Duboka snaga istinskog izvinjenja

Iskreno izvinjenje nadilazi kajanje, kaže legendarna dramska spisateljica Eve Ensler. U svom iskrenom, bolnom govoru, ona otvoreno priča kako je pretvorila svoje vlastito iskustvo žrtve zlostavljanja u mudrost o tome šta ti koji su počinili ta djela mogu uraditi i reći da bi se iskreno pokajali - i nudi jednu rutu koja se sastoji iz četiri koraka kao pomoć da taj proces može da započne.
(Ovaj govor sadrži sadržaj za odrasle.)

Zadnjih nekoliko godina
prozivamo muškarce.

Moralo se.

(Aplauz)

Ali, u posljednje vrijeme, mislim
da moramo uraditi nešto što je čak i teže.

Trebamo, što bi moj dobar
prijatelj Tony Porter rekao,

naći način da pozovemo
muškarce da odreaguju.

Otac me je počeo seksualno zlostavljati
kada mi je bilo pet godina.

Došao bi mi u sobu u sred noći.

Činilo se kao da je u nekom transu.

To zlostavljanje se nastavilo
do moje desete godine.

Kada sam pokušala da mu se oduprem,

kada sam konačno bila
u stanju da mu kažem 'ne'

počeo je da me tuče.

Zvao me je glupačom.

Rekao je da sam lažljivica.

Seksualno zlostavljanje je prestalo
kad mi je bilo 10,

ali, u biti, nikad nije prestalo.

Promijenilo me je,

Bila sam ispunjena tjeskobom
i krivicom i stidom, cijelo vrijeme,

a nisam znala zašto.

Mrzila sam svoje tijelo, mrzila sam sebe,

Često sam se razboljevala,

Nisam mogla misliti,

Nisam mogla da zapamtim stvari.

Privlačili su me opasni muškarci i žene

Kojima sam dozvoljavala - tačnije,
poticala ih da se prema meni loše odnose

jer je to bilo ono što me je
otac naučio da je ljubav.

Cijeli život sam čekala
da mi se otac izvini.

Nije.

I ne bi.

A onda, uz ove skorašnje skandale
poznatih muškaraca,

kako su jedan za drugim razotkrivani,

Nešto sam shvatila

Nikad nisam čula da se neki muškarac

koji je počinio silovanje
ili fizičko nasilje

ikada javno izvinuo svojoj žrtvi.

Počela sam se pitati,

kako bi izgledalo jedno pravo,
duboko izvinjenje?

I tako, nešto čudno se počelo dešavati.

Počela sam da pišem,

a glas moga oca je počeo
da prolazi kroz mene.

Počeo je da mi priča šta je učinio

i zašto.

Počeo je da se izvinjava.

Moj otac je mrtav skoro 31 godinu,

pa ipak, u ovom izvinjenju,

onom koje sam ja morala
da napišem umjesto njega,

otkrila sam snagu izvinjenja

i kako bi to, u stvari,
mogao biti način da se krene dalje

u krizi sa kojom se sada suočavamo

sa muškarcima i svim ženama
koje zlostavljaju.

Izvinjenje je sveta posvećenost.

Zahtijeva potpunu iskrenost.

Traži duboko
samo-preispitivanje i vrijeme.

Ne može se požurivati.

Otkrila sam da izvinjenje
sadrži četiri koraka

i, ako želite, htjela bih
da vas provedem kroz njih.

Kao prvo, morate reći šta ste,
u detalje, učinili.

Vaše izlaganje ne može biti neodređeno.

"Žao mi je ako sam te povrijedio"

ili "Žao mi je ako sam te
seksualno zlostavljao"

ne pomaže.

Morate reći šta se zaista dogodilo.

"Ušao sam u sobu u sred noći,

i svukao sam ti gaćice."

"Ponizio sam te
jer sam bio ljubomoran na tebe

i želio sam da se osjećaš
manje vrijednom."

Spas je u detaljima.

Izvinjenje je jedno prisjećanje.

Ono povezuje prošlost sa sadašnjošću.

Ono kaže da to što se desilo
se, u stvari, zaista i desilo.

