Манифест за игру, за Бугарску и шире | Стив Кил (Steve Keil)| TEDxBG

Стив Кејл се бори против "вируса озбиљности" који је заразио његов дом, Бугарску, и позива на повратак игри ради ревитализације привреде, образовања и друштва. Ово је искричав говор са универзалном поруком за људе било где, који изнова осмишљавају своја радна места, школе, животе.

(Бугарски) Добар дан.

Данас сам овде

да бих започео револуцију.

Пре него што се наоружате

или почнете да певате

или одаберете омиљену боју,

желим да дефинишем
шта подразумевам под револуцијом.

Под револуцијом

подразумевам
драстичну и далекосежну промену

у начину нашег размишљања и понашања -

начину размишљања и понашања.

Стив, зашто нам је потребна револуција?

Револуција нам је потребна

зато што ствари једноставно
не функционишу.

То ме веома растужује,

јер ми је дојадило
да ствари не функционишу.

Знате, мука ми је што не остварујемо
свој потенцијал.

Мука ми је од тога да смо последњи.

А последњи смо у много чему -

на пример, друштвени фактори.

Последњи смо у Европи по иновацијама.

Ено нас на самом крају, на самом дну,

на последњем месту као култура
која не вреднује иновације.

Последњи смо по здравственој заштити,

а то је важно за осећај добробити.

Ето нас, нисмо само последњи у Унији,

последњи смо у Европи, на самом дну.

Најгоре од свега, изашло је

у Економисту пре 3 недеље,
многи од вас су видели.

Ми смо најтужније место на свету,

у односу на БДП по становнику -

најтужније место на свету.

То су било друштвени фактори,
погледајмо образовање.

Како смо рангирани, пре три недеље,
у једном другом извештају

Организације
за економску сарадњу и развој?

Последњи у читању, математици
и науци, последњи.

Пословање:

у Европи смо последњи по схватању

да предузетници доносе корист друштву.

Шта се дешава, као резултат тога?

Најнижи проценат предузетника
који започињу посао.

И то све упркос чињеници

да сви знају да су мала предузећа

покретач економије.

Запошљавамо највише људи,
имамо највише пореза.

Ако нам је покретач покварен, шта онда?

Последњи смо у Европи
по БДП по становнику.

Последњи.

Дакле, не изненађује да 62% Бугара

није оптимистично у вези са будућношћу.

Несрећни смо, имамо лоше образовање

и имамо најгора предузећа.

Људи, ово су чињенице.

Нису бајке; нису приче за малу децу.

Нису.

Није завера коју имам према Бугарској.
Ово су чињенице.

Мислим да треба заиста да разјаснимо

да нам је систем покварен.

Начин на који размишљамо, понашамо се,

наш оперативни систем понашања не ваља.

Потребна нам је драстична промена
у начину размишљања и понашања

да бисмо побољшали Бугарску,

себе, наше пријатеље,

наше породице и нашу будућност.

Хвала вам.

Како се ово догодило?

Будимо позитивни. Постаћемо позитивни.
Како се ово догодило?

Мислим да смо последњи јер -

ово ће некима од вас бити драстично -

јер онеспособљавамо сами себе.

Заостајемо јер не вреднујемо игру.

Рекао сам игру, тако је.

Ако је неко од вас случајно заборавио
шта је то, игра овако изгледа.

Бебе се играју, деца се играју,

одрасли се играју.

Не ценимо игру.

У ствари, умањујемо њен значај.

Онеспособљавамо се.

Умањујемо њен значај у три области.

Вратимо се на оне три области.

Друштво: 45 година чега?

Комунизма -

вредновања друштва и државе
изнад појединца

и неповратно уништавање

креативности,
индивидуалног изражавања и иновације.

Шта вреднујемо, уместо тога?

Јер доказано је да је начин

на који примењујемо,
стварамо и користимо знање

под утицајем нашег друштвеног
и институционалног контекста,

који нас је у комунизму научио чему?

Да будемо озбиљни.

Да будемо веома, веома озбиљни.

Јесте.

(Аплауз)

Будите озбиљни.

Не могу да набројим колико пута
су ме у парку критиковали

што пуштам своју децу
да се играју на земљи.

Не дај боже да се играју у прашини

или у бари, у води, то ће их убити.

