Kako Amerika izneverava mlade roditelje i njihove bebe | Džesika Šortal (Jessica Shortall) | TEDxSMU

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Potrebno nam je da žene rade i potrebno nam je da žene koje rade rađaju bebe. Pa, zašto je Amerika jedna od jedinih zemalja u svetu koje ne pružaju državno plaćeno odsustvo zaposlenim ženama koje su majke odnedavno? U ovom britkom govoru, Džesika Šortal strastveno iznosi da je stvarnost zaposlenih majki u Americi ujedno skrivena i grozna: milioni žena, svake godine, primorani su da se vrate na posao samo nekoliko nedelja nakon porođaja. Njena ideja vredna širenja: došlo je vreme da prihvatimo ekonomsku, fizičku i psihološku cenu našeg pristupa zaposlenim majkama i njihovim bebama i da osiguramo našu ekonomsku budućnost obezbeđivanjem plaćenog odsustva svim zaposlenim roditeljima.

Kako izgleda zaposlena majka?

Ako upitate internet, reći će vam ovo.

Nema veze što ćete zapravo proizvesti ovo

ako pokušate da radite za kompjuterom
sa bebom na svom krilu.

(Smeh)

Ipak, ne, ovo je zaposlena majka.

Primetićete temu na ovim slikama.
Videćemo mnogo njih.

Tu temu čini sjajno prirodno osvetljenje,

koje, kao što svi znamo,

predstavlja obeležje
svakog radnog mesta u Americi.

Postoje hiljade ovakvih slika.

Samo unesite reči „zaposlena majka“

u Gugl pretraživač slika
ili sajt za komercijalne fotografije.

Ima ih svuda po internetu;

preplavljuju objavljene tekstove
na blogovima i vesti

i postala sam nekako opsednuta njima,
lažima koje nam govore

i utehom koju nam daju

da je, kada se radi o novim majkama
u Americi koje rade,

sve u redu.

Međutim, nije u redu.

Kao zemlja, vraćamo milione žena na posao

svake godine, neverovatno i užasno brzo

nakon porođaja.

To je moralni problem,

ali danas ću vam takođe govoriti
i o tome zašto je to ekonomski problem.

Postala sam tako iznervirana i opsednuta
nerealnošću ovih slika,

koje nimalo ne liče na moj život,

da sam nedavno rešila da uslikam
i budem glavni lik u nizu fotografija

za koje se nadam da će svet
početi da ih koristi,

koje pokazuju pravu nezgodnu stvarnost
vraćanja na posao

kada vam je izvor hrane za bebu
prikačen za telo.

Pokazaću vam samo dve među njima.

(Smeh)

Ništa ne govori
„dajte toj curi unapređenje“

kao mleko koje curi iz dojki
kroz haljinu za vreme prezentacije.

Primetićete da nema bebe
na ovoj fotografiji

jer to tako ne funkcioniše,

ne za većinu zaposlenih majki.

Da li ste znali,
a ovo će vam upropastiti dan,

da svaki put kada se pusti voda u toaletu,
njen sadržaj prelazi u aerosoli

i prenosi se u vazduhu satima?

A ipak, za mnoge nove majke koje rade,

ovo je jedino mesto u toku dana
koje mogu naći da naprave hranu

za svoje novorođene bebe.

Izbacila sam desetinu ovih slika u svet.

Htela sam da istaknem poentu.

Nisam znala da sam time otvorila vrata,

jer sada mi potpuno nepoznati ljudi
iz svih kategorija stalno pišu

samo da bi mi rekli
kako za njih izgleda vraćanje na posao

nekoliko dana ili nedelja
nakon što dobiju dete.

Danas ću podeliti
deset njihovih priča sa vama.

Potpuno su stvarne,
neke od njih vrlo grube,

a nijedna ne izgleda poput ovoga.

Evo prve.

„Bila sam pripadnik aktivne službe
u federalnom zatvoru.

Vratila sam se na posao

nakon maksimalnih dozvoljenih
osam nedelja zbog carskog reza.

Kolega je bio iznerviran
što sam bila odsutna zbog „odmora“,

pa mi je namerno otvorio vrata
dok sam ispumpavala mleko

i stajao na vratima
dok su zatvorenici bili u hodniku.“

Većina priča koje mi ove žene,
potpuni neznanci, šalju danas,

čak se ni ne tiču dojenja.

Jedna žena mi je pisala da bi rekla:

„Rodila sam blizance i vratila se na posao
nakon sedam neplaćenih nedelja.

Emocionalno, bila sam slomljena.

Fizički sam imala ozbiljno krvarenje
tokom porođaja i veliko cepanje,

tako da sam jedva mogla da ustanem,
sednem ili hodam.

