Izlaženje iz vašeg ormara | Eš Bekam (Ash Beckham) | TEDxBoulder

Eš raspravlja o trenutnom stanju homofobije u našoj kulturi, izazivajući i samu reč "homofobija". Nema straha, samo prezir. Mrzimo stvari koje ne razumemo, ljude koje ne poznajemo ili bilo šta što je drugačije od našeg svakodnevnog života. "Homofobični" ljudi ne plaše se ničega. Svi imamo odgovornost da živimo svoje živote kao aktivni aktivisti, ne pasivni, kada se radi o štićenju drugih ljudi od mržnje bilo koje vrste.

Večeras ću vam pričati

o izlaženju iz ormana,

ali ne u tradicionalnom smislu,

ne samo o gej ormanu.

Mislim da svi imamo ormane.

Tvoj orman je možda reći nekome

da je voliš po prvi put,

ili reći nekome da si trudna,

ili reći nekome da imaš rak,

ili bilo šta drugo od teških razgovora

koje vodimo kroz naše živote.

Sve što je orman je težak razgovor,

i pored toga što se naše teme
strahovito razlikuju,

iskustvo toga da budeš u ormanu

i izađeš iz njega je univerzalno.

Strašno je, mrzimo to,

i mora da se učini.

Pre nekoliko godina, radila sam u mestu
zvanom "South Side Walnut",

(Smeh)

lokalnom gradskom restoranu,

i tokom mog rada tamo

prolazila sam kroz faze
miltantnog lezbijskog intenziteta:

(Smeh)

nisam brijala pazuhe,

citirala sam tekstove
Ani Difranko kao gospel.

I u zavisnosti od toga
koliko su mi pantalone

bile vrećaste i koliko sam
nedavno obrijala glavu,

postavljali su mi pitanje,

uglavnom mala deca:

"Hmm... jesi li ti dečak ili devojčica?"

Nastala bi neprijatna tišina za stolom.

Stisnula bih malo jače zube,

držala bih lonče kafe s malo više besa.

Tata bi neprijatno listao svoje novine

a mama bi uperila hladan pogled na dete.

Ali ja ne bih rekla ništa,

i kipela bih iznutra.

Došla sam do toga da sam svaki put

kad bih došla do stola za kojim je

dete između 3 i 10 godina,

bila spremna za svađu.

(Smeh)

I to je grozan osećaj.

Obećala sam sebi, sledeći put,

reći ću nešto.

Obaviću taj teški razgovor.

I tako, za par nedelja, ponovilo se.

"Jesi li ti dečak ili devojčica?"

Poznata tišina,

ali ovaj put sam spremna,

i ima da napravim Osnove ženskih studija
za ovim stolom.

(Smeh)

Imam svoje citate Beti Fridan,

imam svoje citate Glorije Stajnem.

Čak imam nesto iz "Vagininih monologa"
što ću citirati.

I tako, duboko udahnem
i pogledam dole,

a u mene bulji

četvorogodišnja devojčica
u ružičastoj haljini,

nije izazov na feministički dvoboj,

samo dete s pitanjem:

"Jesi li ti dečak ili devojčica"

I tako, još jednom duboko udahnem,

čučnem do nje, i kažem,

"Hej, znam da je malo zbunjujuće.

Imam kratku kosu kao dečak,

i nosim mušku odeću,

ali ja sam devojčica,

i znaš kako ponekad voliš da nosiš
svoju roze haljinu,

a ponekad volis da nosiš
udobnu pidžamu?

Pa, ja sam više tip devojke
za udobne pidžame."

(Smeh)

A dete me pogleda pravo u oči,

bez treptaja i kaže:

"Moja omiljena pidžama je ljubičasta,
sa ribom na njoj.

Mogu li, molim vas, dobiti palačinku?"

(Smeh)

I to je bilo to. Samo -

"Oh, dobro. Ti si devojčica.
Može ta palačinka?"

(Smeh)

Bio je to najlakši "teški" razgovor
koji sam ikad vodila.

A zašto?

Zato što smo "devojčica s palačinkom" i ja

bile iskrene jedna prema drugoj.

