Основно право тражења азила

Адвокатица за право избеглица и имиграната Мелани Незер дели хитно потребну историјску перспективу о кризи на јужној граници Сједињених Држава, показујући како грађани могу своју владу сматрати одговорном за заштиту угрожених. "Држава показује снагу кроз саосећање и прагматизам, не кроз силу и кроз страх," рекла је она.

Прошлог лета, назвала ме је жена
под називом Ели.

Чула је за раздвајање породица
на јужној граници

и хтела је да зна како може да помогне.

Испричала ми је причу
о свом деди и прадеди.

Када су били деца у Пољској,

њихов отац,

страхујући за безбедност свога сина,

дао им је мало новца и рекао им
да иду на запад,

само да иду западно преко Европе.

Тако су и учинили.

Отишли су на сам запад Европе,

укрцали се на брод и дошли у Америку.

Ели је рекла да кад је чула приче
о тинејџерима

који прелазе преко Мексика,

размишљала је само
о свом деди и његовом брату.

Рекла је да су за њу те приче идентичне.

Та браћа била су браћа Хасенфелд,

''Хас'' ''броус'',

Хасбро компанија за играчке,

која нам је, наравно, донела
Г. Кромпироглавог.

Али не причам вам ову причу због тога.

Причам вам ову причу
јер ме је навела на размишљање

о томе да ли бих ја имала веру

и храброст

да пошаљем своје тинејџере,
а имам их троје,

на такво путовање.

Знајући да они не би били сигурни
ту где смо,

да ли бих могла да их гледам
како одлазе?

Каријеру сам започела пре пар деценија
на јужној граници САД-а,

радећи са централноамеричким
тражиоцима азила.

А последњих 16 година радим у ХИАС-у,

јеврејској организацији која се бори
за права избеглица широм света,

као адвокатица и заговорница.

Једна ствар коју сам научила
јесте да, понекад,

ствари за које нам је речено
да нас штите и јачају

заправо то не раде.

Фактички, неке од ових политика
имају супротан исход од жељеног

и у међувремену, изазивају страшну
и беспотребну патњу.

Зашто се људи појављују
на нашој јужној граници?

Већина имиграната и избеглица
које долазе до наше јужне границе

беже из трију држава:
Гватемале, Хондураса и Ел Салвадора.

Ове државе се константно убрајају

међу најнасилније државе на свету.

Веома је тешко бити безбедан
у овим државама,

да не причамо о стварању будућности
за себе и своју породицу.

А насиље над женама и девојкама
је свеприсутно.

Људи беже из Средње Америке

већ генерацијама.

Генерације избеглица су долазиле
до наших обала,

бежећи од грађанских ратова 1980-их,

у којима су САД
биле дубоко умешане.

Ово није ништа ново.

Оно што је ново јесте
недавни пораст у броју породица,

деце и породица које се појављују
на контролним пунктовима

и представљају се, тражећи азил.

Сад, ово је било скоро на вестима,

па желим да запамтите пар ствари
док гледате те слике.

Прво, ово није историјски висок ниво
пресретања на јужној граници

и, заправо, људи се представљају
на контрлоним пунктовима.

Друго, људи се појављују са одећом
на леђима,

неки од њих су буквално у јапанкама.

И треће, ми смо најмоћнија држава на свету.

Није време за панику.

Лако је из сигурности одредишне државе

размишљати у апсолутном смислу:

да ли је легално или не?

Али људи који се баве овим питањима

и доносе ове одлуке за своје породице

размишљају о скроз другим питањима:

Како да заштитим своју ћерку?

Како да заштитим свог сина?

И ако хоћете апсолутно,

апсолутно је легално тражити азил.

То је основно право у нашим законима
и у међународном закону.

И, у ствари -

(Аплауз)

Потиче од Конвенције
о избеглицама из 1951.

што је заправо светски
одговор на Холокауст

и начин за државе да кажу да никад више
неће враћати људе у државе

у којима би били повређени или убијени.

Постоји неколико начина
на које избеглице долазе овде.

Један је кроз САД-ов
Програм за пријем избеглица.

Кроз тај програм, САД идентификују
и бирају избеглице у иностранству

и доводе их у Сједињене Државе.

Прошле године, САД су преселиле
најмањи број избеглица

још од почетка програма 1980. године.

Ове године ће вероватно бити још мање.

Ово је време када на свету
имамо више избеглица

него икада у забележеној историји,

чак и од Другог светског рата.

Други начин на који избеглице
долазе у ову државу је тражењем азила.

Тражиоци азила су људи
који се представе на граници

и кажу да ће бити гоњени
уколико буду послати назад кући.

