Kako možemo okončati seksualno uznemiravanje na radnom mestu

Kada je Grečen Karlson obelodanila svoju priču o seksualnom uznemiravanju na radnom mestu, inspirisala je žene širom sveta da povrate svoju moć i da ispričaju svetu šta im se dogodilo. U izvanrednom i odlučnom govoru ona priča svoju priču i identifikuje tri stvari koje svi možemo uraditi da stvorimo bezbednija mesta za rad. „Nećemo više biti potcenjene, zastrašivane ili osujećene“, kaže Karlsonova. „Suprotstavićemo se, obelodanićemo naše priče i nateraćemo ih da nas čuju. Bićemo žene kakve treba da budemo.“

„Sve što sam želela je
zasluženo unapređenje,

a on mi je rekao:
'Popni se na sto i raširi ih.'“

„Svi muškarci u mojoj kancelariji
napisali su na papir

koje seksualne usluge
bih mogla da im pružim.

Sve što sam tražila je bila
kancelarija sa prozorom.“

„Pitala sam ga za savet kako mogu
da izdejstvujem nacrt zakona od komiteta;

on me je pitao da li sam ponela
štitnike za kolena.“

Ovo je samo nekoliko užasavajućih priča
koje sam čula od žena tokom prošle godine

dok sam istraživala seksualno
uznemiravanje na radnom mestu.

Otkrila sam da je to epidemija
prisutna širom sveta.

To je užasavajuća stvarnost miliona žena

kad sve što žele da rade jeste
da svaki dan idu na posao.

Seksualno uznemiravanje ne pravi razlike.

Možete nositi suknju,

medicinski mantil

ili kamuflažnu vojnu uniformu.

Možete biti mlade ili stare,

udate ili ne,

crne ili bele.

Možete podržavati demokrate,
republikance ili nezavisne kandidate.

Čula sam od toliko mnogo žena:

policajki,

članica naše vojske,

finansijskih pomoćnica,

glumica, inženjerki, advokatica,

bankarki, računovođa, učiteljica,

novinarki.

Seksualno uznemiravanje, izgleda,
nije vezano za seks.

Vezano je za moć
i za ono što vam neko radi

u pokušavaju da vam oduzme moć.

Ovde sam danas

da vas ohrabrim da shvatite
da možete povratiti tu moć.

(Aplauz)

Dana 6. jula 2016. godine

skočila sam u nepoznato sasvim sama.

Bio je to najstrašniji
trenutak mog života;

mučan izbor.

Pala sam u ambis sasvim sama

i nisam znala šta me dole čeka.

Ali, tada se nešto čudesno
počelo dešavati.

Hiljade žena su počele
da kontaktiraju sa mnom

da bi podelile svoje priče
o bolu, agoniji i stidu.

Rekle su mi da sam postala njihov glas -

one nisu imale glas.

Iznenada sam shvatila da čak i u 21. veku

svaka žena i dalje ima priču.

Kao Džojs,

načelnica stjuardesa,

kojoj bi šef na sastancima svakog dana

govorio o porno filmovima
koje je gledao prethodne noći

dok bi crtao penise u svom blokčetu.

Otišla je da se žali.

Nazvali su je „ludom“ i otpustili su je.

Kao Džoana, bankarka na Vol Stritu.

Njene kolege su je stalno oslovljavale
groznom rečju koja počinje na „p“.

Žalila se.

Obeležena je kao smutljivac

i nikada neće moći da sklopi
nijedan posao na Vol Stritu.

Kao Elizabet, vojni oficir.

Njene podređene muške kolege su joj mahale
novčanicama od jednog dolara ispred lica

i govorile: „Pleši za mene!“

A kada je otišla da se požali majoru,

rekao je: „Šta? Samo jedan dolar?

Vrediš makar pet ili deset!“

Nakon što sam pročitala,

odgovorila na sve

i plakala nad svim ovim imejlovima,

shvatila sam da imam puno toga da uradim.

Ovo su potresne činjenice -

jedna od tri žena, koliko znamo,

je bila žrtva seksualnog
uznemiravanja na radnom mestu.

Sedamdeset jedan posto
ovih incidenata nikad se ne prijavi.

Zašto?

Zato što, kada žene progovore o tome,

još uvek ih nazivaju
lažovima i smutljivcima

i bivaju ponižene, odbačene, degradirane,
stavljene na crnu listu i otpuštene.

Prijavljivanje seksualnog uznemiravanja
veoma često može značiti kraj karijere.

Od svih žena koje su kontaktirale sa mnom,

skoro nijedna danas više ne radi
u svojoj izabranoj profesiji

i to je nečuveno.

Ja sam, takođe, ćutala na početku.

Meni se to desilo na kraju
moje godine kao Mis Amerike

kada sam se sastala sa TV direktorom
na visokom položaju u Njujorku.