Poslodavac mi je rekao da ne mogu
da uzmem svoje neiskorišćene dane za odmor

jer je sezona za planiranje budžeta.“

Počela sam da verujem da ne možemo
da se direktno suočimo sa ovim situacijama

jer bismo tada bili zaprepašćeni,

a ako se zaprepastimo, onda moramo
nešto da uradimo po tom pitanju.

Stoga biramo da gledamo ovu sliku
i verujemo u nju.

Zaista ne znam
šta se dešava na ovoj slici,

jer mislim da je čudna i pomalo jeziva.

(Smeh)

Mislim, šta ona radi?

Međutim, znam šta nam slika poručuje.

Poručuje nam da je sve u redu.

Ova zaposlena majka, sve zaposlene majke
i sve njihove bebe su dobro.

Nema tu šta da se vidi.

U svakom slučaju, žene su napravile izbor,

tako da ništa od toga nije naš problem.

Želim da razložim
to pitanje izbora na dva dela.

Prvi izbor kaže
da su žene izabrale da rade.

Pa, to nije istina.

Danas u Americi,
žene čine 47 posto radne snage,

a u 40 posto američkih domaćinstava,

žena je jedini
i glavni hranitelj porodice.

Naš plaćeni rad je deo, veliki deo,
mehanizma ove ekonomije

i od suštinskog je značaja
za mehanizam naših porodica.

Na državnom nivou,
naš plaćeni rad nije opcija.

Izbor broj dva kaže
da žene biraju da imaju bebe,

tako da one same treba da snose
posledice svojih izbora.

Znate, to je jedna od onih stvari koje,

kada ih čujete u prolazu,
mogu da zvuče ispravno.

Nisam te naterala da imaš bebu.

Svakako nisam bila tu kad se to desilo.

Međutim, taj stav ignoriše bitnu istinu,

a to je da naše rađanje
na nacionalnom nivou nije opcija.

Bebe koje danas rađaju žene,
od kojih mnoge rade,

jednog dana ispuniće naša radna mesta,
štititi naše obale,

činiti našu poresku osnovicu.

Naše rađanje nije opcija
na nacionalnom nivou.

To nisu izbori.

Potrebno nam je da žene rade.
Potrebno nam je da žene koje rade rađaju.

Stoga treba da učinimo
istovremeno obavljanje tih stvari

barem prihvatljivim, zar ne?

U redu, vreme je za kviz pitanje:

šta mislite, koliki je procenat
žena koje rade u Americi

koje nemaju na raspolaganju
plaćeno porodiljsko odsustvo?

Osamdeset osam posto.

Osamdeset osam posto zaposlenih majki
neće dobiti ni minut plaćenog odsustva

nakon što dobiju bebu.

Sada razmišljate o neplaćenom odsustvu.

To postoji u Americi.
Zove se FMLA. Ne funkcioniše.

Zbog načina na koji je strukturisan,
raznoraznih izuzetaka,

polovina žena koje su nedavno
postale majke se ne kvalifikuje.

Evo kako to izgleda.

„Usvojili smo našeg sina.

Kada sam dobila poziv,
na dan njegovog rođenja,

morala sam da izađem sa posla.

Nisam bila tamo dovoljno dugo
da bih se kvalifikovala za FMLA,

tako da nisam ispunjavala uslove
za neplaćeno odustvo.

Kada sam uzela slobodne dane

da bih dočekala svog novorođenog sina,
izgubila sam posao.“

Ove korporativne fotografije
skrivaju drugu stvarnost, drugi sloj.

Od onih koje imaju na raspolaganju
samo to neplaćeno odsustvo,

većina žena ne može da priušti
da uzme njegov veći deo.

Jedna bolničarka mi je rekla:

„Nisam bila kvalifikovana
za kratkotrajnu sprečenost

jer se moja trudnoća smatrala
već postojećim stanjem.

Iskoristili smo sav naš povraćaj poreza
i polovinu ušteđevine

tokom mojih šest neplaćenih nedelja.

Jednostavno više nismo mogli.

Bilo je teško fizički,
ali emocionalno je bilo još gore.

Mučila sam se mesecima
zbog odvojenosti od svog sina.“

Dakle, ta odluka
o tako ranom povratku na posao,

to je racionalna ekonomska odluka
vođena finansijama porodice,

ali je često fizički užasna

jer je donošenje
ljudskog bića na svet složeno.

Jedna konobarica mi je rekla:

„Sa prvom bebom, bila sam ponovo na poslu
pet nedelja posle porođaja.

Sa drugom, morala sam na veću operaciju
nakon rođenja deteta,

pa sam čekala do šeste nedelje
da bih se vratila.