Говорили су ми, бабе и деде,

да не би требало да пуштамо децу
да се толико играју

јер је живот озбиљан

и морамо да их припремимо за ту озбиљност.

Овде се пробија вирус озбиљности.

То је друштвени ген који сви имамо.

Ген озбиљности.

Четрдесетпет година тога

створило је оно што
називам "фактором баба".

(Смех)

(Аплауз)

Ево како то функционише.

Први корак: жена каже:
"Желим да имам бебу."

Други корак: добијемо бебу. Јухуу!

Али шта се дешава у трећем кораку?

Желим да се вратим послу

јер морам да градим каријеру
или желим само да идем на кафе.

Оставићу бебу код бабе.

Али морамо запамтити да је баба

заражена вирусом озбиљности 45 година.

И шта се дешава?

Она тај вирус преноси на бебу

и потребно је много,
много времена - као дрвету секвоје -

да тај вирус озбиљности

изађе из нашег оперативног система.

Шта се потом дешава?

Улази у образовни систем који је застарео

и није се мењао протеклих 100 година,

који вреднује папагајско учење,

бубање и стандардизацију,

а обезвређује лично изражавање,
истраживање,

испитивање, креативност и игру.

То је глуп систем.

Истинита прича:
тражио сам школу за своје дете.

Отишли смо до једне престижне мале школе

и рекли су да ће се математика
учити десет пута недељно,

а наука осам пута недељно,

а читање пет пута дневно и свашта још.

Питали смо: "А шта је са игром и одмором?"

Рекли су: "Ха. У распореду
не постоји ни тренутак за то."

(Смех)

Рекли смо: "Он има пет година."

Какав злочин. Какав злочин.

И злочин је што је наш образовни систем

тако озбиљан јер је образовање озбиљно,

па стварамо роботске раднике
који не размишљају,

који стављају шрафове
у претходно избушене рупе.

Жао ми је, али данашњи проблеми

нису проблеми индустријске револуције.

Потребна нам је прилагодљивост,

способност да учимо
како да будемо креативни и иновативни.

Нису нам потребни механички радници.

Али не, сад овај вирус иде на посао
у ком не вреднујемо игру.

Стварамо роботске раднике
које третирамо као ствари,

које искористимо и бацимо.

Који су квалитети бугарског рада?

Аутократија -

ради како ја кажем јер сам ја шеф.

Ја сам газда и знам боље од тебе.

Неповерење - очигледно си криминалац,
па ћу уградити камере.

(Смех)

Контрола -

очигледно је да си идиот, па ћу направити

безброј ситних процеса које мораш
пратити да не би изашао из шаблона.

Рестриктивни су -
не користи мобилни телефон,

не користи лаптоп, не претражуј интернет,

не користи инстант поруке.

Некако, то је непрофесионално и лоше.

На крају дана, то вас не испуњава

јер сте контролисани,
ограничени, не цене вас

и не забављате се.

У друштву, образовању и пословању

не вреднујемо игру.

И због тога смо последњи,

зато што не ценимо игру.

Можете рећи: "То је смешно, Стив.
Каква глупа идеја.

Није то због игре.

Само игра, то је глупа ствар."

У нама је вирус озбиљности.

Е па ја ћу рећи не на то.

И у наредном делу говора ћу вам доказати

да је игра катализатор, револуција,

да је можемо користити
да променимо Бугарску на боље.

Игра:

наши мозгови

су предодређени за игру.

Еволуција је вршила селекцију,

милионима и милијардама година,

игру код животиња и људи.

И знате шта?

Еволуција на јако добар начин

одбацује особине које нам нису од користи,

а бира оне које дају предност.

Природа није глупа и одабрала је игру.

На пример, у животињском свету,

мрави се играју.

Можда то нисте знали.

Али кад се играју,

они уче друштвени ред и динамику ствари.

Пацови се играју, али можда нисте знали

да пацови који се више играју

имају већи мозак

и боље уче задатке

и вештине.

Мачићи се играју. Сви то знамо.

Али можда не знате

да су мачићи којима је ускраћена игра

неспособни за друштвене интеракције.

Могу и даље да лове, али нису друштвени.

Медведи се играју.

Али можда не знате

да медведи који се више играју
дуже преживе.

Не они који боље лове рибу.

Него они који се више играју.

И последња занимљива студија

показује корелацију

између игре и величине мозга.