Drugi korak je da se
morate zapitati - zašto.

One koji prežive proganja pitanje 'zašto?'

Zašto? Zašto bi moj otac želio da
seksualno zlostavlja najstariju kćer?

Zašto bi mi glavom udario o zid?

Kad je moj otac u pitanju,

on je bio dijete rođeno
dugo nakon ostale djece.

Bio slučajnost koja je postala "čudo".

Obožavali su ga
i tretirali kao zlatnog dečka.

Ali obožavanje, što se
kasnije ispostavilo, nije ljubav.

Obožavanje je projekcija

nečije potrebe da ste savršeni,

na vas.

Moj je otac morao da dostigne
taj nemogući ideal,

tako da nikad nije smio
da bude ono što jeste.

Nikad nije smio da izrazi nježnost

ili ranjivost, radoznalost, sumnju.

Nije nikad smio da zaplače.

I tako je bio prisiljen
da potisne sva ova osjećanja,

i ona su na kraju metastazirala.

Ova potisnuta osjećanja
su kasije postala jedna sjena,

i bila je izvan kontrole,

i na kraju se otrgnula sa lanca
i sva njena sila se obrušila na mene.

Treći korak je da morate otvoriti srce

i osjetiti šta je vaša žrtva osjećala
dok ste je zlostavljali.

Morate pustiti da vam se srce slomi.

Morate osjetiti taj užas i izdaju

i dugotrajne posljedice
vašeg zlostavljanja na vašu žrtvu.

Morate razmisliti o patnji
koju ste prouzrokovali.

I, naravno, četvrti korak

je da preuzete odgovornost
za ono što ste učinili

i da popravite stvar.

Pa, zašto bi iko poželio da prođe kroz
tako mukotrpan i ponižavajući proces?

Zašto biste poželjeli
da se toliko otvorite?

Zato što je to jedini način
da oslobodite dušu.

To je jedina stvar
koja će osloboditi vašu žrtvu.

Vi niste uništili samo svoju žrtvu.

Vi ste uništili i sebe.

Ne postoji onaj koji je
nanio zlo drugoj osobi,

a koji i sam ne trpi posljedice toga.

To stvara nevjerovatno tamno
i zagađeno stanje duha

i ono opstaje tokom čitavog vašeg života.

Izvinjenje koje sam napisala -
naučila sam nešto

o različitim perspektivama
iz kojih treba da gledamo na stvar

da bismo razumijeli problem
muškog nasilja

koje smo ja i milijardu
drugih žena iskusile.

Često se prvo okrećemo kazni.

To je naš prvi impuls, ali u stvari,

iako je kazna ponekad efikasna

sama po sebi nije dovoljna.

Moj me je otac kaznio.

Zatvorila sam se

i slomila sam se.

Mislim da nas kazna očvrsne,
ali nas ne nauči.

Poniženje nije otkrovenje.

Mi, u stvari, trebamo stvoriti proces
koji će možda obuhvatiti kaznu,

ali kojim otvaramo prostor

u kojem će muškarci, u stvari,
postati nešto drugo i neko drugi.

Toliko godina sam mrzila svoga oca.

Željela sam da umre.
Željela sam da ga strpaju u zatvor.

Ali, u biti, taj gnjev me je stalno
povezivao sa pričom moga oca.

Ono što sam ja zaista željela
nije bilo da se moj otac samo zaustavi.

Željela sam da se promijeni.

Željela sam da se izvini.

To je ono što želimo.

Ne želimo da se muškarci unište,

ne želimo da samo budu kažnjeni.

Želimo da nas vide,
žrtve koje su oni povrijedili,

i želimo da se pokaju

i promijene.

Ja, u stvari, vjerujem da je to moguće.

I zaista vjerujem da je to
naš put naprijed.

Ali treba muškarci da nam se pridruže.

Nama treba da muškarci budu hrabri
i da budu dio ove transformacije.

Većinu svog života sam provela
prozivajući muškarce

i sada sam ovdje,

baš sada,

da vas pozovem da odreagujete.

Hvala.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Hvala, hvala vam.

(Aplauz)