Hrana kao religija I Adam Melonas I TEDxCambridge

Kada je način na koji se osećamo prema hrani postao ekstemistička religija? Adam Melonas istražuje podelu između zdrave i brze hrane. Njegov cilj je da utre put prema svetu gde mi donosimo odluke bazirane na jednostavnom pitanju: koji ukus želim?

Adam Melonas je izvršni direktor i osnivač "Chew", laboratorije inovativne hrane koja redefiniše šta je moguće u svetu zapakovane hrane. Partneri ''Chew'' sa kompanijama različitih veličina žele da kreiraju drugačije proizvode koji nisu samo ukusni, nego takođe radikalno hranljiviji nego bilo šta drugo na tržištu, a takođe profitabilni, održivi i skalabilni. Adam, veteran kulinarstva, pomerio je granice ekperimentalne i progresivne kuhinje u restoranima lociranih u 5 država.

Ovaj govor je održan na na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga ne zavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na
http://ted.com/tedx.

Sve je počelo sa veoma,
na izgled bezazlenom kratkom frazom:

jedna jabuka na dan
drži te podalje od doktora.

Ova kratka fraza, označila je početak

jednog od najznačajnijih preokreta
u marketinškoj industriji.

Ovom frazom

smo poništili veličinu
jabukovog voćnjaka Adama i Eve

i Njutonove teorije o zakonu gravitacije.

Može se reći da je momenat ugriza
neverovatne jabuke

eksplozija teksture i ukusa.

Slatko, a ipak popustljivo.

Oporo, a ipak osvežavajuće.

Nešto hrskavo

što se prevede u zalogaj
slatkog, osvežavajućeg soka.

Možete reći da jabuka

može da parira najboljoj vrsti
ili kategoriji današnje loše hrane.

I ipak, nekako
zanemarujemo ovo iskustvo

jer ga sagledavamo kao zdravu hranu.

Ali mi nismo ovde da pričamo o jabukama.

Za mene, ovo uključuje pojam i razumevanje

naše unutrašnje bitke
između zdrave i brze hrane.

Šta ako prepravimo pitanje?

Šta ako nije zdrava hrana naspram loše?

Šta ako je hrana nassuprot svemu ostalome?

Hrana je postala

jedna od najviše društveno prihvaćene
ekstremistične religije današnjice,

upražnjava se u susedstvima,
bogatim susedstvima,

kroz državu.

Objavljen je džihad

na svakom naivnom igralištu
i dečijem susretu u Americi.

Nekako smo usput postali zbunjeni

kao stručnjaci u određenoj sferi

naspram: "Ja konzumiram,
stoga mora biti da sam stručnjak."

Zamislite kada biste imali
isti pristup u medicini.

Zamislite zubare koji sprovode
operaciju na otvorenom srcu

samo zato što imaju srce koje kuca
u svojim grudima.

Prema ovoj teoriji,
oni su stručnjaci, je l' da?

Bilo je jednom,
kada sam poveo sina u park,

verovatno pre godinu dana,

i svedočio sam religiji hrane
u najgorem obliku.

Jedna siromašna majka

došla je na igralište sa svojom decom.

Izvadila je neku užinu za svoju decu.

Ono što se sledeće desilo
totalno me je šokiralo.

Izvadila je čips i flašu gayiranog soka,

i sve ostale majke na igralištu

počele su da šapuću i upiru prstom

kao da je upravo izvadila
heroin i flašu viskija.

(Smeh)

Sad, iako ja nikada ne bih hranio
ili sanjao da hranim decu ovime,

takođe razumem da se bitka osvaja
kroz edukaciju, a ne sram,

što će, u osnovi, proterati ovo u ilegalu

osnažiti usamljenu potrošnju
i poremećaje u ishrani.

Sada, ovo deluje
kao nečiji tuđ problem, je l' tako,

ekstemistička religija.

Hajde da vidimo zapravo koliko ljudi

prati njihovu ekstemističku religiju.

Da vidim ruke gore.

Koliko je ljudi ili je bilo vegeterijanac?

Paleo?

Bez glutena?

Sirova hrana?

Vegekuarian?

Šta god to značilo.

I moji lično omiljeni kao kuvaru:

vegani.

Da li imamo vegane?

Kao što sam i sumnjao.

Možete videti,

ova ekstremistička religija
nije prdaleko od našeg dvorišta.

Kao ljudima, to je normalno.

Mi smo društvena stvorenja.

Mi hoćemo da uključimo i osnažimo
što više moguće ljudi

u našu verziju naše religije.

Šta ako je naša definicija zdravog
skroz upropašćena?

Šta biste rekli kada bih vam rekao

da ne samo da je sva
zdrava hrana zaista zdrava,

nego da bi zapravo mogla
da vas polako ubija u procesu,

i ne samo da se osećate dobro zbog toga,

osećate se potpuno osnaženo vašim izborom?

Koliko puta

ste bili u supermarketi
i gledali ljude koji vrebaju,

koju kesu čipsa ću danas da kupim?

Da bi na kraju uzeli ovaj organski čips.

Pa, kako sam malo čudan,

ja uglavnpom pitam zašto:

Zašto kupuješ to?

