Svakodnevno vođstvo| Dru Dadli (Drew Dudley) | TEDxToronto

Svi smo izmenili nečiji život, obično a da to nismo ni primetili. U ovom zabavnom govoru, Dru Dadli nas poziva da slavimo vođstvo kao svakodnevni čin poboljšanja života drugih.

Želim da počnem tako što ću
publici postaviti pitanje,

koliko vas može potpuno komotno

sebe nazvati vođom?

Vidite, postavljao sam ovo pitanje
širom zemlje

i gde god da sam ga postavio,

postojao je jedan ogroman deo publike

koji nije hteo da podigne ruku.

Tako sam shvatio
da smo od liderstva napravili

nešto veće od nas samih.

Nešto što nas prevazilazi.

U nešto što menja svet.

Ovu titulu smatramo

kao nešto što ćemo jednog dana zaslužiti,

jer dati je samom sebi ovog trenutka

znači jedan nivo arogancije i šepurenja
pri kom nam nije ugodno.

I ponekad brinem
da provodimo toliko puno vremena

slaveći neverovatne stvari
koje jedva iko može da uradi,

da smo uverili sebe da su to

jedine stvari vredne slavljenja.

I počinjemo da obezvređujemo stvari
koje možemo da uradimo svakog dana.

i počinjemo da previđamo trenutke u kojima
postupamo kao pravi vođa,

ne dajemo sebi priznanje za to

i ne damo sebi
da se osetimo dobro zbog toga.

Imao sam dovoljno sreće
da u poslednjih 10 godina

radim sa neverovatnim ljudima

koji su mi pomogli da redefinišem
liderstvo na način

koji me je učinio srećnijim.

Danas želim da sa vama podelim

jednu priču koja je verovatno
najzaslužnija za ovo redefinisanje.

Išao sam u jednu malu školu
koja se zvala

Univerzitet Maunt Alison,
u Sekvilu, u Nju Brunsviku,

i mog poslednjeg dana tamo,
jedna devojka mi je prišla

i rekla: "Sećam se našeg prvog susreta.''

A zatim mi je ispričala o događaju
koji se desio četiri godine pre toga.

Rekla mi je: "Dan pre nego
što sam upisala fakultet,

bila sam u hotelu sa majkom i ocem,

i bila sam tako uplašena i ubeđena
da to nije bilo za mene,

da nisam bila spremna za fakultet,
da sam prosto briznula u plač.

A oni su bili neverovatni.
Rekli su mi:

"Znamo da si uplašena, ali hajde
da samo odemo tamo sutra.

Hajde da odemo tamo prvog dana,
i ako u bilo kom trenutku osetiš

da ti to ne možeš, u redu je, samo nam
reci i odvešćemo te kući.

Volimo te bez obzira na sve."

I rekla je:
"Tako sam pošla sledećeg dana,

i stajala u redu spremajući se za upis

i pogledala sam oko sebe
i shvatila da ja to ne mogu.

Znala sam da nisam spremna.
Da treba da odustanem."

I rekla je: "Ja sam donela tu odluku,
i istog trena

obuzeo me je neverovatan osećaj mira.

I okrenula sam se mami i tati
da im kažem da treba da idemo kući

i baš u tom trenutku,
ti si izašao iz zgrade Studentskog saveza

noseći najsmešniji šešir
koji sam ikad videla." (Smeh)

"Bio je strava.

I nosio si veliki znak Šajnerame,

- Studenti protiv cistične fibroze"

- dobrotvorna organizacija
sa kojom godinama radim -

"i imao si punu kantu lizalica.

I šetao si i delio lizalice

ljudima u redu
i pričao im o Šajnerami.

I odjednom si stigao do mene,
i samo si stao

i zagledao se. Bilo je jezivo."
(Smeh)

Ova devojka zna tačno o čemu pričam.
(Smeh)

"I onda si pogledao tipa pored mene

i nasmejao si se i zavukao ruku
u svoju kantu i izvukao lizalicu

i pružio mu je i rekao si:

"Treba da daš lizalicu

predivnoj ženi koja stoji pored tebe.""

I ona je rekla: "Nikada u životu nisam
videla da se neko brže posrami."

Pocrveneo je kao rak
i nije hteo ni da me pogleda.

Samo je ovako ispružio lizalicu."
(Smeh)

"I osećala sam se tako loše zbog dečka
da sam uzela lizalicu

i čim sam to uradila
ti si sa ozbiljnim izrazom lica

pogledao moju mamu i tatu

i rekao: "Pogledajte to. Pogledajte.