Тражилац азила је једноставно неко
ко пролази кроз процес

у Сједињеним Државама

да би доказао да се поклапа
са дефиницијом избеглице.

Никад није било теже тражити азил.

Гранични чувари говоре људима
када се појаве на нашим границама

да је наша држава пуна
и да не могу да се пријаве.

Ово је без преседана и незаконито.

Под новим програмом,

са орвелијским насловом као што је
"Протоколи за заштиту миграната,"

избеглицама је речено да морају
чекати у Мексику

док се њихови случајеви провуку
кроз судове у Сједињеним Државама,

а то може трајати месецима или годинама.

У међувремену, нису безбедни,

немају приступ адвокатима.

Наша држава, наша влада
је задржала преко 3000 деце,

раздвајајући их од руку родитеља,

како би људе одвратили од тражења азила.

Многи су били малишани,

и барем једно је била
шестогодишња слепа девојчица.

И ово се још увек дешава.

Трошимо милијарде за задржавање људи,
малтене у затворима,

који нису починили злочин.

Раздвајање од породице је постало ознака
нашег система за имиграцију.

Далеко је то од блиставог града
на брду или светионика наде

или осталих начина на које волимо
да причамо о себи и својим вредностима.

Миграција је увек била са нама
и увек ће бити.

Разлози због којих људи беже:
прогон, рат, насиље,

климатске промене

и могућност да на телефону видите
какав је живот на другим местима.

Ти притисци само расту.

Али постоје начини на које можемо
имати законе који приказују наше вредности

и заправо имају смисла,
узмајући у обзир реалност у свету.

Прва ствар коју морамо да урадимо
јесте да смањимо отровно беседништво

које је основа наше националне дебате
на ову тему превише дуго.

(Аплауз)

Ја нисам имигрант или избеглица,

али моја бака и дека су били
и зато ове нападе схватам лично.

Моја прабаба Роуз није видела
своју децу седам година

док је покушавала да их доведе
из Пољске у Њујорк.

Напустила је мог деду
кад је имао седам година

и није га видела до његове четрнаесте.

Са друге стране моје породице,

моја бака Ализа
напустила је Пољску 1930-их

и отишла у ондашњи Британски мандат
над Палестином,

и више није видела
своју породицу и пријатеље.

Глобална сарадња, као одговор
на глобалну миграцију и премештање,

далеко би догурала када миграцију
не би сматрала кризом,

него једноставно чињеницом,

којом се бавимо као глобална заједница.

Хуманитарна помоћ је такође важна.

Количина подршке коју пружамо
државама Средње Америке

које шаљу избеглице и мигранте

је мали део количине коју трошимо
на спровођење и задржавање.

А можемо сигурно имати
систем азила који функционише.

За мали део цене зида,

можемо унајмити више судија,

осигурати да тражиоци азила имају адвокате

и посветити се човечном систему азила.

(Аплауз)

Могли бисмо преселити више избеглица.

Да вам приближим пад
у програму за избеглице:

пре три године, САД су преселиле
15 000 сиријских избеглица

као одговор на највећу
избегличку кризу на свету.

Годину дана касније, тај број је био 3000.

Прошле године, тај број је био 62.

62 људи.

Упркос грубом беседништву
и покушајима да се спречи имиграција,

да се избеглицама забрани улаз у државу,

подршка избеглицама и имигрантима
у овој држави, према подацима,

никад није била већа.

Организације попут ХИАС-а, где ја радим,

и других хуманитарних
и верско базираних организација

олакшавају вам да заузмете став

кад постоји закон
којем се вреди супротставити

или закон који вреди подржати
или политика којој треба надзор.

Ако имате телефон,

можете нешто да урадите,

а ако желите да урадите још, можете.

Рећи ћу вам да ако видите један
од ових центара за задржавање

уз границу

са децом унутра - то су притвори -

нећете више бити исти.

Оно што ми се много свидело
у вези са разговором са Ели

јесте да је она у својој сржи знала
да су приче о њеној баки и деки

исте као и данашње приче

и хтела је нешто да предузме поводом тога.

Ако вас оставим са једном ствари,

и причом о пореклу Г. Кромпироглавог,

што је, наравно, добра прича за растанак,

то је да држава показује снагу

кроз саосећање и прагматизам,

не кроз силу и кроз страх.

(Аплауз)

Ове приче о Хасенфилдима и мојим
рођацима и вашим рођацима

још увек се дешавају данас;
све су исте.

Држава је јака када избеглици каже,

не: "Одлази", него:

"У реду је, имамо те, безбедан си."

Хвала вам.

(Аплауз)

Хвала.

(Аплауз)