I odgovor će uglavnom biti u stilu:

''Vidi, piše da je organski.

To znači zdravo, je l' da?''

Ili "Gledaj, krompiri, dolaze
iz malog grada blizu Kanzasa,

i morska so su skupljale ručno
bogorodice sa grčkih ostrva,

(Smeh)

i maslinovo ulje je isceđeno
jednu po jednu maslinu.

Sve ovo znači da je zdravo, tačno?"

Ja sam ovde da vam kažem,
nije neki magičan oblik lošeg.

Loše je loše. Hrana je hrana.

To ga čini još jednostavnijim, je l' tako?

Zamislite svet

gde birate na osnovu "koji ukus želim?"

nasuprot, idem do police u supermarketu

i moram da pretražujem police
da bih pokušao da nađem ukus nečega

jer je sakriven iza svih pečata
i ne-genetski-modifikovane-hrane

i fer trgovine i organskih i toga i onoga

pre nego što zaista shvatite šta kupujete.

Sada, mi smo u svetu Utopije.

Zamišljam i predosećam -

nije nuklearna fizika ali predviđam
da ćemo za 50 godina od sada,

imati decu koja će nam
prilaziti i govoriti:

"Hej, ne mogu da verujem
da ste nekad jeli ovo sranje."

Je l' da?

Isto što mi mislimo o ratu na cigarete.

Zamislite da pokušavamo da im objasnimo

pokorenu i prljavu bitku
između lobista i političara,

kako deklasifikovati picu kao povrće

jednostavno jer ima paradajz sos.

Apsurdno je.

Tako da, mnogi ljudi osećaju
da ih politika štiti, je l' tako?

Osećaju da ako je
na policama u prodavnici,

da mora postojati neka vrsta
zakonodavstva,

neko je sigurno postavio neka pravila
kako bi stajalo tu,

tako da je bezbedno.

Način kako politika funkcioniše:

neko sastavi studiju.

Potrošači idu

i pokušavaju da nađu proizvod
koji se poklapa sa studijom.

Potrošač pita,

proizvođač odgovara

mučeći se kako bi dobio
nešto što odgovara potrebama,

i onda donosioci odluka pokušaju da stignu

da nametnu vrednost u određenom polju.

Možemo se svi setiti zabrane
gaziranih sokova u Njujorku,

ili neuspele zabrane
gaziranih sokova, je l' tako?

Kada političari pokušaju da kažu:

"Ne treba ti sok koji zahteva
dve ruke za nošenje."

Svi su rekli: "Ne diraj mi sok."

Uplašeni u svakoj državi,
rekao je: "Ali u redu je.

Uzmite dva ogromna
u svaku ruku. Je l' to ok?"

Tačno?

Ali još se osećamo zaštićeni
od strane iste politike

protiv koje se borimo.

Kratka misao -

šećer je šećer je šećer.

Tačno?

Taj šećer koji si platio deset puta više?

Nije magično.

Još uvek je šećer.

Nekoliko preduzetnika mi je
prišlo i reklo mi,

"Adame, naišli smo na zlato.

Uradili smo to:

zdrav mafin."

Rekao sam: "Oho!

Ali prvo, zvučalo je kao oksimoron,

ali daj mi ga - moram da probam."

Probao sam ga i rekao:
"O, ovo je jako slatko.

Pokaži mi etiketu."

Pogledao sam i rekao:

"Trideset pet grama šećera?
Kako je to zdravo?"

Rekli su: "Ne, ne, ne. Nije to šećer."

To je agava.

(Smeh)

Tako da, na kraju dana,
moramo preći preko marketinških poruka,

moramo preći preko pomocije,

moramo da razumemo

da u našim telima, da, postoje razlike,

nekad jako male,

ali na kraju dana,

sve je u posmatranju upotrebe šećera:

jedi manje -

kvalitet je očigledno
sekundaran, ali i dalje bitan -

ali jedi manje šećera.

Sada, izgleda da smo postali veoma komotni

da živimo život u frazama -
Tviter generacija.

Delujemo ležerno

ako možemo da pročitamo
u 140 karaktera ili manje,

znamo, ili tvrdimo da znamo,
sve što treba da se zna.

Izgleda da smo postali
veoma, veoma, ležerni

da zagrebemo po površini
mnogih različitih stvari

i objavljujemo svetu:

"Znam nešto o tome."

Hrana je veoma komplikovana tema,

a još su je više zakomplikovali lobisti

koji profitiraju od njihove sposobnosti
da verujete u njihove studije

nasuprot drugim studijama

koje govore da će taj proizvod
u stvari da vas ubije.

Hajde da se vratimo
nekim drevnim mudrostima.

Hajde da uradimo nešto revolucionarno.

Jedemo nešto: osećamo nešto.

To nas drži živima milionima godina.

Tako da,

hajde da se povežemo sa hranom.

Hajde da razumemo različitost

između odličnog osećaja jer smo nahranjeni

i odličnog osećaja jer hranimo zavisnost.

To je očigledno za šta služe droge.

Hajde da razumemo ulogu hrane
u našim životima.

Trebalo bi da nas nahrani i inspiriše,

ne da nas uzbuđuje i ometa,
dok nas polako ubija.

Hvala vam.

(Aplauz)