Pružanje pomoći drugima nas čini srećnijim, ali je važno kako ćemo to uraditi

Istraživanja pokazuju da nas pomaganje drugima čini srećnijim. Ali u svom revolucionarnom radu o darežljivosti i radosti, socijalni psiholog Elizabet Dan je otkrila da postoji kvaka - važno je kako pomažemo. Saznajte kako možemo ostvariti veći uticaj i usput povećati sopstvenu sreću ako promenimo jednu ključnu stvar u vezi sa time kako pomažemo drugima. „Prestanimo da razmišljamo o davanju kao o moralnoj obavezi i počnimo da razmišljamo o tome kao o izvoru zadovoljstva“, kaže Dan.

Imam prilično zabavan posao,

a to je da otkrijem
šta ljude čini srećnim.

Toliko je zabavan da bi se mogao
gotovo smatrati pomalo neozbiljnim,

naročito u vreme kada smo suočeni

sa prilično depresivnim
naslovima u novinama.

Ali, ispada da proučavanje sreće
može pružiti ključne odgovore

pri rešavanju nekih od najtežih problema
sa kojima se suočavamo.

Trebala mi je skoro decenija
da to shvatim.

Prilično rano u karijeri,

objavila sam rad u „Nauci“
sa svojim saradnicima

pod naslovom „Trošenje novca
na druge podstiče sreću“.

Bila sam veoma sigurna u ovaj zaključak,

osim jedne stvari -

nije se činilo da ovo važi za mene.

(Smeh)

Jedva da ikad dajem novac
u dobrotvorne svrhe,

a i kada jesam,

nisam osetila taj topli sjaj
koji sam očekivala.

Počela sam da se pitam da li možda nešto
nije u redu sa mojim istraživanjem

ili nešto nije u redu sa mnom.

Moje odsustvo emotivne reakcije na davanje
bilo je naročito zbunjujuće

jer su moje naknadne studije otkrile

da čak i deca ispod dve godine
pokazuju radost kada daju drugima.

U jednom eksperimentu smo moje koleginice
Kajli Hamlin, Lara Aknin i ja

dovele u laboratoriju decu
koja su bila malo mlađa od dve godine.

Kao što možete pretpostaviti,

morali smo da radimo sa sredstvima
do kojih je deci zaista bilo stalo,

pa smo koristili dečji ekvivalent zlata,

naime, krekere u obliku zlatnih ribica.

(Smeh)

Dali smo deci neočekivano blago
zlatnih ribica da uzmu za sebe

i priliku da daju deo zlatnih ribica

lutku po imenu Majmun.

(Video) Istraživač: Našla sam još slatkiša

i sve ću ih dati tebi.

Dete: Uuu. Hvala.

Istraživač: Ali, znaš,
ne vidim više slatkiša.

Hoćeš li dati jedan Majmunu?

Dete: Da. Istraživač: Da?

Dete: Da.

Izvoli.

Istraživač: Uuu, ukusno. Mmmm.

Dete: Nema više, sve je pojeo.

Elizabet Dan: Obučile smo istraživačke
asistente da gledaju ove video-snimke

i kodiraju emocionalne reakcije dece.

Naravno, nismo im rekle
koja je naša hipoteza.

Podaci su pokazali
da su mališani bili prilično srećni

kada su dobili gomilu ribica,

ali su zapravo bili srećniji

kada su mogli da poklone
deo svojih ribica.

Ova toplina zadovoljstva zbog davanja
i dalje postoji u odraslom dobu.

Kada smo analizirali upitnike
više od 200 000 odraslih

širom planete,

videli smo da skoro trećina
svetskog stanovništva

izveštava da je dala bar malo novca
u dobrotvorne svrhe tokom prošlog meseca.

Neverovatno je da su u svim
većim regionima sveta

ljudi koji su davali novac
u dobrotvorne svrhe

bili su srećniji od onih koji nisu,

čak i nakon što uzmemo u obzir
njihovu ličnu finansijsku situaciju.

A ova korelacija nije bila trivijalna.

Delovalo je da je davanje
u dobrotvorne svrhe

imalo otprilike isti uticaj na sreću

kao da imaju duplo više prihoda.

Kao istraživač,

ako imate dovoljno sreće
da naletite na efekat

koji se ponavlja širom sveta
kod dece i kod odraslih,

počinjete da se pitate

da li bi to mogao biti
deo ljudske prirode.

Znamo da zadovoljstvo
učvršćuje adaptivno ponašanje

kao što su obedovanje i seks,

koji pomažu očuvanju naše vrste,

i izgledalo mi je da bi davanje
moglo biti jedno od takvih ponašanja.

Bila sam baš uzbuđena zbog tih ideja

i pisala sam o njima u „Njujork tajmsu.“

Među ljudima koji su čitali ovaj članak

bio je moj računovođa.

(Smeh)

Da.

U vreme za obračun poreza,
našla bih se naspram njega

i posmatrala ga kako polako lupka olovkom

na liniji za davanja u dobrotvorne svrhe
na mom obrascu za povraćaj poreza

uz pogled loše skrivenog negodovanja.