Mislila sam da mi je pomogao
tokom tog dana dok je puno telefonirao.

Otišli smo na večeru,

a na zadnjem sedištu automobila
iznenada se bacio na mene

i ugurao mi jezik u grlo.

Bila sam naivna i nisam shvatila da je,
„da bi pokrenuo moju karijeru“,

takođe nameravao
da se uvuče u moje gaćice.

Samo nedelju dana kasnije

kad sam se sastala sa izdavačem
na visokom položaju u Los Anđelesu,

to se opet dogodilo.

Opet u automobilu.

Uhvatio me je za vrat svojom rukom

i zabio mi glavu toliko snažno
u njegovo međunožje

da nisam mogla da dišem.

Ovo su događaji koji u potpunosti
unište vaše samopouzdanje.

Ovo su događaji koje, do nedavno,
nisam čak ni nazivala napadima.

Zbog ovoga imamo još puno toga da uradimo.

Nakon moje godine kao Mis Amerike

nastavila sam da upoznajem
mnogo poznatih ljudi,

uključujući Donalda Trampa.

Kada je ovo fotografisamo 1988. godine,

niko nije mogao ni da predvidi
gde ćemo danas biti.

(Smeh)

Ja - u borbi da okončam
seksualno uznemiravanje na radnom mestu;

on - predsednik Sjedinjenih Država

uprkos tome.

Ubrzo potom sam dobila
svoj prvi posao na TV stanici

u Ričmondu u Virdžiniji.

Obratite pažnju na samouveren osmeh
i svetlo rozi sako.

Zanemarite kosu.

(Smeh)

Radila sam veoma naporno da dokažem
da plavuše imaju puno mozga.

Ali, ironično, jedna od prvih vesti
o kojoj sam izveštavala

bilo je svedočenje Anite Hil u Vašingtonu.

Ubrzo nakon toga i ja sam doživela
seksualno uznemiravanje na radnom mestu.

Izveštavala sam o događaju
u selu u Virdžiniji,

a kada smo se vratili u automobil,

moj kamerman je počeo da govori

da se pita koliko sam uživala
kada mi je dodirivao grudi

dok mi je nameštao mikrofon.

Postalo je sve gore nakon toga.

Bila sam u stanju pripravnosti
naslonjena na vrata -

nije bilo mobilnih telefona.

Bila sam prestrašena.

Zaista sam zamišljala sebe
kako se prevrćem napolje kroz vrata

pri brzini od osamdeset kilometara,
kao što sam videla u filmovima,

i pitala sam se koliko će me to boleti.

Kada je priča o Harviju Vajnstinu,

jednom od najuticajnijih osoba
u celom Holivudu,

ugledala svetlost dana,
optužbe su bile užasavajuće.

Međutim, toliko žena je progovorilo

da sam shvatila da je
ono što sam uradila nešto značilo.

(Aplauz)

Imao je tako bedan izgovor.

Rekao je da je bio proizvod
'60-ih i '70-ih godina

i da je to bilo tad uobičajeno.

Da, to je bilo tad uobičajeno

i, nažalost, još uvek jeste.

Zašto?

Zbog svih mitova koji su još vezani
za seksualno uznemiravanje.

„Žene jednostavno treba da prihvate
drugi posao i nađu drugu karijeru.“

Kako da ne.

Recite to samohranoj majci
koja ima dva posla

da bi spojila kraj sa krajem,

a koja je takođe žrtva
seksualnog uznemiravanja.

„Žene

su same krive za to što im se dešava.“

Zbog odeće koju nosimo
i šminke koju stavljamo na sebe.

Da, pretpostavljam da su
oni duksevi sa kapuljačama

koje inženjeri Ubera nose
u Silicijumskoj dolini baš provokativni.

„Žene to izmišljaju.“

Da, zato što je baš zabavno i vredno
biti degradirana i otpuštena.

Ja to znam.

„Žene iznose ove optužbe
da bi postale slavne i bogate.“

Lično je naš predsednik je to rekao.

Kladim se da Tejlor Svift,

jednoj od najpoznatijih
i najbogatijih pevačica na svetu,

nije trebalo više novca ili slave

kada je iznela optužbu
zbog neželjenog dodirivanja

i tražila jedan dolar za odštetu.

I toliko mi je drago da je to uradila.

Najnovije vesti:

neispričana priča o ženama

i seksualnom uznemiravanju
na radnom mestu -

žene samo žele bezbednu okolinu
gde se osećaju dobrodošlo

i gde neće biti žrtve uznemiravanja.

To je sve.

(Aplauz)

Dakle, kako da povratimo svoju moć?

Imam tri rešenja.

