Противотров за апатију

Локална политика -- школе, зонирање, локални избори -- удара нас тамо где живимо. Зашто се више нас заправо не укључи? Да ли је то апатија? Дејв Меслин каже да није. Он идентификује 7 баријера које нас спречавају да учествујемо у нашим заједницама, чак и када нам је заиста стало.

Колико често чујемо

да људима једноставно није стало?

Колико пута вам је речено

да права, знатна промена није могућа

зато што је већина људи
исувише себична,

исувише глупа или лења

да би нешто променила
у својој заједници?

Предлажем данас,
да апатија коју мислимо да знамо

заправо не постоји,

и да је људима заиста стало,

али да живимо у свету

који активно обесхрабрује ангажовање

сталним постављањем препрека
и баријера на наш пут.

И даћу вам неке примере
тога шта мислим.

Почнимо од градске општине.

Да ли сте икада видели
један од ових раније?

То је оглас у новинама.

То је обавештење о урбанистичкој промени
за нови пословни објекат

тако да насеље зна шта се дешава.

Као што видите,
немогуће је прочитати га.

Морате да дођете до пола

да бисте схватили
која је адреса у питању,

и још ниже, у сићушном фонту
величине 10 тачака

да бисте сазнали
како се заправо можете укључити.

Замислите када би се приватни сектор
рекламирао на исти начин -

када би Најки желео да прода пар патика

и огласио се у новинама овако.

(Аплауз)

То се никада не би догодило.

Никада не бисте видели овакву рекламу,

зато што Најки заправо жели
да вам прода своје патике.

А град Торонто

очигледно не жели да се укључите
у урбанистичке процесе,

иначе би њихове рекламе
изгледале овако -

са свим јасно поставњеним информацијама.

Све док град избацује
овакву врсту обавештења

покушавајући да ангажује људе,

људи наравно неће бити ангажовани.

Али то није апатија;

то је намерно искључење.

Јавни простор.

(Аплауз)

Начин на који третирамо јавне просторе

је велика препрека

ка било каквој врсти
прогресивне политичке промене.

Зато што смо у суштини
ставили цену на слободу изражавања.

Најбогатији имају најјачи глас,

доминирајући у визуелном
и менталном окружењу.

Проблем у овом моделу

је што постоје фантастичне поруке
које треба пренети,

а које нису профитабилне
за изговорити.

Тако да их никада нећете видети
на билборду.

Медији играју важну улогу

у развоју нашег односа
са политичким променама,

углавном игнорисањем политике

и фокусирањем на славне личности
и скандале.

Али чак и када говоре
о важним политичким питањима,

то раде на начин који сматрам
да обесхрабрује ангажовање.

И даћу вам пример: магазин "Now"
из прошлонедељног броја -

прогресивни, недељник у Торонту.

Ово је прича са насловне стране.

Чланак о позоришној представи,

и почиње основним информацијама
о месту дешавања,

у случају да пожелите да одете
да је одгледате након прочитаног чланка -

место, време, веб сајт.

Исто важи и за ово -
то је филмска критика,

уметничка критика,

књижевна критика - где је презентација
у случају да желите да одете.

Ресторан - о коме можда
не желите само да читате,

можда желите да одете у тај ресторан.

Дакле, рећи ће вам
где се налази, какве су цене,

адресу, контакт телефон, итд.

И затим долазите
и до чланака о политици.

Ово је одличан чланак о врло битној
изборној трци која се одиграва.

Говори о кандидатима -
врло добро написано -

али без информација,

без веб сајтова кампања,

без информација о томе када су дебате,
где се налазе седишта штабова.

Ево још један добар чланак

о новој кампањи
против приватизације превоза

без било каквих
контактних информација о кампањи.

Изгледа да је порука

да читаоци више желе да једу

или можда прочитају књигу, погледају филм,
него да се ангажују у својој заједници.

И можда мислите да је ово мала ствар,

али сматрам да је важно
зато што поставља тон

и тиме појачава опасну идеју

да је политика посматрачки спорт.

Хероји: како гледамо на вођство?

Погледајте ових 10 филмова.
Шта имају заједничко?

Било ко?

Сви имају хероје који су изабрани.

Неко им је пришао и рекао:
"Ти си изабран.

Постоји пророчанство.
Мораш спасити свет."

И онда тако неко оде и спаси свет
зато што му је то речено,

са малим бројем људи око себе.

Ово ми помаже да схватим

зашто већина људи
себе не може видети као вођу.

Зато што шаље све погрешне поруке
о томе шта је вођство.

Херојски труд је колективни труд,

број један.

Број два, несавршен је,
није веома гламурозан;

и не почиње и не завршава се изненада.

То је процес који траје читав живот.

И најбитније, добровољан је.

Добровољан је.

Све док учимо нашу децу

да јунаштво почиње тиме
када нас неко огребе по челу

или нам неко каже
да смо део пророчанства,

она пропуштају најбитнију
карактеристику вођства,

а то је да вођство долази изнутра.

Ради се о остварењу својих снова -

непозван, непозван -

и сарадњи са другима
да би се ти снови остварили.

Политичке партије: о, боже.

Политичке партије морају бити

једне од полазних тачака

за људе да би се тиме ангажовали.

Уместо тога, постале су, нажалост,

неинспиративне и некреативне
организације

које се у великој мери ослањају
на истраживање тржишта

и гласање и на фокус групе

које на крају све говоре исту ствар,

скоро говорећи нам оно
што желимо да чујемо

на рачун изношења
храбрих и креативних идеја.

А то људи схватају и то храни цинизам.

(Аплауз)

Добротворни статус:

групама са добротворним статусом у Канади
није дозвољено да се баве заступањем.

Ово је велики проблем
и велика препрека за промену,

зато што значи да су неки од
најстраственијих и информисаних гласова

потпуно утишани,
посебно у време избора.

Што нас доводи до последњег,

а то су наши избори.

Као што сте могли да приметите,
избори у Канади су потпуна смејурија.

Користимо застареле системе

који су неправедни и стварају
насумичне резултате.

Канаду тренутно води партија

коју већина Канађана у суштини не жели.

Како можемо искрено
да охрабримо људе да гласају

када се гласови у Канади не рачунају?

Све ово саберите

и наравно људи су "равнодушни".

То је као да покушавате
да ударите у зид.

Не покушавам да будем негативан

наглашавајући све ове препреке
и објашњавајући шта је на нашем путу.

Сасвим супротно:
сматрам да су људи дивни и паметни

и да им је заиста стало.

Али, као што сам рекао,
живимо у овом окружењу

где су све препреке
постављене на наш пут.

Све док верујемо да су људи,
наши суседи,

себични, глупи или лењи,

наде неће бити.

Али све ове ствари
које сам поменуо можемо променити.

Можемо општину
направити приступачнијом.

Можемо реформисати наш бирачки систем.

Можемо демократизовати јавне просторе.

Моја главна порука је,

да када бисмо редефинисали апатију,

не као неки унутрашњи синдром,

већ као комплексну мрежу
културних баријера

које подстичу дезангажман,

и када бисмо јасно дефинисали,
јасно одредили,

које су те препреке,

и када бисмо сви колективно радили
на томе да растуримо баријере,

све би било могуће.

Хвала вам.

(Аплауз)