(Smeh)

Uprkos tome što sam izgradila karijeru
pokazujući koliko je dobar osećaj davati,

zapravo to baš i nisam mnogo radila.

Zato sam rešila da dajem više.

U to vreme,

poražavajuće priče
o sirijskoj izbegličkoj krizi

bile su svuda.

Zaista sam želela da pomognem,

pa sam izvadila svoju kreditnu karticu.

Znala sam da će moje donacije
verovatno za nekoga negde imati značaj,

ali kada sam otišla na veb-sajt
uspešne dobrotvorne organizacije

i unela broj svoje kartice,

to se još uvek nije činilo kao dovoljno.

Tako sam saznala za Grupu od petoro.

Kanadska vlada dozvoljava
da bilo kojih petoro Kanađana

privatno sponzoriše porodicu izbeglica.

Morate prikupiti dovoljno novca
da izdržavate porodicu

tokom njene prve godine u Kanadi,

i onda se oni bukvalno ukrcaju
na avion do vašeg grada.

Jedna od stvari za koju mislim da je super
u vezi sa ovim programom

je da niko ne može to da uradi sam.

I umesto Grupe od petoro,

na kraju smo se udružili
sa mesnom organizacijom

i formirali grupu od 25.

Nakon skoro dve godine
papirologije i čekanja,

saznali smo da će naša porodica
stići u Vankuver

za manje od šest nedelja.

Imali su četiri sina i ćerku,

pa smo pojurili da im nađemo
mesto za život.

Imali smo sreće da im nađemo kuću,

ali trebalo joj je mnogo doterivanja.

Zato su moji prijatelji
dolazili uveče i vikendom

da kreče, čiste i sklapaju nameštaj.

Kada je došao veliki dan,

napunili smo im frižider
mlekom i svežim voćem

i krenuli na aerodrom
da se nađemo sa porodicom.

Bilo je malo emotivno za sve,

pogotovo za mališana od četiri godine.

Njegova majka se ponovo sastala
sa svojom sestrom

koja je ranije došla u Kanadu
preko istog programa.

Nisu se videle 15 godina.

Kada čujete da je više od 5,6 miliona
izbeglica pobeglo iz Sirije,

suočeni ste sa tragedijom

za čije razumevanje ljudski mozak
nije dovoljno razvijen.

Toliko je apstraktna.

Da nam je pre neko tražio
da volontiramo 15 sati mesečno

da bismo pomogli u izbegličkoj krizi,

verovatno bismo odbili.

Ali čim smo odveli našu porodicu
u novi dom u Vankuveru,

svi smo shvatili isto -

uradićemo šta god da je potrebno
da bismo im pomogli da budu srećni.

Ovo iskustvo me je nateralo da razmislim
malo dublje o svom istraživanju.

U mojoj laboratoriji

bismo videli kako se povećavaju
dobrobiti darivanja

kada su ljudi imali pravi osećaj
povezanosti sa onima kojima su pomagali

i kada su mogli da lako zamisle
uticaj koji ostvaruju

u životima tih pojedinaca.

Na primer, u jednom eksperimentu,

dali smo učesnicima priliku
da doniraju nešto novca

UNICEF-u ili organizaciji „Raširi mrežu“.

Namerno smo odabrali
ove dobrotvorne organizacije

jer su partneri i zajednički
im je isti ključan cilj

unapređenja zdravlja dece.

Ali mislim da je UNICEF toliko velika,
široka dobrotvorna organizacija

da može biti malo teže zamisliti

kako će vaša mala donacija
biti od nekog značaja.

Nasuprot tome, „Raširi mrežu“
nudi donatorima konkretno obećanje:

na svakih doniranih 10 dolara,

obezbeđuju jednu mrežu za krevet
da bi zaštitili jedno dete od malarije.

Videli smo da, što su ljudi
davali više novca za „Raširi mrežu“,

utoliko su nakon toga navodili
da se osećaju srećnije.

Nasuprot tome, ovaj emocionalni
povraćaj ulaganja

bio je potpuno eliminisan
kada su ljudi davali novac UNICEF-u.

Ovo ukazuje da samo davanje novca
valjanoj dobrotvornoj organizaciji

nije uvek dovoljno.

Morate biti u stanju da zamislite

kako će tačno vaš novac biti od koristi.

Naravno, program Grupe od petoro
prenosi tu ideju na potpuno novi nivo.

Kada smo započeli ovaj projekat,

razgovarali bismo o tome
kada će izbeglice stići.

Sada samo govorimo o njima
kao o našoj porodici.

Nedavno smo vodili decu na klizanje,

a kasnije tog dana me je moj sin Oliver
od šest godina pitao:

„Mama, ko je najstarije dete u porodici?“

Pretpostavila sam da je govorio
o mnoštvu svojih rođaka,

a i jeste mislio na njih,

ali i na našu sirijsku porodicu.