Broj jedan -

moramo pretvoriti posmatrače
i one koji omogućuju zločin u saveznike.

Upravo sada 98 posto američkih kompanija
ima odgovarajuće pravilnike o obuci.

Sedamdeset posto ima
programe za sprečavanje.

Ali ipak, u većini slučajeva,

posmatrači i svedoci ne prijavljuju
ono što su videli.

Godine 2016,

„Harvardski poslovni pregled“
je to nazvao posmatračkom posledicom.

Ipak, setite se napada
na Svetski trgovinski centar.

Milion puta smo čuli:

„Ako vidiš nešto, reci nešto.“

Zamislite kakav bi to uticaj imalo
ako bismo to primenili

na posmatrače na radnom mestu
kada je u pitanju seksualno uznemiravanje,

kada bismo prepoznali
i prekinuli ove incidente,

kada bismo se direktno
suprotstavili počiniocu

da pružimo pomoć i zaštitu žrtvama.

Ovo je moj poziv muškarcima -

potrebni ste nam u ovoj borbi.

Ali, takođe, i ženama -

onim ženama koje omogućuju zločin
da postanu saveznici.

Broj dva -

promena zakona.

Koliko vas zna da li imate klauzulu
o prinudnoj arbitraži

u svom ugovoru o radu?

Ne vidim puno ruku.

A ako ne znate, treba da znate,

a evo i zašto.

Časopis „Tajm“ je naziva,

kao što vidite na ekranu,

„Majušna, sitna slova u ugovorima

koja omogućavaju da niko ne čuje
za optužbe o seksualnom uznemiravanju.“

Evo šta to znači.

Prinudna arbitraža vam uskraćuje

vaše ustavom zagarantovano pravo
na javno suđenje sa porotom.

Tajno je.

Ne dobijate iste svedoke i svedočenja.

U mnogim slučajevima
vaša kompanija bira arbitra za vas.

Ne postoji pravo na žalbu

i samo u dvadeset posto slučajeva
radnica pobedi.

Ponavljam, tajno je,

tako da niko nikada
ne sazna šta vam se desilo.

Zbog toga radim toliko marljivo
u Beloj kući u Vašingtonu

da promenimo zakone.

Evo šta kažem senatorima:

„Seksualno uznemiravanje
nije stvar politike.“

Pre nego što postanete nečija žrtva

ne pitaju vas prvo da li ste
republikanac ili demokrata.

Samo to urade.

I zato svima treba da bude stalo.

Broj tri -

budite odlučni.

To počinje kada smo ponosni,
kada razvijamo samopouzdanje,

suprotstavljamo se, obelodanimo priču
i kažemo svetu šta nam se dogodilo.

Znam da je zastrašujuće,
ali hajde da to uradimo zbog naše dece.

Hajde da okončamo ovo
za dobrobit sledećih generacija.

Znam da sam ja to uradila zbog svoje dece.

Ona su bila ključna pri donošenju odluke
da li da prijavim svoj slučaj ili ne.

Moja lepa deca -

moj dvanaestogodišnji sin Kristijan

i moja četrnaestogodišnja ćerka Kaja.

Čoveče, kako sam ih samo potcenila.

Prvi dan škole prošle godine

je bio dan kada je
moja rezolucija najavljena

i bila sam veoma zabrinuta
šta će im se dogoditi.

Moja ćerka je došla kući iz škole i rekla:

„Mama, puno ljudi me je pitalo
šta ti se letos dogodilo.“

Tada me je pogledala i oči i rekla:

„Mama,

bila sam veoma ponosna

da kažem da si ti moja mama.“

Dve nedelje kasnije,

kada je konačno smogla snagu
da ustane protiv dvoje dece

koji su joj zagorčavali život,

došla je kući i rekla:

„Mama, smogla sam snagu da to uradim

jer sam videla da si ti to uradila.“

(Aplauz)

Vidite, davanje dara hrabrosti je zarazno.

Nadam se da vas je moja priča inspirisala

jer upravo sada je prelomni momenat.

Svedoci smo stvaranja istorije.

Sve više i više žena
prekida ćutnju i govori:

„Dosta je više.“

(Aplauz)

Ovo je moja poslednja molba
upućena kompanijama.

Hajde da ponovo zaposlimo sve one žene
čije su karijere izgubljene

zbog neke nasumične budale.

Evo šta ja znam o ženama -

nećemo više biti potcenjene,
zastrašivane ili osujećene;

nećemo biti naterane na ćutnju
zbog uobičajenih načina ponašanja

ili zaostavština iz prošlosti.

Ne.

Suprotstavićemo se,
obelodanićemo naše priče

i nateraćemo ih da nas čuju.

Bićemo žene kakve treba da budemo.

I iznad svega,

uvek ćemo biti odlučne.

Hvala.

(Aplauz)