Imala sam porođajnu ranu trećeg stepena.“

Dvadeset tri posto majki koje su to
odnedavno postale zaposlenih u Americi

vratiće se na posao
dve nedelje nakon porođaja.

„Radila sam za šankom i kao kuvarica,

u proseku 75 sati nedeljno
za vreme trudnoće.

Morala sam da se vratim na posao

pre nego što je moja beba napunila
mesec dana, radeći 60 sati nedeljno.

Jedna od mojih koleginica
je svega mogla da priušti

10 slobodnih dana sa bebom.“

Naravno, ovo nije samo scenario
sa ekonomskim i fizičkim posledicama.

Rođenje deteta je, i uvek će biti,
ogroman psihološki događaj.

Jedna nastavnica mi je rekla:

„Vratila sam se na posao osam nedelja
nakon što je moj sin rođen.

Već sam patila od anksioznosti,

ali napadi panike koje sam imala
pred povratak na posao

bili su nepodnošljivi.“

Statistički govoreći,

što je kraće odsustvo žene
nakon rođenja bebe,

veća je verovatnoća da će patiti
od postporođajnih poremećaja raspoloženja

poput depresije i anksioznosti,

a među mnogim mogućim posledicama
tih poremećaja,

samoubistvo je drugi najčešći uzrok smrti

kod žena u prvoj godini posle porođaja.

Upozoravam na sledeću priču -

nikada nisam upoznala ovu ženu,
ali mislim da je teško čuti je.

„Osećam ogromnu tugu i bes
jer sam izgubila ključno,

nezamenljivo i formativno vreme
sa svojim sinom.

Porođaj me je doveo
do osećaja potpune slomljenosti.

Mesecima, jedino čega se sećam
je vrištanje; grčevi, govorili su.

Tonula sam iznutra.

Svakoga jutra, pitala sam se
koliko još dugo ću moći da izdržim.

Bilo mi je dozvoljeno
da dovedem bebu na posao.

Zatvarala sam vrata kancelarije
dok sam ga ljuljala, ućutkivala

i molila da prestane da vrišti
da ne bih upala u nevolju.

Krila sam se iza tih vrata kancelarije

svakog prokletog dana
i plakala dok je on vrištao.

Plakala sam u kupatilu
dok sam ispirala opremu za ispumpavanje.

Svakoga dana, plakala sam celim putem
do posla i ponovo celim putem do kuće.

Obećala sam šefu da ću posao
koji ne završim tokom dana

nadoknaditi noću od kuće.

Mislila sam da mora da nešto nije u redu
sa mnom kada ne mogu da se nosim sa ovim.“

Dakle, to su majke.

Šta je sa bebama?

Kao zemlja, da li brinemo o milionima beba

koje svake godine rađaju zaposlene majke?

Ja kažem da ne brinemo,

ne dok ne dostignu uzrast kada mogu
da rade, plaćaju porez i služe vojsku.

Kažemo im da se vidimo za 18 godina,

a kako će stići tamo je na njima.

Jedan od razloga zbog kojih to znam
jeste da bebe čije majke

provedu 12 ili više nedelja
kod kuće sa njima

imaju veću šansu da budu vakcinisane
i da ih odvode na preglede u prvoj godini,

pa su te bebe zaštićenije od smrtonosnih
i onesposobljavajućih bolesti.

Ipak, te stvari se prikrivaju
iza ovakvih slika.

Amerika ima poruku za zaposlene žene
koje su odnedavno majke i za njihove bebe.

Koliko god vremena da dobijete zajedno,
treba da ste zahvalne zbog toga

i predstavljate neprijatnost

za ekonomiju i vaše poslodavce.

Ta priča o zahvalnosti
provlači se kroz mnogo priča koje čujem.

Jedna žena mi je rekla:

„Vratila sam se
8 nedelja posle carskog reza

jer je moj muž bio bez posla.

Bez mene, moja ćerka
nije uspevala da napreduje.

Nije prihvatala flašicu.

Počela je da gubi na težini.

Srećom, moj rukovodilac
je imao mnogo razumevanja.

Dopustio je da moja mama donosi bebu,

koja je bila na kiseoniku
i prikačena za monitor,

četiri puta za vreme smene
tako da mogu da je dojim.“

Postoji društvance zemalja u svetu

koje novim majkama ne daju
državno plaćeno odsustvo.

Hoćete da pogađate koje su to zemlje?

Prvih osam čini osam miliona
ukupnog stanovništva.

To su: Papua Nova Gvineja,
Surinam i male ostrvske države -

Mikronezija, Maršalska ostrva,
Nauru, Niue, Palau i Tonga.

Broj devet su Sjedinjene Američke Države,

sa 320 miliona ljudi.

O, to je to.

To je kraj spiska.