Prvi dan kako nije kod kuće
i već uzima slatkiše

od neznanaca?!""
(Smeh)

I rekla je: "Svi su se pomamili.
6 metara u svakom pravcu

svi su počeli da urliču.

I znam da je ovo glupavo
i ne znam zašto vam ovo pričam,

ali tog trenutka
kada su se svi smejali,

znala sam da ne treba da odustanem.

Znala sam da sam tu
gde treba da budem,

i znala sam da sam kod kuće.
I nisam pričala sa tobom

nijednom za četiri godine
od tog dana,

ali čula sam da odlaziš

i morala sam da priđem
i da ti kažem da si bio

neverovatno bitna osoba u mom životu
i nedostajaćeš mi. Srećno."

I dok ona odlazi, ja sam očaran.

I odmakne se oko dva metra,
okreće se, osmehne i kaže:

"Takođe bi trebalo da znaš i ovo.

Još uvek se zabavljam sa tim likom
nakon četiri godine." (Smeh)

Godinu i po nakon što sam se
preselio u Toronto

dobio sam pozivnicu
za njihovo venčanje.

Evo u čemu je stvar.
Ja se toga ne sećam.

Ne sećam se tog trenutka,

a prekopao sam po sećanju
jer je to smešno

i trebalo bi da se sećam toga,
a ne sećam se.

To je bio takav transformišući trenutak
koji mi je otvorio oči, pomislio sam –

možda je najveći uticaj
koji sam ikada imao na nečiji život

bio trenutak kada je žena prišla strancu

četiri godine kasnije i rekla:

"Bio si neverovatno bitna osoba
u mom životu"

i to je bio trenutak
koga se ni ne sećam.

Koliko vas ima trenutak sa lizalicom –

trenutak kada je neko
rekao ili uradio nešto

za šta mislite da je značajno
poboljšalo vaš život?

U redu. A koliko vas je to reklo
osobi koja je to uradila?

Vidite, zašto da ne?
Slavimo rođendane,

gde je jedino što treba da uradite
da ne umrete 365 dana - (Smeh) -

a ipak dopuštamo ljudima
koji su nam poboljšali život

da šetaju okolo i da to ne znaju.

A svako od vas, sve i jedna osoba

je bila katalizator
trenutka sa lizalicom.

Poboljšali ste nečiji život nečim
što ste rekli ili uradili,

a ako mislite da niste,
samo pomislite na ruke

koje se nisu podigle
kada sam postavio to pitanje.

Vi ste samo jedna od osoba
kojima nisu rekli.

Ali zastrašujuće je da o sebi mislimo
kao tako moćnima.

Može biti zastrašujuće da pomislimo
da možemo toliko da značimo drugima

jer dok god liderstvo činimo
nečim većim od nas,

dok god držimo liderstvo iznad sebe,

dok god ono
ima veze sa menjanjem sveta,

sebi dajemo izgovor
da ga ne očekujemo

svakog dana od sebe
i jedni od drugih.

Merien Vilijamson je rekla:

"Naš najveći strah
nije da smo neadekvatni.

Naš najveći strah je
da smo neizmerno moćni.

Naše svetlo nas plaši,
a ne naša tama."

I danas vas pozivam na akciju
i kažem vam da treba da to prevaziđemo.

Treba da prevaziđemo
svoj strah od toga koliko

moćni možemo biti u tuđim životima.

Moramo da prevaziđemo to
kako bismo krenuli dalje

i naša mala braća i sestre

ili naša deca sada -
mogu da posmatraju i krenu da cene

uticaj koji možemo imati
na živote drugih,

više od novca, moći, titula i uticaja.

Treba da redefinišemo liderstvo
tako da ima veze s trenucima sa lizalicom,

koliko takvih trenutaka stvaramo,
koliko ih priznajemo,

koliko njih činimo unapred
i za koliko njih zahvaljujemo.

Jer doveli smo do toga da liderstvo
podrazumeva menjanje sveta,

a svet ne postoji.

Postoji samo šest milijardi
shvatanja sveta

i ako promenite samo jedno od njih,

shvatanje jedne osobe o tome
šta je sposobna da uradi,

shvatanje jedne osobe o tome
koliko je ljudima stalo do nje,

shvatanje jedne osobe koliko
moćan pokretač promene

može da bude na ovom svetu,
promenili ste celu stvar.

Ako možemo liderstvo da shvatimo
i redefinišemo na taj način,

mislim da možemo
sve da promenimo.

To je jednostavna ideja,
ali ne mislim da je mala

i želim da zahvalim što ste mi dozvolili
da je danas sa vama podelim.

Želim vam sjajan dan.
(Aplauz)