Што се више играте, мозак постаје већи.

Делфини имају велики мозак,
много се играју.

Али шта мислите,

ко има највећи мозак и највише се игра?

Искрено ваши, људи.

Деца се играју, ми се играмо -

сваке националности, сваке расе,

сваке боје, сваке религије,

то је универзално - играмо се.

И то не само деца него и одрасли.

Стварно кул израз: неотенија -

задржавање игре
и детињастих особина код одраслих.

А код кога је то најизражајније?

Код људи. Имамо спортове.

Ради забаве, ради такмичења, професије.

Свирамо музичке инструменте.

Плешемо, љубимо се, певамо,

глупирамо се.

Природа нас је обликовала да се играмо,

од рођења до старости.

Обликовани смо да се стално играмо -

да се много играмо

и да не престанемо.

То има огромних предности.

Као што има користи за животиње,

има и за људе.

На пример, доказано је да игра

стимулише раст неурона у амигдали,

области која контролише емоције.

Доказано је да стимулише
развој чеоног режња

где се одвија много когниције.

Шта се дешава као резултат тога?

Ако се више играмо, емотивно смо зрелији.

Развијамо бољу способност доношења одлука

ако се више играмо.

Ово су чињенице.

Није фикција, нису приче, нису бајке;

то је хладна, сурова наука.

Ово су користи игре.

То је генетско право које имамо рођењем,

као ходање или говор или вид.

И ако ускратимо себи игру,

хендикепирамо се

као кад бисмо изгубили
било коју другу способност.

Спутавамо се.

Кратка вежба:

затворите очи

и покушајте да замислите свет без игре.

Замислите свет без позоришта, уметности,

без песме, без плеса,

без фудбала,

без смеха.

Како тај свет изгледа?

Прилично је суморан.

Прилично туробан.

Сад замислите своје радно место.

Да ли је забавно? Да ли је разиграно?

Или радно место ваших пријатеља
- размишљамо унапред.

Да ли је забавно, разиграно?

Или је срање? Аутократско, контролишуће,

ограничавајуће и неповерљиво
и незадовољавајуће?

Ми мислимо да је супротно од игре рад.

Чак се осећамо кривим
ако нас на послу ухвате у игри.

"О, колеге виде да се смејем.
Мора да немам довољно посла",

или: "О, морам да се кријем
јер ће ме можда видети шеф.

Помислиће да се не трудим довољно."

Имам новости за вас: размишљамо заостало.

Супротно од игре није рад.

Супротно од игре је депресија.

Депресија.

У ствари,

игра побољшава наш рад.

Као што људи и животиње
имају користи од игре,

тако и наш посао има користи.

На пример, игра стимулише креативност.

Повећава отвореност за промене.

Омогућава да боље учимо.

Побољшава нашу способност учења.

Обезбеђује осећај сврхе и способности -

две кључне мотивационе ствари

које повећавају продуктивност,

кроз игру.

Пре него што почнете да о игри мислите

као неозбиљној, она то није.

Професионални спортиста који воли скијање,

он је озбиљан у томе, али и воли то.

Забавља се, у свом је елементу,
у стању занесености.

Лекар може бити озбиљан,

али смех је и даље добар лек.

Наше размишљање је наопако.

Не би требало да осећамо кривицу.

Требало би да славимо игру.

Пример из корпоративног света.

"FedEx" има лак мото:
људи, услуга, профит.

Ако се према људима
опходите као према људима,

они су срећнији, испуњенији,
имају осећај способности и сврхе.

Шта се догађа? Пружају бољу услугу -

не лошију, него бољу.

А када клијенти траже услугу

и контактирају са срећним људима
који доносе одлуке и испуњени су,

како се клијенти осећају? Сјајно.

А шта раде одлични клијенти,
који се добро осећају?

Користе више ваших услуга
и више говоре о њима својим пријатељима

што доноси више зараде.

Људи, услуга, профит.

Игра повећава продуктивност,
не смањује је.

Рећи ћете, "Бого, то можда може

у "FedEx-у" тамо у Америци,

али не може у Бугарској.

Нема шансе. Ми смо другачији."

Може и у Бугарској, људи. Два разлога.

Први, игра је универзална.

Бугари нису другачији,
да не могу да се играју,

осим тог вируса озбиљности
који морамо да одбацимо.

