Видео игра која нам помаже да разумемо самоћу

Закорачите у визуелно чудесну видео игру "Море самоће" Корнелије Геперт која истражује како нам борба против "чудовишта" самоће и сумње у себе може помоћи да се успешније ухватимо у коштац са комплексношћу и борбама за ментално здравље..

Јесте ли се икада осећали усамљено?

Онај нагон жеље да се повежете са људима,

али изгледа да нема никога
с ким бисте желели контактирати?

Или, петак је и желите бити с другима,

али немате снаге да идете ван,
тако да седите у кући цело вече,

гледате Нетфликс

и осећате се усамљеније него икад?

Осећате се као неки монструм

међу људима који знају
како треба функционисати.

Овако ја осећам усамљеност.

Ја сам уметник,

и процесуирам свој емотивни свет тако
што осећања показујем кроз своју уметност.

Ако делите осећања с неким

а они то разумеју
и такође деле тa осећања,

стварате једну емотивну
и дубоку повезаност.

Зато око вас може бити стотине људи,

скокнете од једног кандидата до другог,

али и даље сте усамљени.

То је зато што ова дубља
повезаност није остварена.

Ја сам била оно увек сретно дете.

Мислим да нема ни једна једина
моја фотографија

на којој немам онај широки осмех
или се не смејем или глупирам.

И тако је било до...

па, још увек је.

Али, имала сам много група пријатеља

док се, као млада жена
нисам преселила у други град

због свог првог посла као стрип уметник.

И као и толико других младих људи
у успону на целој планети,

сву сам своју енергију концентрисала
на свој пословни живот.

Али, ако проводите око 90 посто
свог дневног капацитета

покушавајући да будете успешни на послу,

наравно да не остаје простора

да би се позабавили свим осталим
аспектима свог живота,

као што су односи међу људима.

Неговање пријатељстава
кад сте већ одрасли је посао.

Морате бити стални у повезивању.

Треба да будете отворени,
треба да будете искрени.

А ово је све с чим сам се борила,

јер имам обичај да скривам
своја стварна осећања

иза особе која је увек срећна

која исто тако увек покушава
да усрећи друге,

покушавајући да реши њихове проблеме.

И знам да доста нас ради то исто,

јер је то лакши начин да избегнемо
да мислимо о властитим проблемима.

Је ли тако?

Хммм? Хмм? Хмм?

(Смех)

ОК.

Прекретница се десила

кад сам упала у један
емотивно злостављачки однос

прије коју годину.

Он ме је изоловао

и пустио ме да се осећам
усамљеније него икад.

Достигла сам најнижу тачку у свом животу,

али то је био и мој позив на буђење,

јер је то био први пут

да сам заиста осетила усамљеност.

Многи унесу оно што осећају
у своју уметност.

Постоје бројне књиге,
филмови, слике, музика,

препуни стварних осећања уметника.

Па сам, јер сам и сама уметник,
учинила исто.

Поделила сам осећања.

Желела сам да помогнем људима
да се изборе са усамљеношћу.

Желела сам, да, да их разумеју,

да их заиста искусе кроз моју уметност

у облику једне интерактивне приче,

једне видео игре.

Тако у нашој игри -

назвали смо је "Море самоће" -

ви сте особа по имену Кеј,

која пати од тако јаког осећаја самоће

да се њена унутрашња осећања -

љутња,

осећај беспомоћности, безвредности -

окрећу према ван

и она постаје чудовиште.

Игра - та Kej -

је у ствари репрезентација мене

и пута којим сам ишла
да бих се изборила са свим тим.

Игра се одиграва,
у ствари, у Кејиној глави.

тако да ходате светом
који је преплављен њеним сузама,

а време се мења зависно
од њеног расположења,

како се њено расположење мења.

И, па, једино што Kеј носи,

једина ствар,

је њен рaнац.

То је пртљаг који сви ми носимо кроз живот

И Kеј не зна како да се на прави начин
носи са својим емоцијама

тако да њен ранац постаје све већи и већи

док не експлодира,

а она је коначно присиљена
да бије своје битке.

У нашој причи представљамо много
различитих манифестација усамљености.

Усамљеност кроз социјалну искљученост
је веома уобичајена.

У нашој игри, Кејиног брата
малтретирају у школи

и он напросто хоће
да се сакрије и да одлети.

Приказујемо га као огромну птицу чудовиште
која је окружена густом маглом.

Играч мора, у ствари,
да прође кроз његову школу

и да искуси, заиста осети неправду

кроз коју њен брат пролази

јер већ дуго га нико истински не слуша.

Али, баш је тај тренутак кад
пријатељи и породица почињу да слушају,

тај први корак у савладавању
овог облика усамљености.

Такође приказујемо усамљеност у везама,

као ону када родитељи остају
заједно само због деце,

али на концу повређују целу породицу.

