Uspon savremenog populizma

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/the-rise-of-modern-populism-takis-s-pappas

U mnogim demokratskim državama, harizmatične vođe kleveću protivnike, omalovažavaju institucije i tvrde da predstavljaju narod. Neki kritičari označavaju ovaj pristup kao autokratski ili fašistički, dok drugi tvrde da vođe ovog tipa manipulišu glasačima. Dati politički stil se naziva populizmom. Takis S. Papas istražuje ovu pojavu i njen potencijalno trajan uticaj na državu.

Lekcija: Takis S. Papas; režija: Patrik Smit.

Sredinom 1970-ih, nakon decenija
političkih previranja,

činilo se da je Grčka
konačno na putu stabilnosti.

Donošenjem novog ustava

i započinjanjem pregovora
o ulasku u evropske institucije,

mnogi analitičari
su očekivali da će grčka politika

da prati obrazac šireg zapadnog sveta.

Potom, 1981. godine, politička partija
nazvana PASOK dolazi na vlast.

Njen harizmatični vođa Andreas Papandreu
se bunio protiv novog ustava

i optužio je one na vlasti
za „nacionalnu izdaju”.

Protiveći se članstvu grčke u NATO-u
i Evropskoj ekonomskoj zajednici,

Papandreu je obećao da će da vlada
za dobrobit „običnih ljudi”

iznad svega drugog.

Čuven je njegov proglas: „nema
institucija, postoje samo ljudi.”

Papandreuov uspon na vlast
nije jedinstvena priča.

U mnogim demokratskim
državama širom sveta,

harizmatične vođe satanizuju
političke protivnike,

omalovažavaju institucije
i tvrde da dolaze u ime naroda.

Neki kritičari označavaju ovaj pristup
kao autokratski ili fašistički,

a mnogi tvrde da ove vođe koriste osećanja

kako bi manipulisali
i obmanjivali glasače.

Međutim, bio ovaj politički stil
etičan ili ne, svakako je demokratski,

a naziva se populizmom.

Termin populizam je prisutan
još od antičkog Rima

i ima korene u latinskoj reči
„populus” koja znači „narod”.

Međutim, otad se populizam koristi
da opiše desetine političkih pokreta,

koji često imaju nelogične
i ponekad kontradiktorne ciljeve.

Populistički pokreti su se bunili
protiv monarhija, monopola,

kao i širokog spektra institucija moći.

Nemoguće je pokriti
punu istoriju termina u ovoj lekciji.

Umesto toga, usredsredićemo se
na jedan naročit tip populizma -

onaj koji opisuje
Papandreuovu administraciju

i brojne druge vlade u proteklih
70 godina: savremeni populizam.

Međutim, pre nego što razmemo kako
politički teoretičari definišu ovu pojavu,

moramo prvo da istražimo
na šta je ona reakcija.

Nakon Drugog svetskog rata,

mnoge države su želele da se ograde
od totalitarnih ideologija.

Tragali su za novim političkim sistemom

kome bi prioritet bila
individualna i društvena prava,

kome bi cilj bio politički konsenzus
i koji bi poštovao vladavinu prava.

Iz toga je proizašlo da su mnoge zapadne
nacije prihvatile dugoročni oblik vladanja

koji se naziva liberalnom demokratijom.

„Liberalnost” se u ovom kontekstu
ne odnosi ni na jednu političku partiju,

već pre na vid demokratije
koja ima tri suštinske komponente.

Pod jedan, liberalne demokratije
prihvataju da je društvo

ispunjeno mnogim, često oprečnim
podelama koje stvaraju sukobe.

Pod dva, zahteva da mnoge
frakcije u društvu

traže zajednički jezik duž datih podela.

Naposletku, liberalne demokratije
se oslanjaju na vladavinu prava

i zaštitu prava manjina,

kao što je naznačeno
u ustavima i pravnim statutima.

Sveukupno, ovi ideali pretpostavljaju

da su tolerancija i institucije
koje nas štite od netolerancije

osnova funkcionalnog i raznolikog
demokratskog društva.

Liberalne demokratije su doprinele
stabilnosti narodima koji su ih usvojili.

No, kao i bilo koji sistem vladanja,
nisu rešile sve probleme.

Između ostalog, stalno rastući
jaz u bogatstvu

je doveo do zapostavljenih zajednica

koje nisu verovale svojim imućnim
komšijama, ni političkim vođama.

U nekim slučajevima, politička korupcija
je dodatno oštetila poverenje javnosti.

Rastuća sumnjičavost i ogorčenost
na trenutne političare

su naveli građane
da tragaju za novim tipom vođe

koji bi izazvao postojeće institucije

i stavio potrebe naroda na prvo mesto.

Na razne načine, ova reakcija
osvetljava demokratiju na delu:

ako većina naroda smatra
da su njihovi interesi zapostavljeni,

mogu da izaberu vođe koji će to da promene
upotrebom postojećih demokratskih sistema.

Međutim, baš tu samouvereni,
savremeni populistički kandidati

mogu da podriju demokratiju.

Savremeni populisti sebe određuju
kao otelotvorenje „narodne volje”,

te oni stavljaju date potrebe

iznad institucija koje štite
individualna i društvena prava.

Savremeni populisti tvrde da institucijama

zarad ličnog interesa
upravlja vladajuća manjina

koja teži da kontroliše veliku većinu
poštenog običnog naroda.

Posledica toga je da politika više nije
traženje kompromisa i konsenzusa

kroz tolerantne domokratske institucije.

Umesto toga, ove vođe teže svrgavanju
onoga što vide kao pokvaren sistem.

To znači da dok liberalna demokratija
ima krajnje poštovanje prema institucijama

poput sudova, slobode štampe
i državnih ustava,

savremeni populisti odbacuju
sve institucije koje se ne slažu

sa takozvanom narodnom voljom.

Savremene populističke partije
su se pojavile na raznim mestima,

ali su vođe ovih pokreta
zapanjujuće slični.

Obično su to harizmatični pojedinci

koji sebe određuju
kao otelotvorenje „narodne volje”.

Oni prave preterana obećanja
svojim podržavaocima,

dok označavaju protivnike kao izdajnike
koji aktivno potkopavaju državu.

No, bilo da su ovi političari iskreni
vernici ili manipulativni oportunisti,

dinamika koju oslobađaju

može suštinski da destabilizuje
liberalnu demokratiju.

Čak i kada savremene
populističke vođe ne ispune

svoja najekstremnija obećanja,

njihov uticaj na politički diskurs,
vladavinu prava i poverenje javnosti

može dugo da nadživi
njihovo vreme na vlasti.