Kao i mnogi od nas,

živela sam u nekoliko ormana
u svom životu, i da,

najčešće, moji zidovi
ispadnu duginih boja.

Ali unutra, u mraku,

ne znaš koje su boje zidovi.

Samo znaš kako je

živeti u ormanu.

I zapravo, moj orman
nije ništa drugačiji od tvog

ili tvog,

ili tvog.

Naravno, daću vam 100 razloga

zašto je moje izlaženje iz ormana
teže od vašeg,

ali evo jedne stvari:

Teško nije relativno.

Teško je teško.

Ko mi može reći

da je objasniti nekom

da si bankrotirao

teže nego reći nekome

da si ga prevario?

Ko mi može reći

da je njegova priča izlaženja

teža nego reći svom petogodišnjem detetu

da se rastajete?

Ne postoji teže,

postoji samo teško.

Treba prestati vrednovati naše teško

nasuprot tuđih

da se osećamo bolje ili gore
u vezi sa svojim ormanima

i samo se pomiriti sa činjenicom

da nam je svima teško.

U nekom trenutku života,

svi živimo u ormanu,

i možda se čini sigurnim,

ili bar sigurnijim od onoga

što je s druge strane vrata.

Ali ja sam ovde da vam kažem

bez obzira od čega su vaši zidovi,

orman nije mesto za život.

(Klicanje)
(Aplauz)

Hvala.

Zašto je onda izlazak iz tog ormana,

zašto je taj razgovor

toliko težak?

Zato što je stresno.

Toliko smo zabrninuti za reakciju

druge osobe, i s razlogom.

Da li će se naljutiti?

Biti tužni?

Razočarani?

Da li ćemo izgubiti prijatelja?

Roditelja?

Ljubavnika?

Ovi razgovori izazivaju stres.

Razmislimo o stresu na minut.

Stres je prirodna reakcija vašeg tela.

Kada se suočite sa navodnom pretnjom,

ključna reč, navodnom,

vaš hipotalamus oglasi alarm,

a adrenalin i kortizol

kreću da kuljaju vašim venama.

Ovo je poznato kao efekat

bori se ili beži.

Ponekad se potučete,

ponekad bežite.

Ovo je potpuno normalna reakcija.

I potiče iz vremena

kada je ta pretnja bila
da vas juri runasti mamut.

Problem je u tome

što vaš hipotalamus nema pojma

da li vas juri runasti mamut

ili vam je samo kompjuter u kvaru

ili vam se pojavila rodbina na vratima

ili samo što niste
iskočili iza aviona

ili morate da kažete
nekome koga volite

da imate tumor na mozgu.

Razlika je u tome

što vas runasti mamut juri

možda 10 minuta.

Ako ne vodite te teške razgovore,

to može da traje godinama,

a vaše telo ne može
da izađe na kraj s time.

Hronično izlaganje adrenalinu i kortizolu

remeti skoro svaki sistem u vašem telu

i može dovesti do anksioznosti,

depresije, bolesti srca,

samo da navedem neke.

Kada ne vodite teške razgovore,

kada istinu o sebi čuvate kao tajnu,

zapravo držite bombu.

Zamislite se

pre 20 godina.

Ja,

ja sam imala konjski repić,

haljinu bez bretela,

i cipele sa visokom štiklom.

Nisam bila militantna lezbejka

spremna na svađu sa četvorogodišnjakom
koji bi naišao u kafić.

(Smeh)

Bila sam smrznuta od straha,

sklupčana u uglu

svog ormana crnog kao ugalj

stiskajući svoju gej bombu,

i pokretanje jednog mišića

bila je najstrašnija stvar

koju sam ikad uradila.

Moja porodica,

prijatelji,

potpuni stranci -

potraćila sam čitav život

pokušavajući da ne razočaram te ljude,

a zatim sam okretala
čitav svet naopačke

namerno.

Palila sam stranice propisa

koje sam tako dugo sledila,

ali ako ne bacite tu bombu,

ubiće vas.

Jedno od najupečatljivijih
bacanja bombe

bilo je na sestrinom venčanju.