Стављамо играча буквално
између родитеља док се свађају

и ту вас у сред тога повреде.

Они чак и не виде да је
њихова кћерка, Кеј, управо ту

док се она ту не сломи.

Такође приказујемо усамљеност
кроз проблеме менталног здравља

и то преко Кејиног дечка
који пати од депресије

и показује да је понекад

најважније фокусирати се
прво на своју добробит.

Дечко је такође склон
да маскира своје осећаје

тако да се појављује као
усамљени, блистави бели вук.

Али, оног тренутка када он започне
разговор са својом девојком, Кеј,

маска пада

и видимо црног пса испод ње:

депресију.

Понекад натакнемо осмех

уместо да се позабавимо
проблемима који су искрсли,

а то на крају може погоршати ствар,

утицати на оне око нас

и оштетити односе.

Тако и саму Кеј

приказујемо као распарчану
на њене основне емоције.

Неке вам помажу,

неке вас покушавају зауставити.

Сумња-У-Себе је огромно биће

које стално Кеј говори како је безвредна

и да напросто треба да одустане.

Као и у стварном животу

Сумња-У-Себе стоји на путу

и чини се немогућим да се заобиђе.

Уништавање свеприсутности
Сумње-У-Себе је спор процес.

Али у игри можете је полако,
да кажем, редуковати

тако да се из Сумње-У-Себе

у ствари, претвори у здраву сумњичавост

тако да на крају имате
поверења у њен савет.

Такође приказујемо и Самоуништење.

То је огромно чудовиште

које стално однекуд вреба
испод површине воде.

Самоуништење је, у бити,
главни противник у игри

и оно вас стално покушава
утопити у океану суза.

Али, док вас у ствари дави,

ви се пробудите тек који тренутак пре

и опет имате прилику да кренете даље.

Желели смо да прикажемо

да сви ми пролазимо кроз тешке тренутке
у животу, сви их имамо.

Али ако ви бар, знате, устанете
и покушате да кренете даље,

врло је вероватно да ћете
успети да се изборите,

корак по корак.

Радост је нешто што Кеј не може
заиста да загрли или додирне.

Увек је нешто у даљини.

Приказали смо Радост
као дечију верзију Кеј,

у жутој кабаници

тако да јој сузе океана не могу нашкодити.

Али и Радост се зна претворити у напаст

и почети заправо бити штетна по Кеј

као кад је била опседнута својим дечком.

Радост се неће вратити у нормалу
док Кеј не схвати

да њена срећа не треба
да зависи од било кога другог

него од ње.

Та наша чудовишта изгледају
огромна и застрашујућа,

али ако превладате своју
колебљивост и приђете им,

ускоро схватите да она
уопште нису чудовишта

него крхка бића која су једноставно
до гуше у ономе што им живот намеће.

Све оне емоције,

биле оне Сумња-У-Себе или Самоуништење,

никада потпуно не нестану из игре.

Кључна порука је да не само да треба
трагати за радошћу или срећом

него да треба прихватити све своје емоције

и довести их у равнотежу,

прихватити да понекад нисмо ОК.

Сви ми имамо своју причу
о усамљености коју можемо испричати.

Кад сам то схватила све се променило.

Да будем отворенија
кад су моје емоције у питању

и да се много више концентришем
на свој приватни живот,

своје пријатеље, своју породицу.

Када смо објавили игру,

дословно хиљаде фанова нам је писало

и сви су нам причали своје приче

и рекли нам да се не осећају
више тако усамљено

напросто зато што су играли нашу игру.

Многи су нам писали да су осетили наду

у своју бољу будућност по први пут
у задњих неколико деценија.

Многи су нам рекли
да сада траже да се лече

само због тога што су играли игру

и осетили наду да ће превазићи
своје унутрашње борбе.

Наша игра није терапија.

Није намењена да буде терапија.

То смо само мој пријатељ и ја који
смо једно другом испричали своје приче

и приказали их кроз уметност, видео игре.

Али, исто тако смо дубоко захвални
за баш сваку поруку

да се људи осећају боље

управо због тога што смо
поделили своју причу с њима.

Па...

Нисам у потпуности превазишла
своју потребу да другима помажем.

Али и не желим је више превазићи.

Волим је.

Једино што ми треба је
да је доведем на један здрав ниво

тако да се више не испречи
на пут дубљих веза,

него да ми чак и помогне
да с људима остварим контакт.

Према томе, ако имате
неко унутрашње чудовиште

које је настало из негативних емоција,

циљ није само убити то чудовиште

него разумети да смо ми, људи,
комплексна бића.

Препознајте који део вашег живота
је тако велик да остали постану мали.

Препознајте које емоције једва да осећате

или их можда превише осећате

и идите ка томе да те нивое спуштате.

Углавном се ту ради о томе да разумемо

да та огромна лепеза осећања и борби

нас чини оним што ми јесмо:

људи.

Хвала.

(Аплауз)