulja protestanata našla

i udarila glavu profesorki Stenger

tako snažno da je zadobila
povredu kičme i potres mozga.

To se dešava na našim fakultetima,

mestima gde buduće generacije lidera
uče da komuniciraju sa drugima.

Ako se to dešava tamo,

možemo li biti iznenađeni
onim što se dešava u Vašingtonu,

na sastancima upravnih odbora kompanija,
ili čak u našem komšiluku?

Moje polje stručnosti je,
nekim slučajem, više obrazovanje,

i video sam, iz prve ruke,
nedostatak intelektualne različitosti.

Danas se manje od 13 procenata profesora
izjašnjava da su konzervativci,

dok se 60 procenata izjašnjava
ili da su liberali ili krajnja levica.

U humanističkim i društvenim naukama,

poljima gde je politika često
centralni deo predavanja i istraživanja,

svega pet procenata
se izjašnjava kao konzervativci,

i većina ih je u ekonomskim
ili političkim naukama.

U nekim oblastima su gotovo izumrla vrsta.

Od tih pet procenata,

samo neki su voljni
da to i priznaju svojim saradnicima.

Pre sedam godina,
moj prijatelj Džon Šilds i ja

smo odlučili da bi bilo interesantno
proučiti konzervativce i libertarijance

sa društvenih i humanističkih nauka.

Svi na univerzitetu su znali

da su profesori velikom većinom liberali.

Ali mi smo shvatili
da skoro da ne postoji istraživanje

o iskustvu konzervativaca na fakultetu.

Kako izgleda njihov život?

Da li se boje kazne,
ili da će im uskratiti

status redovnog profesora
zbog njihove političke opcije?

Napravili smo intervju
sa 153 profesora konzervativca.

Mnoge stvari koje smo saznali
bile su alarmantne.

Jedna trećina njih je skrivala
svoje političko opredeljenje od kolega.

Sebe bi opisali kao
„prikrivenog konzervativca”.

Mnogi su izrazili duboki strah
da će biti razotkriveni.

Neki su čak mislili da je naš projekat
crvena panika u obrnutom redosledu:

mora da hoćemo
da identifikujemo konzervativce

kako bismo ih proterali sa univerziteta.

Jedan sociolog se toliko plašio

da je odbio intervju.

Nakon što smo ga ubedili
da dolazimo u miru,

napokon je pristao da razgovara s nama,

ali što dalje od njegove kancelarije,

negde gde nas njegove kolege
ne bi mogle videti ni čuti -

usred botaničke bašte.

(Smeh)

Džon i ja smo se po završetku intervjua
osećali pre kao špijuni

nego kao štreberski i društveno nespretni
profesori, što smo u stvari i bili.

(Smeh)

Možda vi ne vidite problem u tome

da konzervativci moraju da se skrivaju
iza žbunja u botaničkoj bašti,

(Smeh)

ali ako smatrate
da je različitost dobra za sve nas,

onda to važi i za različitost gledišta.

Između ostalog, značajno je za predavanje.

(Aplauz i ovacije)

U najboljem slučaju,

univerzitet je mesto gde studenti
mogu da izuče prosvetljujuće vrline,

kao što su građansko ponašanje,
tolerancija i međusobno poštovanje.

Ali u monokulturi
to je jako teško uraditi.

To je izgubljena šansa
za građansko obrazovanje.

Univerzitet je takođe mesto

gde studenti treba da nauče
da žive u raznolikom društvu.

Za mnoge, to je stvarno prvi put

da su izloženi ljudima
koji su drugačiji od njih.

U najboljem slučaju, studenti bi saznali

najbolje argumente i levice i desnice,

a ne razblažene ili rasplamsale verzije

koje čujete na kablovskim vestima
ili pročitate na društvenim mrežama.

Ali danas je vrlo moguće
da završite svoje školovanje -

i to u elitnoj ustanovi -

i da nikada ne budete izloženi
najvećim idejama konzervativaca,

idejama koje su, na ovaj ili onaj način,
duboko uticale na američku politiku.

Ali to nije nemoguće.

Robi Džordž je jedan od najcenjenijih
američkih profesora konzervativaca,

a Kornel Vest je jedan od naših
najeminentnijih afroameričkih naučnika.

On je progresivac i samodeklarisani
radikalni demokrata.

Uprkos svojim političkim razlikama,

njih dvojica su postali bliski prijatelji
dok su bili kolege na Prinstonu.

Na kraju su odlučili
da zajedno drže predavanja.

To im je omogućilo da pokažu studentima

kako možete sa poštovanjem razgovarati
sa ljudima sa kojima se ne slažete,

istovremeno izoštravajući svoje argumente.

Danas oni imaju putujući šou
i posećuju fakultete širom zemlje.

Jedino što je tužno u toj priči
je što je to toliko retko.

Naši fakulteti bi bili
mnogo zdravija mesta

kada bi njihov primer
bio pravilo, a ne izuzetak.

(Aplauz)

Još jedan važan cilj fakulteta

jeste da prikuplja istraživanja
koja poboljšavaju razumevanje sveta.

Ali akademski krugovi, gde mi pričamo
samo sa ljudima sa kojima se slažemo,

podrivaju tu misiju.

A razlog tome je efekat potvrđivanja.

Efekat potvrđivanja
je tendencija koju svi imamo,

da prihvatimo dokaze
koji potvrđuju naša predubeđenja.

Na primer, ako ste kao ja
i pijete puno kafe,

bar jednu ili dve džezve dnevno,

(Smeh)

sa oduševljenjem prihvatate svaku priču
o lekovitom dejstvu kafe,

(Smeh)

i delite ih po svim društvenim mrežama.