(Smeh)

Bio je to prvi put da su mnogi prisutni

saznali da sam gej,

i tako radeći kumine dužnosti,

u svojoj crnoj haljini i štiklama,

hodala sam oko stolova,

i konačno došla do stola
prijatelja mojih roditelja,

ljudi koji su me znali godinama.

I posle malo ćaskanja,

jedna je žena viknula:

"Volim Nejtana Lejna!"

I započela je bitka

gej povezivanja.

"Eš, jesi li ikada bila u Kastru?"

"Pa da, zapravo,
imamo prijatelje u San Francisku."

"Nikada nismo bili tamo

ali čuli smo da je neverovatno."

"Eš, znaš li mog frizera Antonija?

Zaista je dobar i nije nikada
pričao o devojci."

"Eš, koja ti je omiljena serija?

Naša je Vil i Grejs.

I znaš koga volimo? Džeka.

Džek nam je najdraži."

Zatim je jedna žena zastala,

očajnički želeći da pokaže podršku,

i da mi do znanja da je na mojoj strani,

i napokon je izvalila:

"Pa, ponekad moj muž nosi
ružičaste košulje."

(Smeh)

I imala sam izbor u tom trenutku,

kao što svi bacači bombi imaju.

Mogla sam se vratiti svojoj devojci

i svom stolu koji voli gejeve,

i rugati se njihovim odgovorima,

izgrditi njihovu nerečitost

i nesposobnost da preskoče

politički ispravne gej obruče

koje sam donela,

ili sam mogla

saosećati sa njima

i shvatiti da je to bila

jedna od najtežih stvari
koju su ikada učinili,

to započinjanje

i vođenje tog razgovora

za njih je bilo izlaženje iz ormana.

Naravno, bilo bi lako

pokazati gde su podbacili.

Mnogo je teže

izaći im u susret

i prihvatiti činjenicu

da su se trudili.

A šta drugo možete tražiti od nekoga

nego da se trudi?

Ako ćete biti iskreni s nekim,

morate biti spremni

na povratnu iskrenost,

Teški razgovori i dalje nisu
moje područje.

Pitajte bilo koga sa kim sam izlazila.

Ali poboljšavam se,

i sledim ono što zovem

tri principa "devojčice s palačinkama".

Sada, molim vas,

gledajte na ovo
kroz jednu gej prizmu,

ali znajte

da sve što treba
za izlazak iz bilo kog ormana

u suštini je isto.

Broj jedan:

budite autentični.

Sklonite oklop. Budite svoji.

To dete u kafiću

nije imalo oklop,

ali ja sam bila spremna za bitku.

Glupi hipotalamus.

Ako želite da neko bude
iskren sa vama,

treba da zna da i vi krvarite.

Broj dva:

budite direktni.

Samo recite. Strgnite flaster.

Ako znate da ste gej,

samo recite.

Ako kažete roditeljima
da ste možda gej,

gajiće nadu
da će se to možda promeniti.

Ne dajte im

taj tračak lažne nade.

(Smeh)

I broj tri,

i najvažnije -

(Smeh)

Nemojte se pravdati.

Govorite istinu.

Nikad se nemojte pravdati za to.

Neki ljudi će možda biti povređeni,

i svakako,

izvinite se za to što ste uradili,

ali nikada se ne izvinjavajte
za ono što jeste.

I da, možda će neki biti razočarani,

ali to je na njima,

ne na vama.

To su njihova očekivanja od vas,

ne vaša.

To je njihova priča,

ne vaša.

Jedina priča koja je bitna

je ona koju vi želite da napišete.

Zato, sledeći put,
kada se nađete

u ormanu crnom kao ugalj,

držeći svoju bombu,

znajte da smo svi tamo bili.

I možete se osetiti usamljenima,

ali niste.

I svi znamo da je teško,

ali trebaš nam ovde, napolju,

bez obzira od čega
su tvoji zidovi napravljeni

jer vam garantujem da ima i drugih

koji vire kroz ključaonice

svojih ormana

tražeći hrabru dušu

da razvali vrata,

i zato budite ta osoba

i pokažite svetu
da smo veći od svojih ormana

i da orman nije mesto

za čovekov stvarni život.

Bolder, hvala vam.
Uživajte u ostatku večeri.

(Klicanje)
(Aplauz)