Други, ја сам пробао.
Пробао сам кад сам радио за "Сајент".

Кад сам дошао тамо,
број задовољних муштерија био је нула.

Ниједан купац нас није бирао.

Све сам их питао.

Имали смо малу зараду - питао сам их.

Имали смо малу зараду

и незадовољне деоничаре.

Кроз неке основне промене,

као што је повећање транспарентности,

подстицање самоуправљања

и сарадње, подстицање сарадње,

не аутократије,

фокусираности на резултат.

Не занима ме кад долазиш
на посао нити кад одлазиш.

Стало ми је да је твој клијент
и твој тим срећан

и да си организован око тога.

Зашто ми је важно да дођеш у девет?

У суштини, подстицање забаве.

Подстицањем забаве и доброг окружења

успели смо да променимо "Сајент"

и за само три кратке године -

звучи као дуго, али промене су споре -

сваки клијент нас је препоручивао,

имали смо надпросечну зараду

и срећне деоничаре.

Питаћете како знамо да су срећни.

Сваке године кад смо се кандидовали

за најбољег послодавца у малом бизнису,
освојили смо неко место.

Независне анализе од стране
анонимних запослених

у њиховим истраживањима.

Може и успева у Бугарској.

Ништа нас не спречава,

осим сопственог менталитета о игри.

Дакле, да завршим, који су кораци

ка овој револуцији кроз игру?

Прво, морате да ми верујете.

Ако ми не верујете,

идите кући и још мало размислите.

Друго, ако у себи немате осећај за игру,

морате поново да га откријете.

У чему год да сте уживали као дете

или пре само шест месеци,

али сад сте унапређени па не можете

јер осећате да морате бити озбиљни,

откријте то поново.

Било да је вожња бицикла,
читање књиге, играње игре,

поново га откријте.

Јер ви сте вође иновација,

вође у размишљању.

Ви морате да се вратите у канцеларију

или да причате са својим пријатељима

и запалите ватру промене
у револуцији кроз игру.

Морате али ако то не осећате,

неће осетити ни ваше колеге и запослени.

Ви морате да се вратите
и кажете: "Хеј, вероваћу ти."

Чудна идеја. Запослио сам те.
Требало би да ти верујем.

Пустићу те да одлучујеш. Даћу ти моћ.

Делегираћу на најнижи ниво, не највиши.

Подстицаћу конструктивну критику.

Дозволићу да преиспитате ауторитет.

Јер преиспитивањем начина
на који стално нешто радимо

можемо да се отргнемо од колотечине

и створимо иновативна решења

данашњих проблема.

Као вође нисмо увек у праву.

Искоренићемо страх.

Страх је непријатељ игре.

И ми ћемо

уклонити ограничења.

Знате шта, нека користе мобилне телефоне

за личне позиве - забога.

Нека иду на интернет.

Нека користе инстант поруке.

Нека иду на дуге ручкове.

Ручак је као велики одмор на послу.

Време да изађете у свет

и освежите свој мозак, сретнете пријатеље,

попијете пиво, поједете нешто,
разговарате,

доживите синергију идеја

које можда иначе не бисте имали.

Нека раде то. Дајте им слободе.

Уопште, пустите их да се играју.
Да се забављају на послу.

Толико свог живота проводимо на послу,

и шта треба то да буде, јадно диринчење

како бисте се за 20 година
пробудили и рекли: "То је то?

Ово је све у животу?"

Неприхватљиво. Неприхватљиво.

(Смех)

Укратко,

потребна нам је велика промена

начина размишљања и понашања,

али нам није потребна

радничка револуција.

Не треба нам радничка револуција.

Потребан нам је

устанак игре.

Потребан нам је устанак игре.

Потребан нам је устанак игре.

Озбиљно, морамо се повезати.

Данас је почетак устанка.

Ви морате

распалити ватру револуције.

Идите и поделите своје идеје,

своје приче о томе шта је успело

у окрепљивању наших живота, наших школа,

и нашег рада игром;

о томе како игра подстиче

осећај обећања и самоиспуњења,

како игра подстиче
иновације и продуктивност;

и на крају, како игра ствара смисао.

Јер не можемо то урадити сами.
Морамо заједно.

Ако заједно поделимо ове идеје о игри,

можемо променити Бугарску на боље.

Хвала вам.

(Аплауз)