„Vidite, nauka je potvrdila
moj životni izbor.”

(Smeh)

Ali ako naiđete na istraživanje
koje pokazuje da je kafa loša za vas:

„Nemoj mi to pričati, ne želim da slušam,
to ne može biti istina.”

To je efekat potvrđivanja.

U suštini, niko od nas ne voli
kada nam se kaže da možda nismo u pravu,

što posebno važi kada je reč
o našim najsnažnijim uverenjima,

o stvarima kao što su politika,
religija ili kafa.

Kada se formiraju intelektualno
zatvorene istraživačke zajednice,

ne postoji niko da im ospori predrasude.

A kada se to desi,
nastupa kolektivno mišljenje

i greške prolaze neopaženo.

Kada smo podeljeni u grupe istomišljenika,

naši stavovi takođe imaju tendenciju
da postanu ekstremniji.

Uporedite samo Bolder
sa Kolorado Springsom.

(Smeh)

Možda ste čuli da postoje neke razlike
između ove dve zajednice?

(Smeh)

U stvari, naučnici su ih izučavali.

U jednom eksperimentu
uzeli su grupu liberala iz Boldera,

i dali im da pričaju
o kontroverznim temama

kao što su klimatske promene
i istopolni brakovi.

Zatim su uzeli grupu konzervativaca
iz Kolorado Springsa

i njima dali iste teme.

Po završetku razgovora, svaka grupa
je imala još ekstremniji pogled.

Liberali iz Boldera
su otišli još više levo,

dok su se konzervativci Kolorado Springsa
pomerili još više desno.

Različita gledišta direktno utiču
na kvalitet obrazovanja koji pružamo

i kvalitet istraživanja koja sprovodimo.

Univerziteti, a posebno dekani,
moraju to postaviti kao prioritet.

Moraju podsetiti svoje fakultete

da budućnost univerziteta zavisi
od slobodne razmene ideja.

A to utiče na sve, počev od angažovanja
gostujućih profesora.

Ove promene se neće desiti preko noći,

ali postoje stvari koje možemo da uradimo
kako bismo ostvarili promenu.

Jedna opcija je, kako smo je nazvali
moj saradnik i ja,

„ideološki Fulbrajtov program”.

Fulbrajtov program je program
obrazovne razmene,

gde američki profesori i studenti
idu u inostranstvo da uče,

predaju i istražuju.

A onda stranci dolaze ovamo i rade isto.

Amerika je napravila ovaj sistem
nakon Drugog svetskog rata.

Cilj je bio da se promoviše mir

povećanjem uzajamnog
kulturološkog razumevanja.

Nešto slično bi bilo korisno i ovde,

gde konzervativna i progresivna kultura

retko komuniciraju na fakultetu.

U stvari, već postoji sličan program

na Univerzitetu Kolorada u Bolderu,

gde svake godine dovedu
profesora konzervativca na fakultet.

(Smeh)

Mnogo više profesora bi trebalo podstaći

da slede primer Robija Džordža
i Kornela Vesta,

i da drže predavanja
gde god postoje ideološke podele.

Mnogi profesori su već u tome.

Jedna organizacija, Akademija Heterodoks,

koju je 2015. godine
osnovao progresivni naučni radnik,

već ima nekoliko hiljada članova.

Ovi profesori veruju
da je različitost mišljenja

u njihovom sopstvenom interesu,

zato što ih čini boljim predavačima
i naučnim radnicima.

Ali postoji jedna veća lekcija za sve nas,
bilo da smo deo fakulteta ili ne.

Svi treba da izađemo
iz svoje sigurne političke zone

na Fejsbuku ili Tviteru.

Razmislite o bliskom prijateljstvu

između sudije konzervativca
Antonina Skalije

i sudije liberalke Rut Bajder Ginsberg,

(Aplauz i ovacije)

ozloglašene RBG, kako je svi znaju.

(Smeh)

Pre nego što je sudija Skalija umro,

nije bilo dvoje ljudi u sudu
čija su mišljenja bila toliko različita

o načinu na koji se tumači Ustav.

Ali takođe nije bilo ni većih prijatelja
u sudu od njih dvoje.

U stvari, i oni su imali putujući šou,

gde su išli po zemlji
i pričali o svojim neslaganjima

skoro oko svega kada je reč o politici
ili tumačenju Ustava.

Njihov čudan odnos je čak inspirisao
nekog da napiše operu

o njihovom neobičnom prijateljstvu.

(Smeh)

Kada je sudija Skalija umro,

sudija Ginsberg je napisala dirljivi govor
posvećen čoveku koga je zvala

svojim najboljim drugarom.

Rekla je: „Povremeno se ne bismo složili.”

(Smeh)

To je veoma blago rečeno,
za svakog ko je proučavao Vrhovni sud,

ali ona je izjavila da, kad god se Skalija
ne bi složio sa njenim mišljenjem,

to bi ih uvek učinilo još boljim,

zato što je Skalija
pogađao sve slabe tačke.

Svi su nam potrebni takvi prijatelji.

Ne možemo da obavljamo
svoj posao građana bez njih.

Na kraju,

ono što se desi u kuli slonovače
ne ostaje u kuli slonovače,

zato što je današnji student
sutrašnji lider.

Različitost ideja će nas učiniti
boljim liderima, komšijama, glasačima,

ali samo ako dobijemo šansu da ih čujemo.

Hvala vam.

(Aplauz)