Otkad je naša porodica stigla,

toliko ljudi i organizacija
je nudilo pomoć,

obezbedivši im sve
od besplatnih zubnih plombi

do letnjih kampova.

Time sam uvidela da postoji
dobrota u našoj zajednici.

Zahvaljujući jednoj donaciji,

deca su mogla da odu u biciklistički kamp

i svakoga dana u nedelji

pojedini članovi naše grupe su nastojali
da budu tamo i navijaju za njih.

Zatekla sam se tamo

dana kada je trebalo
da skinu pomoćne točkove,

i mogu vam reći da dečak od četiri godine
nije mislio da je to dobra ideja.

Prišla sam i razgovarala sa njim

o dugoročnim prednostima
vožnje bez pomoćih točkova.

(Smeh)

Onda sam se setila da je imao
četiri godine i da je jedva znao engleski.

Zato sam se vratila
na reč koju je definitivno znao:

sladoled.

Ako pokušaš bez pomoćnih točkova,
kupiću ti sladoled.

Evo šta se zatim dogodilo.

(Video) ED: To. To!

Dete: Probaću.

ED: O, Bože! Vidi kako voziš!

(Ciči) Vidi kako voziš! Voziš skroz sam!

(Publika) (Smeh)

(Video) ED: Odlično!

(Publika) (Smeh)

(Aplauz)

ED: Dakle, u ovakvoj pomoći
su ljudska bića evoluirala da uživaju,

ali je tokom 40 godina

Kanada bila jedina zemlja u svetu

koja je omogućavala građanima
da budu sponzori izbeglicama.

Sada - Kanada!

(Aplauz)

To je baš super.

Sada Australija i Ujedinjeno Kraljevstvo
pokreću slične programe.

Zamislite samo kako bi drugačije
izgledala izbeglička kriza

kada bi više zemalja ovo omogućilo.

Stvaranje ovakvih značajnih veza
između pojedinaca

pruža priliku za bavljenje problemima

koji deluju ogromno.

Jedan od tih problema se nalazi

samo nekoliko blokova
od mesta na kome stojim,

u centru istočnog Vankuvera.

Prema nekim merilima,

to je najsiromašnija
urbana oblast u Kanadi.

Zapravo smo raspravljali
da li da dovedemo porodicu izbeglica,

jer ovde već ima mnogo ljudi koji se muče.

Moj drug Evan mi je rekao da,
kad je bio dete

i kada bi njegovi roditelji
prolazili kolima kroz to naselje,

on bi se sagnuo na zadnjem sedištu.

Ali Evanovi roditelji
nikad ne bi pretpostavili

da će on u odraslom dobu

otvoriti vrata lokalnog restorana

i pozvati ovu zajednicu
da uživaju u bogatoj večeri.

Program u čijoj je izgradnji Evan pomogao
zove se „Gomila tanjira“,

a cilj je ne samo obezbediti
besplatne obroke,

već i stvoriti trenutke povezivanja

između ljudi koji inače
nikada ne bi ostvarili kontakt očima.

Svake noći lokalna firma finansira večeru

i pošalje tim volontera

koji pomažu u spremanju
i posluživanju jela.

Nakon toga se ostaci
raspodele ljudima na ulici

i, što je važno, ostane dovoljno novca

da bi se ovoj zajednici obezbedile
hiljade besplatnih ručkova

u narednim danima.

Ali, koristi ovog programa
prevazilaze hranu.

On za volontere pruža priliku
da komuniciraju sa ljudima,

da sednu i saslušaju njihove priče.

Nakon ovog iskustva, jedan volonter
je promenio svoju putanju do posla

tako da, umesto da izbegava ovo naselje,

prođe kroz njega,

nasmejan ili gledajući u oči ljude
dok nailazi na poznata lica.

Svi mi smo u stanju
da nađemo radost u davanju.

Ali ne treba očekivati
da se to desi automatski.

Trošenje novca na pružanje pomoći drugima
ne mora nužno podstaći sreću.

Umesto toga, važno je kako to radimo.

A ako želimo da ljudi daju više,

moramo preokrenuti način razmišljanja
o davanju u dobrotvorne svrhe.

Moramo stvoriti prilike za davanje

koje nam omogućavaju
da cenimo našu zajedničku ljudskost.

Ako neko od vas radi
za dobrotvornu organizaciju,

ne nagrađujte svoje donatore
olovkama ili kalendarima.

(Aplauz)

Nagradite ih prilikom

da vide konkretan uticaj
svoje darežljivosti

i da se povežu sa pojedincima
i zajednicama kojima pomažu.

Navikli smo da razmišljamo o davanju
kao o nečemu što treba da radimo.

I jeste tako.

Ali kada razmišljamo o tome na ovaj način,

propuštamo jedan od najboljih delova
postojanja kao ljudskog bića,

da smo evoluirali da se radujemo
u pomaganju drugima.

Prestanimo da razmišljamo o davanju
kao o moralnoj obavezi

i počnimo da razmišljamo o tome
kao o izvoru zadovoljstva.

Hvala.

(Aplauz)