Svaka druga ekonomija na planeti

je našla način da obezbedi neki nivo
državnog plaćenog odsustva sa posla

za ljude koji obavljaju posao
budućnosti tih zemalja,

ali mi kažemo:
„Mi to nikako ne bismo mogli.“

Kažemo da će tržište rešiti ovaj problem,

a onda aplaudiramo kada korporacije
nude čak i više plaćenog odsustva

ženama koje su već najobrazovanije
i najplaćenije među nama.

Sećate se onih 88 procenata?

Te žene sa srednjom i niskom zaradom
neće učestvovati u tome.

Znamo da postoji
zapanjujuća ekonomska, finansijska,

fizička i emocionalna cena ovog pristupa.

Odlučili smo -
odlučili, nije bilo slučajno -

da direktno prebacimo tu cenu
na zaposlene majke i njihove bebe.

Znamo da je cena veća
za žene sa niskom zaradom,

prema tome, nesrazmerno za obojene žene.

Prebacujemo je u svakom slučaju.

Sve ovo ide Americi na sramotu,

ali takođe je i rizik po Ameriku,

jer šta bi se dogodilo

kad bi svi ti pojedinačni takozvani izbori
da se dobijaju bebe

počeli da se pretvaraju
u pojedinačne izbore da se nemaju bebe.

Jedna žena mi je rekla:

„Teško je postati majka.
Ne bi trebalo da bude i traumatično.

Kada sada govorimo o širenju porodice,

fokusiramo se na to
koliko bih imala vremena

da se staram o sebi i novorođenčetu.

Ako bismo morali da ponovo radimo
isto što i sa našim prvim detetom,

možda ipak ostanemo pri jednom.“

Stopa nataliteta potrebna u Americi
da održi populaciju stabilnom

je 2,1 živorođena deteta po ženi.

U Americi danas, nalazimo se na 1,86.

Potrebno nam je da žene rađaju bebe,

a aktivno ukidamo podsticaje
za to ženama koje rade.

Šta bi se desilo sa radnom snagom,
inovacijama, bruto domaćim proizvodom,

kada bi jedna po jedna
zaposlena majka u ovoj zemlji rešila

da ne može to da izdrži više nego jednom?

Danas sam ovde

sa samo jednom idejom vrednom širenja

i pogađate koja je.

Krajnje je vreme
za najmoćniju zemlju na planeti

da obezbedi državno plaćeno odsustvo

ljudima koji obavljaju
posao budućnosti ove zemlje

i bebama koje predstavljaju tu budućnost.

Rođenje deteta je društveno dobro.

To odsustvo treba da subvencioniše država.

Ne bi trebalo da postoje izuzeci
za mala preduzeća,

dužinu radnog odnosa ili preduzetnike.

Trebalo bi da može
da se raspodeli među partnerima.

Danas sam dosta govorila o majkama,

ali oba roditelja
su važna na toliko nivoa.

Nijedna žena više ne bi trebalo
da se vrati na posao

dok hramlje i krvari.

Nijedna više porodica ne bi trebalo
da mora da isprazni svoj štedni račun

da bi kupila nekoliko dana odmora,
oporavka i povezivanja.

Nijedno više nežno novorođenče

ne bi trebalo da direktno ide
iz inkubatora u dnevni boravak

jer su roditelji potpuno iskoristili
svoje oskudno vreme

sedeći na odeljenju
za intenzivnu negu odojčadi.

Nijednoj više porodici koja radi
ne bi trebalo da kažu da je sukob

njihovog neophodnog posla
i njihovog neophodnog roditeljstva

samo njihov problem.

Caka je u tome što, kada se ovo dešava
u novostvorenoj porodici,

to je potpuno obuzima,

a porodica sa novorođenom bebom
je finansijski ranjivija

nego ikada ranije,

tako da ta žena koja je odnedavno majka
ne može da priušti da priča u svoje ime.

Međutim, svi mi imamo glas.

Ja sam završila sa rađanjem beba,

a vi ćete možda tek imati bebu,

možda ste već dobili bebu,

možda nećete imati bebu.

To ne treba da bude važno.

Moramo da prestanemo
da ovo zamišljamo kao problem majke,

ili čak i kao ženski problem.

Ovo je problem Amerike.

Moramo da prestanemo da nasedamo
na laž koju nam ove slike govore.

Moramo da prestanemo da se tešimo njima.

Moramo da se zapitamo zašto nam kažu
da ovo ne može da funkcioniše

kada vidimo da funkcioniše
svuda širom sveta.

Moramo da prihvatimo
da ova stvarnost Amerike

ide na našu sramotu i štetu.

Jer ovo nije,

ovo nije,

ni ovo nije onako kako izgleda
zaposlena majka.

(Aplauz)